Albansko-srpske bese
Pišu: Aleksandar R. Miletić, Belul Beqaj i Srđan Milošević
„Albansko-srpske bese 1906-1907 – Model suživota srpske i albanske zajednice na Kosovu“ je brošura nastala u okviru projekta „Mali, veliki ljudi“ koji je 2019. na Kosovu započeo Centar za istorijske studije i dijalog (CISiD) iz Novog Sada. Kao izvor za ovaj tekst poslužile su diplomatske depeše pesnika i diplomate Milana Rakića koji ih je slao iz srpskog konzulata u Prištini za Beograd, a koje su otkrivene zahvaljujući trudu Andreja Mitrovića. Preuzmite trojezični pdf ovog teksta.
Višeslojna istorijska stvarnost, autentični multikulturni kontekst svakodnevice života i specifični kolorit albansko-srpskih odnosa na Kosovu već decenijama se nepravedno pojednostavljuju svođenjem na epizode intenzivnog međuetničkog nasilja. Tendencija takvog pristupa jeste da se celokupni odnosi svedu na međusobna negativna iskustva. U današnje vreme, neodgovorne političke i intelektualne elite i vodeći mediji na Kosovu i Srbiji naglašavaju ovu pojednostavljenu predstavu do mere da se stiče utisak da je etnički motivisano nasilje jedina moguća forma suživota albanske i srpske zajednice na Kosovu. Da li je to zaista tako? Da li je naša bliža i dalja zajednička prošlost zaista bila obeležena samo međusobnim vraćanjem zajma u krvi i nepravdi, masakrima i nasiljem? Već površni razgovor sa ljudima iz obe zajednice koji žive u Kamenici, Gnjilanu, Šilovu i Ranilugu otkriva kompleksniju, štaviše – drugačiju sliku međuetničkih odnosa. Spomen na forme suživota i zajedničkog života, na međusobno uvažavanje i toleranciju u vreme socijalističke Jugoslavije i u vreme nakon konflikta na Kosovu 1999, u ovoj perspektivi malih ljudi zauzimaju značajnije mesto od predstava o etničkim razlikama i etnički motivisanom nasilju.
Nameće se utisak kao da postoje dve paralelne stvarnosti: jedna, u kojoj građani Kosova žive kao odgovorne individue, posedujući građanske vrline i sposobnost za složene forme suživota i uzajamnosti i druga stvarnost, u kojoj žive u svojim konfliktnim etno-nacionalnim kolektivima snabdeveni uzajamnom mržnjom i nepoverenjem. Mi smatramo da je ova druga stvarnost samo konstrukt neodgovornih elita kojima se treba suprotstavljati i na čiju štetnost treba neprestano ukazivati. U perspektivi međuetničkih i međuljudskih odnosa ukazali bismo na istorijske izvore koji otkrivaju svu njihovu složenost i kolorit u događaju s početka 20. veka.
Spuštajući se na mikro-nivo lokalnih zajednica u gnjilanskom kraju u 1906. i 1907. godini nailazimo na istorijski kontekst koji se ne uklapa u tipične predstave iz srpskog i albanskog velikog narativa nacionalne istorije u domenu međusobnih odnosa Albanaca i Srba. Kao izvor poslužiće nam sadržaj diplomatskih depeša čuvenog srpskog pesnika i diplomate Milana Rakića, koje je slao iz srpskog konzulata u Prištini za Beograd. Priština, kao i čitav prostor nekadašnjeg Kosovskog vilajeta, u to vreme nalazili su se u okviru Osmanskog carstva. Srbi su kao hrišćanska raja bili u nezavidnom položaju, bez imovinske i pravne sigurnosti i često izloženi nasilju. Međutim, čak i u ovom vremenu u kojem je usled institucionalizovane neravnopravnosti nužno dominiralo nasilje, međuetnički odnosi ispoljavali su se takođe i u složenim formama koegzistencije. Ovo naročito važi u lokalnim sredinama u koje nije dopirao uticaj 19-ovekovnih nacionalnih država ili državno-nacionalnih ideologija.
