Daško Milinović: Ljudi skloni logici će se patiti u Srbiji, ova količina nelogičnosti troši

Autor: Zoran Strika, O21

Daška Milinovića znate kao novinara i radijskog voditelja, deo dvojca “Daško i Mlađa”. Sada se upisuje i među autore (anti)self-help knjiga, sa delom “Know How”, koje će vam dati korisne savete kako da uradite i budete bezmalo sve, a kojoj ćete moći da čujete na predstavljanju u četvrtak, 15. septembra, u Bulevar Books-u u 19 časova.

U intervjuu za 021.rs Daško govori o svojoj knjizi, zašto imate problem ukoliko ste na ovim prostorima skloni logici, o pomirenju najsuprotstavljenijih krajnosti, zabludama, neodgovornosti, slobodi, smehu i borbi protiv gluposti. Ukoliko ostanete do kraja uz ovaj intervju dobićete i koristan savet u ova krizna vremena.

“Know How” tekstovi su prvobitno objavljivani u magazinu CKM, a za ovu priliku odabrana su 52 najbolja. Tako svake nedelje u godini možete da usvojite neko korisno znanje. Na primer, kako da varate pošten svet, kako da se snađete u kapitalizmu, kako da započnete rat (veoma korisno) i kako da pobedite u istom (još korisnije). Tu su i praktični saveti o uspešnom laganju, snimanju domaće serije, češćem i kvalitetnijem cuganju, ali i o tome kako da preživite zatvor.

Ipak, postavlja se pitanje, zašto biste čitali 180 stranica nekog štiva, kada jednostavno možete da pročitate tvitove ili pogledate snimke Istoka Pavlovića ili Strongmena. Osim toga, saznati o sedam navika veoma uspešnih ljudi deluje jednostavnije…

“Tekstovi su pisani pre pojave takvih genijalaca, nisam znao da će se oni pojaviti, u suprotnom se ne bih ni trudio. Međutim, živeo sam u primitivno doba, ne u ovom u kom publika ima raspon pažnje od sedam sekundi. Tekstovi datiraju još iz prve dekade 21. stoleća. Jedna od mojih želja je bila da budem učitelj. Kada bih ponovo birao karijeru, sve bih radio isto, samo bih bio učitelj. Kad bi bio neki rat ili revolucija, pomešale se sve karte i krenulo se ispočetka, ja bih bio onaj ‘idemo dalje’ učitelj. Uvek sam voleo nešto da pametujem i da delim savete, pogotovo one koje mi niko nije tražio.

Tako je i nastala ta knjiga, sa idejom da ja, kao jedan iskusan i logoreičan čovek, sastavim te mudrosti na jednom mestu. Da to bude kao Pelagić, Vujaklija, Klajn, Šipka, knjiga koja rešava sve. Izbacite Bibliju, ubacite to u svoju policu i jednako dobro će vam biti u životu.”

021: Odakle ti taj poriv da zađeš u surovi svet self-help knjiga i stvoriš jednu takvu?

Daško: Tekstovi su objavljivani u CKM-u, koji je bio licenca poljskog časopisa, nismo ga mi izmislili. Započelo se u vremenu “Sloboslavije”, kada nije bilo muških časopisa u savremenoj formi. To je bio začetak onih takozvanih “glosi” publikacija, skupljih sa masnim papirom i lepom ribom na naslovnoj strani.

Kad smo hteli da pravimo prvi broj, videli smo šta imamo od toga što smo kupili u licenci i zaključili da je to vrlo jadno, da je osim golih Poljakinja i nešto malo istraživačkih, zabavnih reportaža, koje vredi prevesti, ostalo vrlo tanko. Onda smo hteli da nabudžimo to što imamo, kad je već plaćeno, a jedna od tih stvari je bila rubrika u kojoj se objašnjava kako nešto da uradite. Mi smo to pretabali u “Know How” i u prvih nekoliko brojeva sam adaptirao poljski, a uz to sam imao imao i dosta bezvezne ilustracije koje su bile zadate. Kada sam napravio taj prvi “Know How”, videli smo da je to okej, ali je tanko, želeli smo da sve to pojačamo i skontali da je najbolje da radimo ispočetka. Odlučili smo da ću da ih pišem, na zabavan način, a uz to sam znao i čoveka koji će sve to da ilustruje kako treba, Ljubu Babića.

