Čije je moje telo?

Piše: Snežana Miletić, Media Diversity Institute – London

U veku u kojem živimo, sa snažnim i često tragičnim istorijskim iskustvima naše civilizacije,b ilo bi posve logično da su slobode koje su jednom osvojene – osvojene zauvek, da se pojedina prava čoveka – kao trijumfi slobode – ne moraju osvajati ponovo.

Uslov za to bila bi svest građana o tome koliko je važno da te osvojene slobode čuvamo. To bi trebalo da važi za, kako pobedu antifašizma, tako i za svest o stradanju Jevreja ili Roma npr, za poštovanje bilo kog drugog osvojenog ljudskog prava: prava žena, pravo na ispovedanje religiije, nacionalno pravo, seksualno pravo… Tekovine te svesti građani bi morali da prigrle i uvrste u svoj život kao nešto posve prirodno, kao jelo i piće koje unose i vazduh koji udišu da bi živeli.

Znamo pak da nije tako. U društvima koja su i danas ksenofobična, homofobična i heteronormativna, te se slobode, nažalost, periodično ponovo moraju osvajati. Srpsko društvo, i ne samo zbog recentnih primera, već dugo je jedno od njih.

Nažalost, nije mnogo drugačije ni u drugim zemljama sveta, najnovije u Americi na primer, gde je tema prava na abortus nedavno dobila dodatnu nijansu mračne boje. Vrhovni sud Amerike ukinuo je ustavno pravo na abortus u ovoj zemlji. Šta će za svet značiti činjenica da je zemlja koja se diči rečju “sloboda” ukinula jedno od osnovnih prava žena, tek ćemo videti. Možda bi to mogla da bude opomena i prilika da se male balkanske zemlje, koje su u Jugoslaviji ipak rasle na tim slobodama, podsete zašto je dobro biti mudar i zašto bi bilo važnije da počnu da brinu o novorođenoj deci i njihovoj dobrobiti, te o tome da ona imaju dobro obrazovanje i da njihovi roditelji imaju osnovna ljudska i radna prava. U tom slučaju svi bismo imali mnogo više kvalitetnog vremena da osmislimo bolju sadašnjost i da se u svakom smislu bolje pozicioniramo u odnosu na svoju budućnost.

Kad te štiti onaj koji te kinji

Abortus je odnedavno ponovo postao tema naših medija, po svoj prilici zahvaljujući tome što je kao tema eksplodirao u susednoj Hrvatskoj – a ako pažljivo pratimo, naročito negativne tendencije eksjugoslovenskih društava, primetićemo da se one poput domino efekta, u cikličnim krugovima, razlivaju po regonu – na temu obeležavanja Oluje, sećanja na žrtve Jasenovca, Srebrenice, emigrantske priče, gej prava… Dodamo li tome da PR timovi svih vlasti u regionu manipulišu tim pojavama da bi, u suštini, skrenuli pažnju sa gorućih problema svojih građana, abortus se ispostavlja kao idealna tema za to. Svoju kosku dobijaju ne samo mediji naklonjeni (i instruisani iz) vlasti, već i sve agresivno patrijarhalno i desničarski nastrojene struje kojima su mizoginija i seksizam pogonsko gorivo i uvek zgodan način da se obračunaju sa neistomišljenicama.

Iako po Ustavu ne bi smela da bude, Srbija sve više postaje zemlja u kojoj se crkva sve više pita o svemu o čemu – prema istom tom Ustavu – ne bi smela da odlučuje. Tako je jedan njen predstavnik tokom nedavnog nastupa u TV debati rekao da “zbog abortusa nestaje čitava jedna Srbija”, što je na tragu onoga što govori i zvaničnik vlasti poput Ratka Dmitrovića, ministra za brigu o porodici.

Dmitrović ženama zamera da su se emancipovale toliko da više ne žele da rađaju: „Žene koje neće da rađaju krive su za negativan prirodni priraštaj u Srbiji“, ministrove su reči, a njegovo dalje pojašnjenje reči koje je izgovorio vode direktno u targetiranje žena sa jednim detetom ili onih koji neće ili ne mogu da rađaju: “Imamo žena koje kažu – ‘Jednostavno me ne zanima, neću da rodim’. I niko ne sme da joj kaže nešto, da joj zameri. Ovo što su me napali, ja sam malo proveravao, tu uglavnom ima žena sa jednim detetom, ili one koje nemaju nijedno. Dakle oni jednostavno ne dozvoljavaju da se o tome razgovara“, rekao je Dmitrović.