Problem današnje javne percepcije je u tome što se tadašnja zbivanja posmatraju samo kroz tu poremećenu dioptriju velikih nacionalnih narativa; čitav univerzum svakodnevice života i međuljudskih odnosa u lokalnim sredinama postaje nevidljiv u velikim sintezama koje od istorije vide samo nacionalne međe, karabine, redenike i vojnu muziku. Suprotstavljajući istorijske izvore takvoj percepciji prošlosti, mi ukazujemo na Rakićeve depeše iz 1906/1907, koje pružaju neposredan uvid u svakodnevne odnose ljudi gnjilanskog kraja.
U ovim depešama naročitu pažnju privlače svedočanstva o albansko-srpskim ustanovama običajnog prava, „besama“ koje su bile zaključene u srpskim i albanskim naseljima u gnjilanskom kraju u 1906. i 1907. Ove ustanove su u prvom redu bile zamišljene da bi osigurale zaštitu za srpsku zajednicu na ovom delu Kosova, međutim, one veoma brzo stvaraju okvir u kojem dolazi do relativnog prosperiteta, razumevanja i formi zajedničkog života srpske i albanske zajednice. Pokazalo se da mali ljudi jedne mikro-sredine u okvirima predmoderne institucije običajnog prava uspevaju da pronađu način suživota efikasnije nego što je to bilo moguće u „modernim državama“ zasnovanim na 19-ovekovnom konceptu nacionalizma.
Rakić u aprilu 1907. piše o albansko-srpskim besama koje su zaživele u prethodnoj godini, a koje svoju punu zrelost dostižu u prvoj polovini te godine. U institucionalnom smislu, najznačajniji aspekt ovih besa bili su albanski i srpski običajni sudovi koji su sudili predstavnicima „svojih“ zajednica u slučajevima kada je dolazilo do nasilja, prestupa, prekršaja ili razmirica između predstavnika dve zajednice. S obzirom na obespravljenost srpskog stanovništva u osmanskoj državi, običajni sudovi su prvenstveno štitili interese lokalnih Srba, koji su bili ugroženi. Rakić je u dve depeše (poslate 16. juna i 4. jula 1907) sa velikim simpatijama pisao o albansko-srpskim sporazumima koji su u toj tradicionalnoj formi bese proklamovali garancije lične, imovinske i pravne sigurnosti Srba u gnjilanskom kraju.
Bese su se, dakle, nametnule kao neka vrsta običajnog prvostepenog sudstva u albanskim i srpskim sredinama. Krivci su nakon presude u formi globe, tj. novčane ili telesne kazne od strane ovog običajnog suda bili predavani regularnim turskim vlastima. Tako se ustanovio model koji Rakić naziva „dvogubim suđenjem“ i „dvogubim kažnjavanjem“ krivaca – model koji je naročito doprinosio boljoj zaštiti lokalnih Srba. U slučajevima kada su optuženi bili etnički Srbi, sudio im je srpski sud i obratno. Iz tekuće prakse „arnautskih“ sudova, Rakić navodi slučajeve u kojima su Srbi koji su pretrpeli neku štetu od Albanaca bili uzimani u njihovu zaštitu.
Recimo, u slučaju albanskog age koji je tukao svoje čifčije (kmetove) Srbe iz sela Pančela, arnautski sud je intervenisao i kaznio ga novčanom globom, a zatim ga predao državnom sudu. Na ovom naknadnom suđenju, aga je bio osuđen na vremensku kaznu zatvora od tri meseca. Lokalni Albanac, koji je komšiji Srbinu iz sela Strezovce oteo 6 ovaca, pa ih pustio nakon što ih je ošišao i uzeo runo, kažnjen je sa 6 dukata globe, a zatim predat turskim vlastima na regularno suđenje. Kada su, s druge strane, Srbi iz sela Bratilovice nezakonito posekli šumu lokalnog albanskog spahije iz Ferikeja, reagovao je srpski sud, napravio procenu štete i odredio odštetu u korist albanskog spahije.
