Pet minuta sa Marijom Vrebalov Đorđević

Izvor: Novi magazin

Pre nekoliko dana, u privatnom izdanju, objavljena je knjiga „Svetlost tame“, a čitaoci mogu biti na nekoliko nivoa utkani u sam tekst, zapitani nad životom, vrednostima koje treba negovati, odnosima prema „slabijima“, nad prijateljstvima, porodicom…

Marija je u vreme studija na Medicinskom i Poljoprivrednom fakultetu 2000. doživela tešku saobraćajnu nesreću, posle koje je ostala sa trajnim telesnim invaliditetom od 100 odsto. Nakon duge rehabilitacije i borbe za život, 2003. angažuje je MDLF iz Njujorka na poslovima prevodioca, a kao nestranačko lice, sledeće godine postaje predsednica Resornog saveta za osobe sa invaliditetom Demokratske stranke u Novom Sadu. Radila je i u Fondu za razvoj AP Vojvodine od početka 2007, a naredne godine je imenovana za zamenicu predsednika Skupštine Novog Sada, kao prva osoba i žena sa invaliditetom koja je to i bila u dva mandata. Danas je konsultant u oblasti pristupačnog okruženja po principima „Dizajn za sve“ i Feng šui nakon stečene diplome na njujorškom institutu za umetnost i dizajn.

Njena rečenica: „Nećemo biti manji autoriteti ako smo blagi“, u jednoj rečenici može opisati upravo nju. Posvećenost poslu, profesionalizam u radu, posvećenost porodici i prijateljima… njen autoritet nikada nije bio mali, i pored sve njene blagosti.

Šta vas je ponukalo da pišete? Prvobitno su to bile dnevničke beleške, koliko vam je bilo teško da se ponovo suočite s nesrećom, momentom kada se neki vaš „prošli“ život, kako i sami kažete, završio?

Tata je odmalena mene, moje sestre i brata učio da pišemo dnevnik, da vodimo svakodnevno zabeleške o onome što nas je u tom danu obradovalo, šta nas je iznenadilo, šta potreslo… da to zapišemo samo u nekoliko rečenica, crtica koje će nam u nekoj budućnosti omogućiti da kroz čitanje tih zapisa shvatimo kako smo se razvijali, menjali pravac kretanja, donosili odluke, šta je karakterisalo vreme u kojem smo to pisali… Tako sam naučila da promišljam sebe i svoje postupke i odluke.

Da, kažu za ljude koji pišu dnevnike da žive dva puta: jednom dok im se stvari dešavaju i jednom dok ih promišljaju…

Da, to je baš tako. Jer, nakon saobraćajne nesreće, još dok sam ležala u šok-sobi i dok sam bila na aparatima, ali svesna da će novi život koji je ispred mene biti prekomplikovan, zahtevan i težak, razmišljala sam kako moram zapamtiti svaki dan, svaki trenutak, svaku osobu koja u moj život unosi nešto novo, svako novo iskustvo koje mi je u tim trenucima davalo ili oduzimalo snagu jer iz svega toga moram da naučim ono što će mi otvoriti put ka dalje. Dugo nisam bila u mogućnosti da zapisujem, ali onog trenutka kad sam prešla na ortopediju i kad su sestre bile sa mnom 24 časa, počela sam da im diktiram. Sve ono što je pečatilo svaki moj dan.

Kad ste poželeli da od tih beležaka nastane knjiga?

Dugo mi je u godinama koje su usledile bilo teško da čitam te beleške. To se završavalo suzama. Zaista me je potresalo da ponovo proživljavam sva ta iskustva. Neretko sam bila i ponosna na sebe i upitana kako sam uspela sve to da preživim. Po tome sam znala da rane još nisu zaceljene jer emotivno i duhovno nisam prevazišla sve ono što mi se desilo. Promišljala sam šta da uradim kako bih upravo iz tog iskustva dobila snagu i novo znanje, ne samo za sebe već i za svakog ko mi postavi pitanje o životu, kako sam prebrodila sve i da taj drugi takođe ima dobrobit od sveg mog iskustva.