Bilo je lakših i težih tema. Lakše su one koje su bile vezane za situaciju, uvek se dešavaju neke gluposti, pa ima mesta za ironiju, sarkazam i satiru. Neke stvari su opšte, važe uvek, na primer priča o sahrani, kako je to totalni gubitak, jeste večna tema, ali imali ste i temu kako da umrete od toga što se Crna Gora otcepila.

021: Kažeš da su najsuprotstavljenije krajnosti uspešno pomirene u kolektivnoj svesti ovdašnjeg stanovništva. Na koji način onda razbijati te zablude koje smo stvorili o samima sebi?

Daško: Te pomirene najsuprotstavljenije krajnosti su recept za zabludu. Ovo je bio moj način za njihovo razbijanje. Verujem da ljudi mogu nešto da nauče. Kada bih bio agnostik u smislu sticanja znanja verovatno bih digao ruku od svega i bio bi jedan od onih ciničnih likova koji su mi uvek išli na živce. Više volim ljude koji se lože i koji misle da se nešto može uraditi.

U jednom umu kada obitavaju dve potpuno oprečne ideje, to je recept za zabludu, konfuziju i neistinu. Recept za socijalno loše. Fora je da, u slučaju ove knjige, kroz sarkazam i satiru probam da ukažen na, ako ništa drugo, logičke greške. Ja sam ovisnik o logici, to je jedan od problema za življenje u Srbiji. Čovek koji je ovisan o logici dosta će se patiti u Srbiji, trošiće se mnogo kada vidi količinu nelogičnosti koja ovde opstaje kao neki samoodržavajući haos. Nije to neki lep život.

 

021: U jednom tekstu zaključuješ kako nas preuzimanje odgovornosti automatski ispisuje sa liste Balkanaca…

Daško: To jeste malo generalizovano da bi bilo smešno, ima neodgovornih svuda u svetu. Ljudi su manje-više svugde na svetu isti, takvih je svuda. Međutim, jedno društvo počne da odlazi u vražju mater onog trenutka kada negativna selekcija krene da favorizuje i nagrađuje ljude koji izbegavaju odgovornost. To je razlika između našeg i nekog uređenog društva. Gotovo na svim rukovodećim pozicijama imamo ljude koji su neodgovorni na prvom mestu. Nakon toga su sebični i nezajažljivi.

021: Da li se onda bojimo da bi nas priznanje odgovornosti ubilo ili smo u stvari uvideli da nam neodgovornost donosi samo benefite?

Daško: Ništa mi još nismo uvideli. Mi uviđamo samo u istorijskim ciklusima koji moraju da budu krvavo plaćeni. Nauk nam kratko traje. Kada smo upropastili dobru zemlju u kojoj smo živeli, i to ratom i bedom, mi to nikad nismo naglas priznali, nismo doživeli tu vrstu katarze, jer je vidimo kao slabost. Osim onih ljudi koji su platili najveću cenu, gubitkom svojih voljenih ili upropaštenim životima u svakom smislu, većina je opet našla utehu u kolektivnom zavaravanju, čemu se uvek rado vraćamo, baš kao i mitovima, krivljenju drugih. To je tako od velike politike do toga ko je ukrao sijalicu u hodniku.

021: Pomenuo si generalizovanje. Dok sam čitao tekstove, u nekim momentima sam imao utisak da se preteruje, ali da je istovremeno i tačno. 

Daško: “Know How” treba da bude zabavna na prvom mestu. Kada me pitaš kakve pisce ili komičare volim, odgovorim da volim one koji znaju gde da preteraju, ali da opšti utisak bude tačan i smešan. Da utisak posle čitanja teksta bude da je ovo tačno, a smejao sam se. Može pun krug da se napravi.

Ja ne mislim tako, ali znam da mnogo ljudi veruje da “Jevreji drže sav novac i kontrolišu čovečanstvo” ili da “prljavi Šiptari prodaju sladoled kako bi kupili metke”. To su gluposti koje sam čuo od ljudi i onda to stavljam u pravi kontekst. Ono što želim je da oni koji su to zaista izgovorili nekad vide koliko je glupo kada ja to izgovorim. Ne mora da ih bude sramota, neka barem vide koliko su bili glupi kada su tako pričali.

021: Kada imaš tu situaciju da ti je nešto preterivanje, ali da je na neki način i tačno, onda se zapitaš da li je naša stvarnost u toj meri apsurdna?