Pored Gnjilanskog kraja, albansko-srpske bese bile su zaključene i u okolini Peći (Pećka Podgora pod planinom Mokrom Gorom), u Lipljanu, nekim selima oko Vučitrna i Drenice. Rakić u aprilu 1907. piše o presudi albanskog suda u Lipljanu protiv lokalnog Albanca čije dete je ubacilo leš životinje u bunar i time ugrozilo egzistenciju brojne zajednice Srba u tom mestu. Ipak, srpsko-albanske bese nisu nigde bile tako prihvaćene i nigde nisu sudile sa toliko autoriteta kao što je to bio slučaj u selima oko Gnjilana. Da je duže potrajao, obrazac uređenih međuetničkih odnosa u Gnjilanu mogao je da posluži kao model za uređenje srpsko-albanskih odnosa na širem prostoru u kojem su Srbi i Albanci živeli pomešano.
U depeši poslatoj 4. jula 1907 za Beograd, Rakić sa velikim oduševljenjem i gotovo u euforiji piše o neposrednim blagodetima koje su gotovo odmah proizašle iz albansko-srpske bese. Srbi u gnjilanskim selima, naime, odavno nisu uživali toliku meru lične slobode i čak neke elemente samouprave, kako je to nazvao Rakić. Na prvi pogled paradoksalno, ali jedina stvar na koju Rakić upozorava i od koje strepi jesu odluke njegovih pretpostavljenih u Beogradu. Rakić se, naime, odlučno protivio vladinoj nameri da kroz gnjilanski kraj sprovede četu srpskih komita koja je bila na putu za Makedoniju. Zastupajući pre svega interes ljudi koji su živeli na tom prostoru, Rakić je molio centralnu vlast u Beogradu da ni na koji način ne ugrozi tek stečeni mir i ostvarene dobrosusedske odnose u gnjilanskom kraju. Njegovi apeli, međutim nisu bili uslišeni: već 15. jula 1907. četa vojvode Dušana, koja je bila ubačena sa teritorije Kraljevine Srbije, sukobila se kod sela Pasjana sa turskom vojskom i lokalnim Albancima.
„Pasjanska afera“, kako je naziva Rakić, trajala je tri dana nakon kojih je svih 29 četnika bilo likvidirano, a u čitavom gnjilanskom kraju i na širem prostoru Kosova počele su odmazde nad srpskim stanovništvom. Sve tekovine srpsko-albanskog približavanja, izvojevane lične i imovinske sigurnosti i sudske zaštite pale su u vodu. U Rakićevoj depeši iz avgusta 1907. navedeni su pojedinačni slučajevi nasilja i zločina prema Srbima, kao i klima opšte nesigurnosti u kojoj su nastavili da žive. Albanci su posle svega što se desilo počeli ugovarati nove bese; ovaj put ne samo da u njima nije bilo mesta za Srbe nego su bile neposredno upravljene protiv Srba. Rakićev rezignirani komentar bio je da se na kraju „s pravom može reći da su oni [četnici i odgovorni u Beogradu], za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina!“
I pored brzog i nesrećnog svršetka ovog običajno-pravnog eksperimenta, on opovrgava tezu o predestiniranom konfliktu Srba i Albanaca kao i o nasilju koje je imanentno prirodi njihovih odnosa. Pre vojnog uplitanja sa strane, komšije Albanci i Srbi bili su u stanju da ustanove i unapređuju običajne institucije koje su stvarale preduslov za formu suživota koja je za njih bila prihvatljiva. Kada današnji posmatrač napravi otklon od etnocentričnih koncepcija, „velikih narativa“ i opšteprihvaćenih interpretacija u stanju je da prepozna svu složenost odnosa na lokalnom i generalnom planu.
Čitanje Rakićevih depeša koje su objavljene zahvaljujući trudu Andreja Mitrovića otvara prostor za potpuno nove percepcije i tumačenja srpsko-albanskih odnosa. Jedna bitna konstanta prisutna je u ovim odnosima početkom 20. stoleća, ali i kasnije, sve do današnjih dana. Naime, destruktivan uticaj etnocentrične i nacionalističke države bilo da njeni protagonisti dolaze iz Beograda, Prištine ili Tirane. Sa stanovišta kratkoročnih politikantskih interesa je upotrebljivo, ali u smislu širih pogleda u budućnost je neshvatljivo da upravo državne politike smanjuju kapacitet društva na Kosovu da bude funkcionalno, umesto da bude obratno.
