Biljana Srbljanović – Kriva učiteljica

Piše: Biljana Srbljanović

Ministar je tada bio mnogo ljut, ali i umeren, kao i obično u inostranstvu. Izjavio je da, iako Švajcarska ima suprotan stav od Srbije po pitanju Kosova (priznali su našeg suseda), ipak imamo mnogo ekonomskih i ostalih razloga za najnormalniju saradnju. Ministar je tada samo malo morao da zažmuri na jedno oko i da nastavi da prihvata ogromnu finansijsku pomoć te zemlje našoj, a kad se vrati kući da nastavi da sikće.

Da ne bi ispalo da je, u to vreme, Jeremić bio spreman na potpaljivanje mase koja je krenula u nasilne demonstracije, srušila centar grada i pokrala patike iz svake razlupane radnje, a da istovremeno u Švajcarskog nije polomio ništa, potrudili su se mediji bliski tadašnjoj (a ako čemo pošteno – i svakoj drugoj) vlasti. Više novina je objavilo da se na Jeremića u Švajcarskoj sprema atentat, i da ga Albanci iz švajcarske dijaspore oće da ubiju. Jeremić je vesti odabranih medija komentarisao spartanski: on ima poverenja u zemlju domaćina, ne boji se za svoj život dok ga Švajcarci brane. Nije budala.

Iz tih kao specijalnih anonimnih izvora iz vrha bezbednosnih struktura tudje vlade, dojavljeni su odredjenim našim medijima i konkretni detalji: pisalo je da Švajcarci mere nesigurnost od jedan do pet, da je jedan bezveze, a petica Armagedon, te da je Jeremić procenjen četvorkom.

Rekli su da će zbog toga umesto uobičajena četiri bodigarda, Vuk morati da ima sedam, umesto dvoja kola u pratnji, moraće da se voze sa četiri, a da će “cela posebna vojna jedinica sve sinhronizovano nadgledati i kontrolisati uz pomoć najmodernijih elektronskih i drugih sredstava”. Šta je petica, ako je ovo samo za četvorku pitala sam se ja, kao i što bi Albanci jurili baš njega i što baš u Švajcarskoj, kad je bliže i lakše ovde, ali mi nije objašnjeno.

Sve u svemu, a sto posto zahvaljujući pomenutim vojnim manevrima, Jeremić je pretekao. Vratio se kući, da ovde nastavi da sipa gnev.

Sad, godinama govorim i pišem da je srpska istorija dokazala da se ni jedna pretnja atentatom ne sme uzimati podozrivo i tako sam odlučila da mislim i za ovu. Mi smo jednostavno narod koji ubija svoje i to je jedan od retkih kontinuiteta u naciji nesposobnoj da pamti. Podsmeh, umanjivanje, skepsa i cinizam na bilo koju pretnju ubistvom, ne samo da je neprihvatljiv, nego je i čisto zlo.

Sve ovo pišem zgrožena istupanjem istog tog Vuka Jeremića povodom privodjenja polusveta na ekstremno desničarskom protestu protiv potpisivanja francusko-nemačkog plana za Kosovo. Bivši ministar koga je vojna operacija čuvala u cik cak vožnji kroz Bern, danas tvrdi da je organizator ovog naci skupa koji je uzviknuo “Ko potpiše, njega ubiše!” nevina žrtvica i samo jedan običan novinar. Jeremić je rekao i da “ne sme biti zrna simpatije za političke atentate”, što je formulacija koja bi se mogla izučavati na prvoj godini psihologije, koliko je transparentna, kao i da je on na desničarski skup išao samo zbog “poziva Mila Lompara”, da je “Lompar uvaženi profesor” i da se njegovi “pozivi ne odbijaju”.

Kad ovako čitam, skoro bi pomislila da je bože me sačuvaj Lompar tip koji bi Jeremiću poslao konjsku glavu u krevet, a kad ono – čovek je profa srpskog. Sad, da ne smanjujem, Lompar je i ugledni intelektualac ekstremno konzervativne i nacionalističke Srbije i učesnih desnih političkih tokova, nije baš da predaje Desanku deci po školama. Ne znam šta je Jeremiću ikada predavao i čega mu je on profesor, ali meni – sticajem mojih bizarnih životnih okolnosti koje me oduvek prate – jeste. Milo Lompar je jedno vreme bio profesor srpskog na zameni u Petoj gimnaziji kad sam bila pred maturom. Bio je mlad, sugestivan, zanimljiv, moderan. Sećam se i detalja da sam ga jednom posle časa pitala da mi preporuči šta da čitam izvan školske literature, a on mi preporučio samo jednu knjigu: Lolitu.

E da.
Onda nam se svima dogodilo vreme, i eto nas sad.

Jeremić je na fašistički skup išao, jer mu je učiteljica tako rekla, inače ne bi on sam. Jeremić zahteva da se uhapšeni vlasnik Srbin infa koji je pretio atentatom, odmah pusti iz pritvora, mada priznaje da je u tih hiljadu demonstranata bilo i ološa sa dna kace, ali tvrdi da su to “ubačeni elementi vlasti”.

Njegov kolega Savo Manojlović otišao je i korak dalje: on zahteva da se ovaj Srbin info pusti, jer kako navodi: ako nisu hapsili Tomu Nikolića koji je Djindjiću pretio pred smrt, ne treba da hapsimo nikog. Sad, ova izjava peripolitičara bi bila monstruozna da nije glupa ko noć, mada kognitivna neopterećenost Manojlovića nije opravdanje. Kod Jeremića je stvar drugačija: on umno očigledno opkoračuje mučenog Sava, ni on nije baš Tukidid, ali nešto ipak zna. Na primer, zna istoriju pretnji, posebno kad dodje od ekipe sa puškom i optičkim nišanom u gepeku. Odlično zna, a laže.

Nemoj posle da mu je učiteljica opet bude kriva.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.