Daško: Kao što nema pravde u prirodi, ne postoji dobro i zlo u prirodi, tako nema ni apsurda u prirodi. Za to su potrebni ljudi. Apsurdi opstaju i mogući su zato što su ljudi iracionalni. Ljudi imaju gomilu duplih standarda za sve u životu. Mi u svakodnevnom životu vidimo ljude koji se ponašaju kao glupa deca. Religija mi je broj jedan primer ljudske iracionalnosti, šta sve rade u ime religije. Kada bi logiku koju primenjuju na svoju veru primenjivali u svakodnevnom životu bukvalno ne bi veče dočekali. Zato je apsurd moguć, jer se neki ljudi samo odluče da će u jednom segmentu života da puste mozak na pašu i da veruju u stvari koje nisu moguće.

021: Ono što ti radiš kroz svoje tekstove jeste parodiranje. Kad se nešto parodira onda nema mnogo smisla raditi to bez preterivanja. Pisao je o tome i Umberto Eko, ali me podsetilo i na ono što je Boris Dežulović govorio da kad god bi imao osećaj da preteruje, znao je da to tako mora. Je l’ i kod tebe taj slučaj?

Daško: Moraš znati gde je granica… da bi je pogazio. Obojica koju si spomenuo su mi uzori, starija gospoda od koje sam mogao da učim. To jeste tako. Svi ti moji, uslovno rečeno, neprijatelji jesu autoritarni umovi. Onda moraš da ismevaš, kombinuješ šok terapiju i humor. Uvek sam voleo i bendove, pisce, filmadžije, bilo koju vrstu umetnosti koja ima balans između šoka i informativno-edukativne vrednosti.

Drugi su nacrtali granice, a mi mislimo da im tamo nije mesto. Na nama je da te granice pomeramo ili da ih uništavamo. Mislim da je to na korist ljudskom rodu.

021: Poigravaš se stereotipima ili nekim temama zbog čega bi moglo neko udruženje da se javi i kaže kako to nije za šalu. Na primer, pišeš o tome kako tući žene.

Daško: Od momenta kada sam ja napisao kako prebiti ženu, “praktični vodič”, do vremena izlaska knjige, društvo se senzibilisalo. Međutim, to nije donelo manje prebijanja žena, jer je ta senzitivizacija bila lažna. Ima na engleskom dobar izraz – “tokenism”, da se svi zgrozimo nad nečim, kažemo da je to strašno i na tome se završava naš angažman. To je globalno prisutno u poslednje dve decenije. Čovek ima utisak da se bogzna šta promenilo, jer su svi postali senzitivniji u govoru ili se svi takmiče na društvenim mrežama ko će više da osudi. Stvari se sporo menjaju, vest da je žena ubijena od batina je nedeljna stvar u ovoj zemlji, a mala je ovo zemlja za tako nešto.

Postoji jedna stvar na koju sam jako ponosan. CKM je, u svojoj epohi, kao jedan pojavno seksistički časopis, jer je bio takav, prodavan kao časopis za muškarce, po licenci se tražilo da se neke stvari ne menjaju, ali mi smo se trudili da ne bude sve tako, da to ne bude samo časopis za muškarce, već za sve svoje čitaoce i čitateljke. Svaki put kada bismo dobili pismo od žena koje nas čitaju ili od ljudi za koje smo očekivali da nas ne čitaju, bili smo veoma ponosni. Jedan od najponosnijih trenutak je bio kada smo od jednog LGBT+ udruženja dobili i povelju, nagradu, jer se očekivalo da jedan časopis sa “muškim atributima” bude primer tupave zabave, a mi smo radili kontra tome.

Kada čitaš taj tekst o tome kako tući ženu, sa sve Ljubinim crtežima, sa tim likom i tom ženom, ostane ti ono “ha-ha”, ali znaš da je poruka teksta da nije u redu biti taj lik iz teksta. Osim toga, verujem da se apsolutno sa svime možeš, uslovno rečeno, sprdati. Ono što je važno jesu kontekst i namera.

021: Ipak, bez obzira na to što je jasno o čemu je reč, da je to kritika nasilja, i dalje te stavlja na tanak led u vreme političke korektnosti.