U Rakićevoj korespondenciji nalazimo da etnički Albanci nisu bili jedini protagonisti nasilja, kao i da konflikt nije bio jedina forma srpsko-albanskih odnosa na Kosovu. U toj, za savremene srpske čitaoce, novoj perspektivi vidimo da, pod određenim okolnostima, srpske komite i lokalni Albanci mogu da igraju potpuno suprotne role od onih koje su im predočene u srpskom „velikom narativu“. U pomenutim događajima u leto 1907. gnjilanski Srbi su zaštitu dobili od lokalnih Albanaca, a propast im je došla od njihovih navodnih zaštitnika, romansiranih komita i četnika. U dugom trajanju srpsko-albanskih istorijskih odnosa ima nebrojeno primera saradnje, uzajamnosti i dobrosusedskih odnosa, naročito na nivou svakodnevice običnih ljudi kao što je to ovde bio slučaj. Isticanje takvih primera i njihovo uključivanje u nastavne sadržaje i kulturu pamćenja u službi je pomirenje i razvijanja dobrosusedskih odnosa u regionu.
Centar za istorijske studije i dijalog i autori ove brošure upućuju apel lokalnim vlastima u Kamenici da se na dostojan način obeleži pamćenje na albansko-srpske bese koje se ukazuju kao afirmativni model ostvarivog suživota i zajedničkog života srpske i albanske zajednice na Kosovu. Skladni odnosi koji su bili uspostavljeni između ovih zajednica u Kamenici u socijalističkoj Jugoslaviji i danas razlog su više da uspomena na ovaj istorijski događaj bude obeležena upravo u ovom mestu.
Depeše Milana Rakića
Ministru inostranih poslova, Priština 23. aprila 1907.
Gospodine Ministre,
Što se više približuje Đurđevdan, sve se veći pokret oseća među Arnautima i Srbima. Besa, uhvaćena na Kosovu, gnjilanskom kraju i Pećkom Podgorju, primiče se kraju, i sad se vode pregovori i drže savetovanja da li da se dosadašnja besa produži do Mitrovdana ili da od Đurđevdana prestane važiti. Za naše stanovništvo od velike je važnosti kako će se ovo pitanje rešiti, jer je ono dosada, pod okriljem bese, uživalo mir i relativnu slobodu, koju im (turska, prim. prir.) vlast dosada nikad nije mogla ni htela dati. Mora se priznati da su Arnauti prilično ispunjavali besu u krajevima u kojima je utvrđena, a ukinuta besa dovela bi i ove krajeve u nesrećno stanje u kome se nalazi pećka nahija (sem Podgorja)…
Dok se ovako čine pripreme za novu besu, dotle Arnauti po staroj rešavaju svoje međusobne sporove, pa i Srbe nagone da se, obilazeći državni, žale isključivo arnautskom sudu. Taj sud, koji, kao i onaj u Pećkom Podgorju, zasedava u raznim selima prema prilikama i potrebama, sastavljaju ovi Arnauti: Izet i Džemo iz Ribara, Mula Meja iz Dobrova, Sejfula-Sejfa iz Krajišta i Jupa iz Godimlje. Tu skoro bilo je karakteristično suđenje ovog suda.
Jedan Arnautin iz Lipljana baci neku strvinu u lipljanski bunar. Ovako zagađenim bunarom nije se hteo niko služiti, te su seljaci trpeli užasnu oskudicu u vodi. Najzad reše da se tuže ućumatu (tj. turskim vlastima, prim. prir.). Čim su za ovu nameru doznali, Arnauti jednog dana banu u Lipljan, pokupe do 40 viđenijih Srba i povedu u selo Bandulić, gde je toga dana arnautski sud zasedavao… Odmah dovedu Redžepa i on prizna da je jedno njegovo dete učinilo krivicu. Sud posle toga presudi da se Redžepu zakolju dve krave i jedno tele da se meso razdeli srpskoj sirotinji i da Redžep o svom trošku isčisti bunar. Istoga časa krene se sud, praćen Arnautima i Srbima u Lipljan, gde se presuda svečano izvrši. No kakao je bio post, meso od poklatih Redžepovih krava razdato je arnautskoj sirotinji.
Vicekonzul
M. M. Rakić
***
Ministru inostranih poslova, Priština 16. juna 1907.