Jesu li ljudi skloni da sreću „podrazumevaju“. I sami ste naveli da u tom periodu, pre nesreće, ni sami niste bili svesni sreće.

Za sebe mogu stopostotno da tvrdim da i sama dugo godina nisam bila svesna svega dobrog što mi se u životu dešavalo. Kada se taj dobar život srušio samo u jednom trenu, počela sam da sagledavam jednu po jednu stvar i da shvatam. To sagledavanje sada je bilo iz drugog ugla, iz drugih cipela, iz drugih limita koje sam imala. Život mi se tada činio kao najgora noćna mora, ali sam svakim danom, iz malih trenutaka, videla neku radost. Toga je procentualno bilo malo, ali iz tog jednog malog trenutka gradila sam temelje za neku novu sreću, za neki novi život.

Izuzetno zanimljivo opisujete stanje tokom i nakon dve kliničke smrti. Kažete da ste tada naučili „da je svest o tome šta tačno osećamo uvek važna, da treba da verbalizujemo osećanja i podelimo ih s nekim“. Zašto je to bitno?

Voditi svestan život za mene je najviša moguća vrednost koju čovek može da postigne u ovom životu. To sam shvatila odmah nakon prve kliničke smrti jer dok su me još izvlačili iz kola znala sam da sam povredila vratne pršljene, znala sam šta se dešava s mojim telom i upozorila ih da moraju pažljivo da me izvuku kako mi sam život ne bi bio ugrožen. Odmah mi je bilo jasno koliko je važna svesnost življenja. Da sve što osećamo moramo da kanališemo. I kada smo sa drugim ljudima, sve ide iz nas. Svesnost sopstvenog bića i to da imamo odgovor na situaciju ili događaj koji nam se dešava, a ne samo reakciju.

Kako čovek da prevaziđe taj „neizdrž“, duboku bol, kada se oseća „ćelijski nesrećan“? Rekli ste da su dnevničke beleške već pomogle ljudima…

Verujem da čovek ima zadati put tokom kojeg uči da bude bolji. Tako razvijamo dušu koja je skrivena, a vapi da bude življena u svoj punoći. Upravo sam zato odlučila da od dnevničkih beležaka načinim knjigu. Shvatila sam da ona neće biti tu da bi ljudi shvatili težinu moje situacije i da bi mogli da kažu da je njima lakše zbog neke njihove situacije. Ne, zato što nijednoj drugoj osobi ne može biti lakše ako je nekom drugom realno teže. Nije čovečno da svoju radost vidimo kroz tuđu težinu. Ona je pisana zbog toga što, prolazeći kroz tekst, kroz težine koje sam opisala i nalazila put ka ozdravljenju u svakom smislu, i fizičkom, i emotivnom, i duhovnom, svako može da sagleda svoje mogućnosti i datosti da kroz svoje teškoće prođe i postane i zdravija i srećnija osoba.

Koliko vam znači što sada imate knjigu u ruci, što ste uspeli da je objavite?

Mnogo. Jer, dok sam još objavljivala zapise na društvenim mrežama, videla sam da moji zapisi upravo tako deluju na ljude. Presrećna sam jer su mi mnogi pomogli da zapisi ugledaju svetlost dana i u obliku knjige. Moj suprug Aleksandar je, kada je pročitao moje prve zapise na mrežama, poželeo da me upozna. Prilikom prvog susreta, kad smo razgovarali o njima, on me je prvi podstakao da objavim knjigu i obećao da će mi on pomoći da to uradim zbog svih ljudi koji prolaze teška iskušenja jer su moji zapisi govorili o životnim vrednostima, radostima, praštanjima i ljubavi. Knjiga i govori o mladoj ženi koja ponovo pronalazi svoj identitet. Niko od nas ne zna šta nam donosi budućnost, ali moramo biti otvoreni za nju na našem putu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.