Daško: Ljudi su i u logoru pričali viceve. Pročitajte, pa vidite šta je u pitanju. Nisam imao takve kritike, svi su shvatili ispravno, jer je poruka jasna. Mislim da je Džordž Karlin rekao da je politička korektnost, u tom smislu, samo jedna obična džentrifikacija svakodnevnog jezika. Ispravni novogovor koji služi da zamaskira problem, a ne da ga reši. Cilj aktivizma nije da se ti osećaš dobro, već da određeni problem bude rešen. Ako se pritom i osećaš dobro, to je lepo. Ne treba jedne druge da tapšete po ramenu zato što ste super i ispravni. Postoje primeri dobre namere koji su loše realizovani. Mislim da ovde to nije slučaj.

Kod onih stvari gde se potencira nakaradno, to se radi samo zato da bi se ismevalo. Znamo kroz istoriju da je ismevanje jako oružje. Kad su ljudi počeli da se sprdaju sa autoritetom crkve, ona je izgubila moć da ubija ljude, na primer. Tako i ovde, kada te bednike, koji fizički maltretiraju slabije, prokažeš i prikažeš ih kakvim zaista jesu, oni gube na snazi, to je sigurno tako.

021: Opisuješ socijaldemokrate u svojoj knjizi i kažeš da je to kap crvene u sto litara bele, oni koji su imali sreće pri izboru roditelja po rođenju, ali imaju nešto više svesti. To su oni koje bismo nazvali salonskim levičarima. Ti si neko ko je jasno na strani levice. Gde je vidiš danas između partija na Korčuli i borbe protiv izvršitelja protiv kojih su, barem na mejnstrim političkoj sceni, najglasniji radikali?

Daško: Ima (ironičan) način da se odgovori na sve to – to ti je politika. Ako se držimo te tradicionalne podele na levicu i desnicu, definitivno sam levičar ceo život, politikološki kad se pogleda pripadam radikalnoj levici. S obzirom na to da sam život proveo u radikalnoj levici, vidim sve njene mane, ograničenja i greške. Bežite od pokreta koji nije u stanju da se smeje sam sebi. Kad vidite gomilu ozbiljnih levičara, boljševičkih tutumraka kojima ništa nije smešno, bež’te, hvala, ne moramo se družiti. To su mi ružne karakteristike desnice koje su određeni segmenti levice preuzeli. Držim se starog citata Eme Goldman da ako ne mogu da plešem, onda ne želim da budem deo tvoje revolucije. Naći balans između svega toga je uspeh.

Gde vidim danas levicu? Ona je politički marginalizovana, ali postoji jedan problem. Koliko god se mi sprdali sa socijaldemokratama, koliko god nam oni bili mekani i kompromisni i daleko od sveta kakav bismo želeli, uvek sam spreman da ih podržim ukoliko imaju šansu da pomere društvo dalje od desnog. Naša politička paradigma je toliko udesno, već dugo se radikalizuje, desnica se mnogo bolje jedini u svom cilju da se društvo gurne unazad. Svako ko se pojavi sa tim idejama oni ga zdušno podržavaju.

Pogledaj litije, tamo imaš svega, od konzervativaca do hitlerovaca. Hitlerovci verovatno žele nešto mnogo radikalne od onog što litije zahtevaju, jasno je, žele logore i masovna ubistva. Međutim, rekli su: “Hej, ovo je korak u našem pravcu, hajde da tu budemo, da podržimo ove što bi ‘samo’ da zabrane LGBT prava, pa ako to uspemo onda ćemo da zabranimo abortus, žene u javnosti, pa ćemo videti ko od ovih ljudi može da živi, ko ne. Na kraju, ako budemo igrali pametno, dobićemo svet kakav želimo, svet smrti i ubijanja.”

Kad vidiš bilo koji levi protest, to je uglavnom Fejsbuk takmičenje u proseravanju. “Nisam došao, jer, pogledaj, našao sam njegov tvit iz 2014. gde nije podržao nešto što sam ja podržao…” To je takva tuga i to može da bude samo predmet sprdnje. Znaš, vidiš te ljude koji su uložili puno vremena, truda, razmišljali, čitali, i najbolje što su smislili je da se nadure na svakog. Levica jeste skup ljudi koji više razmišljaju nego desničari, zato jesu tu gde su, normalno da žele da sprovode svoje ideje u što čistijem obliku, ali nekad mora da se zastane. Pogledajmo lekcije iz prošlosti, anarhisti su u Španiji 1936. podržali vladu zato što su imali zajedničkog neprijatelja – fašiste. Ako stojite odvojeno, vešaće vas zajedno.