Gospodine Ministre,
U nizu raznovrsnih besa koje su se od Mitrova dana prošle godine pojavile u ovim krajevima jedna od najinteresantnijih i najtrajnijih bila je besa u gnjilanskoj kazi. Gnjilanska kaza, koja je, do toga doba, stradala od nebrojenih kačaka i cubova kao nijedna druga nahija sem pećke, prvi put je posle mnogo godina osetila izvesnu slobodu i bezbednost. Kačaci i cubovi povukli se, ubistva krađe i raboši gotovo sasvim prestali… od Đurđeva dana besa je unekoliko promenila svoj karakter. Ona je i dalje pod okriljem vlasti, ali vlast od tada ne izvršuje presude arnautskog suda, nego, u slučajevima teže krivice, Arnauti sami, bez vlasti, izvršuju presudu koju je izrekao njihov sud, pa potom krivca predaju državnom sudu da mu on ponovo sudi. Ovo dvogubo suđenje i dvoguba kazna za jednu istu krivicu uvedena je da bi se besa što bolje održavala i da bi se pojedinci zastrašili.
Ima već nekoliko primera takvoga suđenja… U selu Pančelu, aga Arnautin užasno je izbio četiri svoje čipčije Srbe. Ovi se potuže arnautskom sudu. Sud donese presudu kojom se aga kažnjava sa trideset lira globe, od koje sume da se izda svakom izbijenom čipčiji po 4 (turske) lire, a ostatak pada u sudsku kasu za troškove arnautskoga suda. Zatim je aga predat državnom sudu u Gnjilanu, koji ga je osudio na tri meseca zatvora.
No sem te dvogube kazne za jednu krivicu, uneta je od Đurđeva dana još jedna izmena u besu. Doduše, ta izmena ne vredi za celu gnjilansku nahiju nego samo za jedan deo njezin, ali je ipak značajna utoliko što su sada prvi put i Srbi ušli u besu. Arnauti su u početku nameravali da Srbi iz cele nahije uđu u besu, ali je najzad primljena u besu samo opština kamenička, koja broji sedamdeset sela. Međutim odnosi između Srba i Arnauta u pogledu bese ovako su određeni: Arnauti imaju svoj sud za sporove između Arnauta, a Srbi svoj sud za sporove između Srba. Ako je spor između Arnauta i Srba, onda oba suda, srpski i arnautski, izviđaju stvar, pa ako se nađe da je Srbin kriv – predaje se srpskome sudu da mu sudi; ako je pak Arnautin kriv, sudi mu arnautski sud. Predsednik srpskoga suda jeste Trajko iz Kamenice, a članovi su svi opštinari opštine kameničke. Srpski sud presuđuje i izvršava presudu kao i arnautski, i po izvršenju presude krivca predaje državnome sudu…
Molim Vas, gospodine Ministre, da izvolite primiti uverenje o mom najdubljem poštovanju.
Vicekonzul
M. M. Rakić
***
Ministru inostranih poslova, Priština 4. jula 1907.
Gospodine Ministre,
Posle dužih pregovora i natezanja, najzad su se rešili i arnautski prvaci iz Vučitrnske kaze (Drenica, Ortakol, Lab i Šalja) da definitivno zaključe besu po primeru Arnauta iz drugih krajeva. Oni su se pre nekoliko dana sakupili kod džamije u selu Poljancu i vezali ovakvu besu:
1) Niko ne sme činiti zulume do idućeg Mitrovdana.
2) Ko ubije, da mu se izgori sve što ima. Ako bi se ubica usprotivio i branio sa svojim rođacima ili fisom, izvršenje presude besinog suda potpomoći će sama vlast, oni pak koji bi branili ili krili ubicu smatraće se kao njegovi saučesnici i njima se za tri godine ne dozvoljava da obrađuju imanje.
3) Ko ukrade ili pritisne tuđe imanje, da se kazni kao ubica.
4) Ko na putu presreće putnike, bilo Srbe, bilo Turke, da mu se spale sve zgrade koje ima.
5) Ko globi raju, smatraće se kao ubica i takođe kažnjen biti.
6) Bidate – nove poreze – da niko ne daje; onaj koji da, da se izgori kao izdajica.
7) Ko ukrade, platiće oštećenom dvostruku vrednost ukradene stvari.
