Dimitrije Boarov: Korak napred, dva nazad
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Moram da se vratim na temu navodnog „odleđivanja“ srpsko-hrvatskih odnosa, o kojoj sam na ovom mestu pisao i prošle sedmice. Naime, ono što je posle prijema Srpskog narodnog vijeća u Hrvatskoj, za „srpski Božić“, na kojem su ministar spoljni Srbije Ivica Dačić i predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković izmenili nekoliko poruka o potrebi popravljanja odnosa dve države, izgledalo kao dogovoreni početak nešto mirnije prakse u komunikaciji dve susedne države, ubrzo je, posle samo nekoliko dana (15. januara) „korigovano“ Dačićevom izjavom „Politici”, u Beogradu, da je „pod znakom pitanja popravljanje odnosa sa Hrvatskom“. On je taj znak pitanja navodno postavio zbog toga što je Plenković, na gore spomenutom prijemu u Zagrebu, spomenuo „navodnu agresiju u vreme Miloševića, a da pri tome nije spomenuo ni ‘Oluju’ ni sva ostala pitanja koja su sa aspekta srpskog naroda i države Srbije problematična, poput pitanja genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu“ („Politika” od 15. januara).
Ovaj munjeviti Dačićev „zaokret“ u pogledu tek nagoveštene promene politike Srbije prema Hrvatskoj može se tumačiti na više načina. Prvo, da su moćni faktori u Beogradu i širom „srpskog sveta“ (pa i šire) procenili da već prvi korak u popravljanju odnosa Srbije i Hrvatske slabi front antievropskih snaga prema evropskoj inicijativi za rešavanje diplomatskog čvora oko Kosova (takozvanoj francusko-nemačkoj inicijativi), te da ga Hrvatska nije prihvatila sa očekivanim radosnim razumevanjem. Pojednostavljeno, da ta „pružena ruka pomirenja Srbije“ mnogo košta ovdašnju retoričku artiljeriju, a malo donosi u evropskim poslovima.
Druga tumačenja su već u zoni raznovrsnih drugih špekulacija više unutrašnjopolitičke prirode. S jedne strane, poboljšanje odnosa sa Hrvatskom ne uklapa se u generalne okvire spoljne politike Srbije koje je naznačio sam Dačić u obraćanju ambasadorima na prijemu upriličenom za „srpsku novu godinu“ (13. januara), a sa druge – nekako „smanjuje“ ulogu predsednika Srbije Aleksandra Vučića u domenu spoljne politike, a na takvo „smanjenje“ on nije spreman nikako da pristane (naročito ne u korist Dačića). Ako ove hipoteze pokušamo da objasnimo nešto podrobnije moramo se osvrnuti na Dačićev govor ambasadorima u Srbiji (tog već spomenutog novogodišnjeg prijema, 13. januara). Onaj ko je imao živaca da ga prouči u celosti, podsetiće se famozne Smilje Avramov, koja je u Miloševićevo vreme formulisala „pravnu osnovu“ tadašnje spoljnopolitičke orijentacije Srbije (devedesetih godina prošlog veka). U tom smislu, Dačić je dosta otvoreno sintetizovao tu politiku i iz nje izvukao „crvene linije“ Srbije. Što će reći – da je Srbija za dijalog i kompromis koji neće promeniti ništa od starih ciljeva – iako se svetski kontekst Kosovskog problema bitno promenio. Naročito je bilo upadljivo (sudeći prema novinskim izveštajima) da je o ključnom svetskom problemu, ruskoj agresiji na Ukrajinu, on izgovorio tek nekoliko fraza o tobožnjoj privrženosti Srbije „državnom suverenitetu i integritetu“, a da o ulozi Moskve u kršenju tih principa nije rekao praktično ništa. U okviru te bajate spoljnopolitičke koncepcije, i njegove reči o razvoju dobrih odnosa sa susednim zemljama zvonile su prazninom.
Druga špekulacija, da je sam Vučić nezadovoljan „prvim korakom“ u poboljšanju odnosa sa Hrvatskom (iako ga je on sam „naložio“), u kome je Dačić imao vidnu ulogu, povezan je sa ponovnom pojavom „šumova“ u koaliciji SNS-SPS. Naime, tu i tamo sve češće se nagađa ko bi sve mogao „promeniti stranu“ ukoliko dođe do ozbiljnije krize Vučićeve svevlasti, pa se tu spominje, dakako, i sam Ivica Dačić, inače iskusan u takvim operacijama, a možda i pogodan onom delu srpske opozicije koja i dalje smatra da je Rusija „garant“ da će se kosovski problemi moći razvlačiti odavde do večnosti.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