021: Vidimo da se nacionalizam gura svuda, u Novom Sadu od noćnog molerisanja fasada, pa do odluke da se na nivou Srbije deci u klupama čita tekst čija je poruka da je najbolje umreti za otadžbinu i zastavu. Ono feralovsko “domovino moj život pripada tebi, a propada meni”. Šta je sledeće?

Daško: Slobode ima onoliko koliko se boriš za nju, to je konstanta otkad postoji društvo, jer postoje oni koji žele da se svaki aspekt tvog života kontroliše. Nasuprot tome, postojite ti i ljudi koji se tome protive, koliko vi budete zajedno delovali i pokazivali svoje stavove, toliko ćete slobode imati. Ili ćete verovati u to ili da u nekim drugim zemljama žive biološki superiorniji ljudi od nas, pa su uspeli da naprave bolje društvo nego naše. Mislim da to nije slučaj. Tamo gde se ceni individualna sloboda, ceniće se i sloboda celog društva. Mislim da taj balans između individualnosti i kolektiviteta može da se napravi.

E sad, ljude u autoritarnom društvo je lakše kontrolisati, pljačkati i živeti na njihovoj grbači. Mi imamo 30 godina materijalne bede, koja u krug donosi i duhovnu i ne znaš gde to da presečeš. To je rak koji se širi planetom. Ne smemo da zaboravimo da stasava generacija koja se ne seća fašizma. Ja sam o njemu učio iz knjiga, ali sam bar učio, a generacija posle moje nije ni učila. To može da se ponovi, to stalno govorim ljudima, sve te odvratnosti koje ste videli mogu da se ponove – sa gorim oružjem. Ljudi koji vide šta je problem i žele nešto da učine, moraju da se aktiviraju, to je sve.

021: Ono što ti kroz ovu knjigu radiš, ali i zajedno sa Mlađom, jeste borba protiv gluposti. Misliš li da se može dobiti ta bitka?

Daško: Mislim da ne može, ali to nije razlog da prestane da se vodi bitka. Kao i kod slobode, to je nezavršen posao. Što bi rekao Kventin Tarantino: “A bastards work is never done”. Kad bi jedni te isti ljudi živeli večno, možda bi mogao da se završi taj posao, ali stalno dolaze novi koji ne znaju. Ti imaš zadatak da u trenutku kad si osvojio neke velike slobode, sledećoj generaciji, koja je fizički jaka, a ti više nisi, preneseš tu istu ideju da svoju snagu koriste za očuvanje sloboda ili za njihovo osvajanje, a ne za njihovo ukidanje. Ni kad sazidaš zgradu nisi gotov sa njom. Ona se održava da se ne bi urušila. A znamo da jedna dobra zgrada traje duže od ideala o slobodi u društvu, jer se stalno pojavljuju nekakvi likovi koji žele da žive lagodno i dobro na neslobodi drugih.

I više nisam siguran da li su ljudi glupi zato što su neslobodni ili su neslobodni jer su glupi. Možda me glupost najviše boli i najviše sam protiv nje, jer su me vrlo rano naučili da kada uzmem neki čep i bacim ga, da će on pasti, jer postoji nešto što se zove gravitacija. Mogu da sedim ovde od sada pa do kraja života i da bacam čep i on će uvek pasti na pod. Problem je što se večito u narodu pojavljuju ljudi koji hoće druge ubede da taj čep jednom neće pasti, jer oni, kao, znaju kako. I onda su moji neprijatelji ti ljudi koji narod ubeđuju da postoje stvari koje ne postoje i da se zakoni fizike mogu raskinuti, jer znam da to čine kako bi opljačkali narod ili nešto još gore. Volter je rekao da onaj koji ima moć da te ubedi da veruješ u apsurdno ima moć i da te ubedi da učiniš nepravdu.

021: U kontekstu povoda za razgovor – ali i u duhu vremena u kojem živimo – kako da uštedimo električnu energiju?

Daško: Budite besni, jeste li primetili da vam je toplije kada ste naloženi na bilo šta? Ide zima i možeš se ugrejati time što ćeš biti aktivan, malo više ćeš razmišljati, malo više ćeš se kretati, malo više ćeš se viđati sa ljudima koji misle isto i onda ćete jednog dana da se udružite i da se ugrejete preko zime dok se bavite aktivizmom i nečim dobrim za kolektiv i… onda će već biti proleće.