Na mom radaru: Mateja Lazarević

Izvor: Novi magazin

Nemoć

Tokom završne godine srednje škole, 2019. godine, jednog od mojih najboljih prijatelja su uhapsili zbog upada u zgradu RTS-a u demonstracijama #1od5miliona. Kad sam prvi put čuo da je uhapšen, osećao sam se nemoćno. Obeshrabreno. Politički, nisam strastveno podržavao niti poziciju ni opoziciju, ali sam potrčao kako bih stigao na protest protiv hapšenja, sprovođenja i osuđivanja po hitnom postupku svih „omladinaca“ koji su se našli u zgradi RTS-a tog dana marta. Na prvi protest nisam stigao na vreme.

Vi ste naša budućnost 

Moji prijatelji, takoreći „iz klupe“, i ja došli smo na ideju da organizujemo drugi protest za našeg prijatelja. Odredili smo vreme, mesto i maršrutu. Skoro cela generacija iz naše škole došla je na protest. Skandirali smo „Vratite nam druga!“ i sutradan su nam ga vratili. U komentarima na različitim portalima pisali su nam „Bravo! Mladi su naša budućnost“ i slično.

Tada sam se prvi put u životu osećao moćno. Ohrabreno sopstvenim delima. Mislio sam da mogu da stanem ispred kordona policije i da se proderem: „Šta je bilo!?“, a da ne pretrpim nikakve posledice. Uostalom, kada bi mi se nešto dogodilo, završio bih u vestima. Mislio sam da mi, srednjoškolci, posedujemo političku moć da srušimo vladu ili barem da je poljuljamo. Sada sam pred kraj fakulteta, a vlast, ista kao tada, nije ni srušena niti poljuljana.

Osećaj moći trajao je kratko. Naš mali protest bio je i prošao. Ljudi su zaboravili, a ostalo je samo pitanja: Jesmo li se vratili na nulu? Čija smo mi sada budućnost?

Mi smo studenti – pa šta? 

Jedna od stvari koja me najviše iritira jeste narativ o „studentskim interesima“ i „pravima mladih“. Kada govorimo o različitim društvenim grupama, govorimo o njihovim zajedničkim interesima. Kada je reč o grupama kao što je radnička klasa, žene ili LGBTQ+ zajednica, na primer, možemo razgovarati o konkretnim politikama u njihovom interesu. Međutim, kod „mladih“ i „studenata“ malo je takvih politika koje ih spajaju. Šta to znači kada studenti kažu da se to njih tiče i izađu na proteste? Za šta se bori student iz radničke klase koji je na samofinansiranju, a za šta privilegovani student iz bogate porodice?

Jedna anegdota, verujem, ilustruje moju poentu. U julu 2020. desio se protest studenata zbog najavljenog iseljavanja iz studentskih domova. U ovom slučaju, interes studenata je bio sasvim jasan – treba da se spreči iseljenje.

Međutim, došlo je do sukoba između samih studenata. Neki su sa sobom poneli transparente inicijative „Nema predaje“, čemu su se drugi učesnici protesta usprotivili. Ovo je izazvalo polemiku po društvenim mrežama u toj meri da se skoro uopšte nije govorilo o iseljenju iz Studenjaka. Neke studentkinje su čak doživele pretnje smrću i silovanjem.

Za ovaj problem postoji samo jedno rešenje – treba da prepoznamo ne samo da studenti nisu homogena društvena grupa već da imaju različite političke interese. Biti student ne znači biti deo nekakve „zajednice“, „monolitne“ grupe već prosto imati status studenta. Biti student jeste, u stvari, borba za prostor, i to ne samo fakultetski.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.