Pravda za žene

Autor: Ivan Medenica, NIN

Prvi deo sezone završio se kako je i počeo, predstavama o ženama. U Bitef teatru, a u nezavisnoj produkciji, izvedena je predstava Smrt i devojka, a na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“, Beogradsko dramsko pozorište produciralo je predstavu Yankee Rose.
Odavno nismo videli da je scena Bitef teatra bila tako promišljeno iskorišćena, da su njeni izazovi prevaziđeni i pretvoreni u kvalitet. Reditelj Nikola Ljuca i njegova scenografkinja Zorana Popov napravili su samo naizgled čudan izbor time što su glavni dramski prostor, a istovremeno i izvođački, moderno stilizovani enterijer vikendice odvojen od publike providnim zidom, pomerili skroz ustranu, te je najveći deo scene ostao prazan: nije imao scenografiju, ali su i glumci u njemu retko nastupali. Ovako je jedna realistička scena, uz doprinos svetlosne i zvučne kulise (dizajneri Igor Milenković i Miroljub Vladić), utopljena u upečatljivu atmosferu, preteću i zaumnu, koja naslućuje da se iza konkretnog i pojavnog krije veliko, tamno prostranstvo nepoznatog i neizrecivog. Osim metaforičke funkcije u pozorišnom okviru, ovakav prostor i atmosfera stvaraju, i usled Ljucine primarne vokacije, efekat filmskog jezika. Sličan, diskretan odmak od realizma pravi se i providnim zidom koji od fikcionalnog enterijera stvara asocijaciju na boks za optuženike u sudnici.

Ovako promišljen i brižljivo izgrađen scenski prostor, s adekvatnom atmosferom, nije samo spoljašnji okvir priče, već njena najdirektnija indikacija. Naime, komad Smrt i devojka američkog pisca Arijela Dorfmana priča je o slučajnom noćnom susretu borca za ljudska prava i perspektivnog političara, njegove žene, aktivistkinje i žrtve svrgnute diktature, te uglednog lekara čija uloga u bivšem, zločinačkom režimu nije razotkrivena, susretu koji prerasta u otmicu, privatno suđenje i suočavanje s potisnutom i neizrecivom ličnom i kolektivnom traumom iz prošlosti.

Miloš Timotijević postavio je lik lekara čvrsto i monolitno, ni na trenutak ne nagoveštavajući da on igra duplu igru, te je tako sačuvao za komad vrlo bitnu rašomonsku misteriju: da li je on, zaista, silovatelj i mučitelj iz bivšeg režima, ili nevina žrtva žene opsednute halucinacijama? Tamara Krcunović nije, međutim, igrala „psihološku dijagnozu“, već je veoma slojevito, s puno finih, pa i komičkih nijansi, donela lik žene uverene u to da se suočila sa svojim silovateljem, odlučne da dokaže istinu, s instinktom gerilke vične rukovanju i konopcem i revolverom, a čija se ranjivost uzrokovana traumom ogleda u odnosu s mužem. Voli ga, ali ne može da ima puno poverenje u čoveka koga sumnjiči da ima velike političke ambicije, te joj zbog toga odnos prema njemu neprestano oscilira. Upravo takvog mužjaka doneo je Milan Marić: psihološki koloplet srčanog i iskrenog borca za pravdu, odanog supruga, smirenog i razumnog pravnika, ali i pragmatičnog i ambicioznog političara u povoju. Sve troje su pružili vrhunsku realističku glumu, bez dopadljivosti i dramskih simplifikacija.

Da je njena sumnja bila opravdana, da su lične ambicije nadjačale sve, da je pobedila politika a ne pravda – to dokazuje poslednji, efektan i znakovit prizor predstave. Ljuca je s pravom odstranio lik novinarke i postavio da se novopečeni ministar u smokingu, s očima zacakljenim od vlastoljublja, direktno obraća građanima, odnosno publici, te da demagoški govor o pravdi i demokratiji, kao i u drami, naglo prekida i ne izgovara imena počinilaca zločina. Do njega je njegova smerna žena u večernjoj haljini, kojoj Krcunović daruje samo tajnovit i tužni osmeh Mona Lize, koji najverovatnije svedoči da se, u skladu sa svojim poslednjim rečima „zašto uvek mi moramo da činimo ustupke“, ona već predala… Snažan efekat koji ostvaruje ovakav kraj potvrđuje ispravnost rediteljeve odluke da ne aktuelizuje radnju, da je ostavi u izvornom kontekstu (Čile ili neka druga zemlja Latinske Amerike posle pada diktature). Njene glavne teme – i nasilje nad ženama i nesuočavanje s prošlošću, odgovornošću za genocid – ionako bučno i mučno odjekuju u današnjoj Srbiji.