8) Da se čuveni zlikovci Feka i Hamid, koji su pritisli zemlju manastira Deviča, predadu carskom sudu, pošto je ta parnica već ranije prešla u nadležnost carskog suda.
9) Ako Feka i Hamit od sada učine ma i najmanji zulum Deviču, biće spaljeni (?) bez ikakvog ispita čim domaćin Deviča i čauši dostave „Besi“ učinjene zulume…
U gnjilanskoj kazi besini sudovi, arnautski i srpski, funkcionišu bez prestanka i bez ikakve smetnje. Mir koji je zavladao od Đurđevdana i sloboda koju imaju i naši ljudi i Arnauti još više utiču na vođe ovoga pokreta da se besa ne samo održi, nego i proširi… U početku, pri sklapanju bese, nije se mislilo da besa uzme tolike razmere, izgledalo je da će se sami Arnauti tome protiviti, ali je, docnije, svojom očiglednom korišću po obe strane, postepeno dobijala sve više pristalica, i ona je danas jedini i vrhovni sud u nahiji… Srbi i Arnauti i sama turska vlast staraju se da se ova besa održi u celini i da vlada njena bude za što duže vreme. Ako se ipak u najkraćem vremenu desi da besa savršeno propadne i da naši ljudi strahovito nastradaju, to će biti samo krivica nas samih, krivicom onih ljudi koji se oglušuju o sve razloge, koji gledaju na trenutnu korist ne misleći na užasne i trajne posledice, jednom reči, ljudi koji ne prestaju slati čete preko gnjilanske nahije.
Slanje četa kroz gnjilansku nahiju moglo se još razumeti pre šest meseci, kad su ostali putovi bili presečeni; moglo se, najzad, donekle i opravdavati korišću za drugi deo naroda našega, iako je rizik bio veliki. Ali je očevidno da je danas, samim stvaranjem bese u gnjilanskoj kazi, stanje stvari iz osnova promenjeno, da su posledice toliko gore što naš narod ima mnogo da izgubi, i što će on u prvom nesrećnom slučaju stradati ne samo kao saučesnik komita, nego još kao izdajica i prestupnik protiv bese. Što je pre šest meseci moglo biti manje ili veće pogoršanje jednog već rđavog stanja, danas je potpuni gubitak davno nezapamćene slobode i mira, danas je gubitak ravnopravnosti sa Arnautima i izvesne srpske samouprave, danas je užasna propast onoga naroda koji je s teškom mukom i tek pre kratkog vremena uspeo da izvojuje za sebe jedan snošljivi život. Iako sam Vam o svemu ovom i ranije pisao, iako sam depešom izvestio da sami Arnauti uporno paze na četnički put kroz gnjilansku kazu, opet sam dobio izveštaj da će jedna četa proći ovih dana tim putem…
Evo još nekoliko primera kako sude arnautski i srpski sud u gnjilanskoj kazi, i za kakva dela… Neki Arnautin iz sela Strezovca uzeo je šest ovaca Vasi Miloševiću iz Ajanovaca. Ovce je ostrigao pa pustio. Sud arnautski osudio ga da plati 6 dukata Vasiliju, pa ga, po izvršenoj presudi, predao državnom sudu u Gnjilanu. Pre nekog vremena Srbi iz Bratilovice počnu seći zabran Arnautina spahije sela Ferikeja. Spahija Arnautin požali se srpskom sudu. Ovaj izađe na lice mesta, izvidi koliko je šume posečeno, pa spahiji odredi sedmi deo zabrana… (nečitko)
Molim Vas, gospodine Ministre, da izvolite primiti uverenje o mom najdubljem poštovanju.
Vicekonzul
M. M. Rakić
***
Zastupniku ministra inostranih poslova, Priština 13. avgusta 1907.
