Još malo o Latinki Perović: Besprekorna biografija

Piše: Svetislav Basara, Novi magazin

Srbiju nikada nisam objašnjavala Miloševićem, Miloševića sam uvek objašnjavala Srbijom – tako je jednom (otprilike, citiram po sećanju) negde napisala Latinka Perović i time sažeto, nenametljivo, detektovala suštinu srpskih istorijskih posrtanja.

Zluradi, neukusni komentari na vest o smrti Latinke Perović koji su se pojavili na društvenim mrežama i u Večernjim novostima – koje umalo nisu zaigrale na Latinkinom lešu – savršeno su „objasnili“ Srbiju, tj. problem društva „plitke“ civilizovanosti i države „plitke“ institucionalnosti.

Latinka Perović je savršeno dobro poznavala taj problem, odlično je znala šta je Srbija i uopšte se nije obazirala na zluradosti i niskosti kojima je obasipana i za života. Nije – kako se to uobičava reći u ovakvim situacijama – radila „za budućnost“, za daleka neka pokolenja. Ne. Radila je u sadašnjosti i za sadašnjost, svesna da je uljuđivanje srpskog društva proces dugog trajanja pred kojim stoje mnoge prepreke. Koje možda nikada ne mogu biti savladane.

Najpre je, zajedno s Markom Nikezićem, a uz podršku Koče Popovića i najboljih ljudi ondašnjeg SKJ, pokušavala da revoluciju postupno pretvori u evoluciju, u usklađivanje srpskog-jugoslovenskog društva u kulturne i tehnološke tokove modernog sveta. Nema sumnje da je to činila s pozicija (evro)komunizma. Nema bivšeg komuniste koji joj to nije prebacio. Nije, međutim, prošlo mnogo vremena da bi se pokazalo da je čak i komunizam titoističkog, staljinizam light tipa, bio neuporedivo bolji, humaniji i kultivisaniji od košmarnog raspada Jugoslavije, čiji glavni uzrok nisu bile zakulisne geopolitičke igre i pomahnitali nacionalizmi nego nesposobnost SKJ, pogotovo njegovog srpskog dela, da se reformiše i prilagodi sve zahuktalijem toku realnosti.

U svakom od društvenih uređenja koja je Srbija dosad promenila – a promenila je sve postojeće – pojavljivali su se pojedinci i političari koji su uviđali da će Srbija, ukoliko ne prevaziđe plemensku (alternativa: klasnu) svest i ne postane zajednica slobodnih ličnosti, završiti u ćorsokaku (u kojem je i završila). Pomenuću samo neke. Na sreću, ima ih više, na nesreću, nikad ih nije bilo dovoljno.

To su u kraljevini bili Milan Piroćanac i Čedomilj Mijatović, u socijalističkoj Jugoslaviji Perović, Nikezić, Tepavac i Popović, u pseudoparlamentarnom provizorijumu SRJ to je bio Zoran Đinđić.

Latinka je polagala mnogo nade (neki smatraju i previše, ja mislim s pravom) u emancipatorski projekat Zorana Đinđića, koji je – iako je sa ove distance jasno da nije imao šanse – bio najveći domet srpskih liberalnih politika. Koji nije propao zbog jačine i organizovanosti tribalnih, pretpolitičkih snaga nego zbog slabosti i neorganizovanosti snaga koje su se predstavljale kao liberalne iako su u mentalitetskoj suštini bile istovetne „dominantnoj eliti“, što će reći površne, grabežljive, sklone hajdučiji (još jednoj endemskoj boljci) prekim sudovima i (pre)brzim rešenjima.

Pitao sam Latinku na jednom od ručkova koje je Pokret za preokret (još jedna propuštena srpska šansa) upriličavao za „davače podrške“ – među kojima smo bili i nas dvoje – da li je napred izneseni sud o slabostima liberalne Srbije tačan, Latinka je, sasvim u njenom odmerenom stilu, odgovorila da jeste, ali da takav sud može izreći samo osoba koju štiti imunitet pesničke slobode.

Tu je (po običaju) bila u pravu. U Srbiji je i najbanalnije istine moguće izneti samo u formi umetničkog dela; sve ostale istine i očiglednosti se odbijaju o zidine društvenog slepila i laži, koju je naopako perfektno formulisao Dobrica Ćosić: „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti“, pisao je vanbračni otac nacije, u uobičajenom naporu da napiše nešto sasvim drugo. I eksplicirao. „Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno, inventivno“.

Manes Šperber, taj divertisman, taj kolaps vrednosnih kriterijuma, opisao je kao „proizvodnju privida iz koje proizlazi privid stvarnosti, a koja završava kao stvarnost privida“.

Iza Latinke nije ostalo samo vredno i obimno delo u kojem minuciozno dekodira kriptograme stvarnosti privida nego je ostala i besprekorna biografija iz koje bi neki budući srpski liberali – ako ih uopšte bude – morali da nauče da liberalizam nije deklarativno opredeljenje nego humanost, strpljenje, samokontrola i predan rad.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.