Tragična sudbina žene u središtu je i savremene domaće drame Yankee Rose autora Slobodana Obradovića, ali se tu završava većina sličnosti između dva teksta. Ovaj komad nije realistička, politička i psihološka drama na konkretnu istorijsku temu, mada ima istinitu životnu priču u osnovi, a ne može joj se potpuno osporiti ni aspekt društvene kritike. Pratimo hroniku života izvesne Suzan Li Alvin, koja se u najvećoj meri poklapa sa stvarnom sudbinom Ane Nikol Smit, američke zvezde rijaliti programa i popularne zabave, koja je pak i sama niskomimetska kopija Merilin Monro. Da i nije uzela umetničko ime Amerika i rodila kćerku Yankee Rose, što je naslov pesme koja se poigrava američkim simbolima, junakinja Obradovićeve drame ispisala bi, putem vrlo guste mreže prethodno pomenutih popkulturnih referenci, tipični scenario rađanja i umiranja američkog sna. Počela je s društvene margine, kao dete bez oca, probijala se kao striptizeta, bila žrtva muškog zlostavljanja, osvetila se udajom za starog milionera, nasledila veliko bogatstvo, trošila ga, između ostalog, na drogu i alkohol, izgubila sina od overdoza, podizala se svojim rijaliti programima i umrla odmah posle drugog porođaja, u nepunih četrdeset godina, iz sličnih razloga kao i sin joj.

Ovakav tematski okvir, kao i adekvatni (i neodoljivi) verbalni humor, neizbežno vode komad u pravcu kemp stilizacije, u kojoj se prožimaju smeh i saosećanje, često baš s problematičnim pop ikonama. Taj stilski ključ koristio je i reditelj Miloš Lolić i to pre svega u postavci junakinje, a koja dominira predstavom. Glamurozna, šljokičasta, tesna večernja haljina – svi kostimi Marije Marković Milojev su odlični: ludačke, smele, a opet znakovite popkulturne kombinacije – zlatna šminka, platinasta perika i, kako piše u programu, scenska protetika (gumeni oklop koji glumici daje felinijevske obline), ali prevashodno rediteljev znakovit izbor dotične glumice, koja je i sama diva „s prošlošću“ (javni podatak, iz njenih intervjua) – sve je to učinilo da Amerika Danice Maksimović bude spektakularna mešavina pop ikone od krvi i mesa i jedva pokretnog Kipa slobode.

Temeljan i promišljen reditelj, kakav on nesumnjivo jeste, Lolić je još jednu je (auto)biografsku okolnost iskoristio, na liniji efekta ghosting-a o kome piše američki teatrolog Marvin Karlson (glumčeva ličnost kao scenski znak): on je, naime, sin Danice Maksimović. Tako ovaj dodatni metateatarski sloj pojačava opštu kemp stilizaciju, a u pogledu i humora i emocija: neki prizori ne bi imali isti efekat da nije ove činjenice (kada lik sina puzi za Amerikom i po podu skuplja njenu zlatnu prašinu, recimo). Cinik bi rekao da u ovakvom kontekstu nije ni važno kako Maksimović glumački oživljava ovu „instalaciju“ koju čini ona sama, ali to ne bi bilo fer jer se ona maksimalno trudi i u dramskim i u pevačkim deonicama, te i pored nesigurnosti koja će je sigurno napustiti, pogađa tačan emocionalni i komički ton.

Bitni formalni aspekt predstave je još rediteljev dobar izbor da pripovedači, u komadu zvani „publika“, ovde postanu hor koji rukovodi radnjom i komentariše je, ali su istovremeno i instrumentalisti koji uživo izvode muziku songova ove, u osnovi, muzičke predstave. Odlične kompozicije Nevene Glušice su duhovito igranje žanrovima američke popularne muzike, u rasponu od kantrija do numera nalik brodvejskim (u ovim drugima se, pevački ali i glumački, posebno izdvojio Dimitrije Cincar Kostić u efektnom krokiju milionera). Tu je i rediteljska odluka da pretežno muški izrabljivači i manipulatori s javne scene budu prikazani kao lutke, što je scenski efektno, ali bez dubljeg značenja.

I inače, osim skoro podrazumevajuće kritike objektivizacije žene u potrošačkom svetu i američkog sna, plan značenja i teksta i predstave nije najrazvijeniji. Adaptacijom teksta (dramaturzi Periša Perišić i Aleksandar Radivojević) uvodi se jedan novi lik, junakinjina konkurencija iz mladosti i vremena bavljenja striptizom, Nensi (glumački i pevački odlična Iva Ilinčić), koja dinamizuje originalnu, pravolinijsku dramaturgiju. Međutim, nije jasno šta Nensi doprinosi u značenjskom smislu, osim što nudi ironičan model srećnog razrešenja ovakvih nesrećnih sudbina (ona je postala uspešna pesnikinja za decu)… Ne treba biti cepidlaka: ova se priča i tako ne percipira razumom, nego srcem, pa i njena političnost proizlazi iz njene osećajnosti.

Članak je prenet sa portala NIN.