Gospodine Ministre,
Uzbuđenje koje je obuzelo Turke i Arnaute posle nesrećne pasjanske afere još se ne stišava iako je već prošlo mesec dana od toga događaja. Pojava ove čete raspalila je maštu i inače lakovernih Arnauta i danas kruže bezbrojne priče, sve luđe od luđih, o srpskim četama i komitama i njihovom radu. I što su te priče luđe, utoliko se lakše prenose i tvrđe se veruje u njih. Otkuda potiču te priče i glasovi ne može se za sad tačno odrediti. Možda ih i sama vlast protura da bi skrenula pažnju sa unutrašnjih pitanja koja su na dnevnom redu, možda im je povod izvesno sumnjivo kretanje na našoj granici koje nije izmaklo turskim vlastima i Arnautima, a ima, najzad, i nekih znakova po kojima bi se moglo zaključiti da su tu umešani i ljudi bliski austrougarskim konsulatima u Skoplju i Mitrovici. Bilo kako bilo, neosporan je fakt da ti glasovi razdražuju Arnaute i održavaju ih u neprijateljskom raspoloženju spram Srba. Na taj način sprečava se ponovno zbliženje Srba i Arnauta u gnjilanskoj kazi i neka osetnija popravka tamošnjega stanja.
Doduše, Arnauti su se, posle prvih ubistava u Pasjanu i Vrbovcu, trgli i prestali bar javno ubijati naše ljude. Oni su čak pozvali neke viđenije Srbe na dogovor i izmirenje. Zbor je bio u porti gnjilanske crkve, a rešeno je, kao što sam imao čast izvestiti Vas u svoje vreme, da se pređe preko pasjanske afere kao da se nije ni dogodila i da se povrate odnosi koji su pre nje postojali. U stvari, to je rešeno samo forme radi. Ogorčenje i nepoverenje spram Srba nije se moglo zbrisati jednom zborskom odlukom. Danas Arnauti motre na svaki pokret naših sveštenika i učitelja i svakog viđenijeg čoveka. Noću opkoljavaju srpska sela, upadaju u njih tražeći komite i oružje. Česti su slučajevi da kakav Arnautin, šenluka radi, ispali pušku, pa da se na pucanja puške odmah iskupi po nekoliko stotina Arnauta misleći da su se pojavile komite. I razume se da se tako sakupljeni Arnauti ne raziđu mirno, nego upadnu u kakvo srpsko selo i istrebljuju viđenije ljude ili one koji im se učine sumnjivi. Tako je, tu skoro, nesrećni Vrbovac ponovo stradao. U okolini Vrbovca bila arnautska svadba i neko ispali pušku. Odmah se iskupi do sedam stotina naoružanih Arnauta da traže komite. Pošto su videli da komita nema i doznali ko je pucao, uđu u Vrbovac, istuku dvajestinu ljudi i crkvu kuršumima izrešetaju. Ni jedna ikona u njoj nije ostala čitava.
Posledice pasjanske afere nisu se osećale samo u gnjilanskoj kazi… Posle sukoba u Pasjanu, gnjilanski Arnauti nisu bili razdraženiji od prištevskih, prizrenskih i pećkih. I kao što su gnjilanski pretresali srpska sela, tako su i kosovski Arnauti upadali u Guštericu, Čaglavicu, Livađe i Sušicu tražeći komite i oružje. Abdul Husein upao je u Sirilić sa četom od četrdeset ljudi, pretresao sela, isprebijao mnoge ljude okrivljujući ih da su saučesnici komita. Svi ovi događaji mogu se, najzad, uzeti i kao manifestacija pojedinih, više ili manje osornih Arnauta; ali šta najbolje ocrtava i dokazuje solidarnost Arnauta, koju sam gore pomenuo, i njihovu težnju da u raje unište i pomisao na ma kakav otpor, to su bese koje se poslednjih dana, i specijalno u tom cilju, sklapaju u Prizrenu i Peći…
U mome poslednjem izveštaju o besi u gnjilanskoj kazi (PP br. 45) napomenuo sam kakve kobne posledice može imati slanje četa preko gnjilanske nahije. Ta moja predviđanja danas su se, na žalost, ispunila. Ljudi koji su tim poslom rukovodili nisu hteli čuti nikakve razloge, bilo što su verovali u svoje znanje i iskustvo (koje nisu imali), bilo da ih je na taj put nagnala neodoljiva potreba. Danas oni nose na duši tolike nevine žrtve srpske i danas se s pravom može reći da su oni, za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina!
Vicekonzul
M. M. Rakić
Mali, veliki ljudi (Dokumentacioni repozitorijum o albansko-srpskom suživotu na Kosovu, 19-21. vek)
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