Interesantno je da na ovaj primer retrogradnog razmišljanja o poziciji i pravima žene kao jednakopravnog činioca društva, nije reagovala niti jedna od 10 ministarki u Vladi Srbije, a ni sama premijerka. Nijedna od njih nije se oglasila ni povodom razotkrivenog nasilja nad glumicama Milenom Radulović i Danijelom Štajnfeld, maloletnicama u Petnici i Jagodoni, povodom slučaja Marije Lukić, a ni najnovije povodom uznemiravanja studentkinja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

Zato se nekako s podozrenjem, pa čak i sumnjom, dočekuju najnovije izjave Zorane Mihajlović, potpredsednice Vlade Srbije i potpredsednice vladajuće stranke SNS, koja je ujedno i predsednica Koordinacionog tela Vlade RS za rodnu ravnopravnost. Prorežimski mediji su u jednom trenutku bili preplavljeni njenim izjavama koje bi dajdžestirane zvučale – niko ne sme da dirne u ženin stomak, osim nje same. Pitanje je, naravno, otkud tako odjednom i s kojim ciljem Zorana Mihajlović odgovara na pitanja koja (još) nisu postavljena? Da li su ona zapravo samo “zvečka” za javnost u kontekstu pritisaka za priznanje Kosova ili za uvođenje sankcija Rusiji?

Sve je samo na papiru

Čije je zapravo moje telo? Mene žene u Srbiji danas? Da li je sve ono što me čini ženom danas u Srbiji vlasništvo ministra za brigu o porodici koji bi da žene “hapsi” bombastičnim rečenicama ili pak teologa iz TV debate koji misli da sam kriva što se stanovništvo Srbije smanjuje, a obojica zaboravljaju da su upravo oni i snage poput njih u bratoubilački rat na prostoru bivše Jugoslavije nepovratno odvele stotine hiljada (mladih) ljudi, nečijih sinova.

O tom delikatnom pravu žene na porod, na to da neće ili ne može da rađa, pa i na abortus – a sve to poteže novi kontekst življenja za nju, počevši od toga da je odmah stiže kazna okoline do medijskog linča, na prostoru koji danas zovemo Zapadnim Balkanom, pred očima te javnosti otvorio se daleke 1969. godine povodom slučaja Šefke Hodžić. On vrlo rečito pokazuje koje su sve patrijarhalne matrice utkane u majčinstvo i kako nametnuti patrijarhalni obrasci u sadejstvu sa neobrazovanjem i neprosvećenosti, vode do kobnih situacija.

Ta žena iz bosanskog sela kod Zvornika, prema optužnici je ubila trudnu poznanicu i iz nje izvadila živo dete, a potom ga predstavila kao svoje. Prethodno je, ne mogavši da zatrudni, devet meseci nosila jastuk insinuirajući trudnoću, kao što to, založivši njive i oranice, samo da bi bile prihvaćene u svojoj sredini, danas po južnoj Srbiji rade žene dok čekaju da “kupe bebe” na jednoj ukrajinskoj klinici.

Upravo ovaj poslednji fenomen poslužio je dramskoj spisateljici Maji Pelević da napiše potresnu dramu “Poslednje devojčice” za koju je dobila Sterijinu nagradu, najvažniju nagradu za dramsko pisanje u Srbiji. U njoj govori o tome kako su materice postale fabrike koje “proizvode” bebe i kako žene gube kontrolu nad svojim telom, te kako kapitalizam postaje “većinski vlasnik” materica žena u zemljama trećeg sveta.

Ceo taj, ponovo pokrenuti narativ oko abortusa kod nas, pa i u regionu, Maja Pelević definiše kroz pitanje razumevanja liberalnog kapitalizma, ali na početku kaže da ne misli da će tema abortusa zaista zadrmati srpsko društvo.

“Ne kažem da desnica u Srbiji ne raste. Raste, ali je ona i dalje, čini mi se, kontrolisana. Sve što vlast trenutno radi povodom svetskih dešavanja i našeg odnosa ka tome dosta je veliki poing pong. U državi koja se još nije ni približila nekim ozbiljnim pregovorima jako bi veliki problem bio kada bi se sada odjednom pokrenulo pitanje abortusa. Mi sada ispunjavamo raznorazne kvote EU: ljudska prava, gej prava, pa i taj prajd koji se održao (Pelević ga naziva “Vučićev prajd”), i kamo sreće da se zaista to i misli. Ali ja mislim da je sve to isključivo na papiru. Jer je to moralo da se desi. Zato mi se ne deluje realno da sada crkva odjednom ojača toliko da uređuje stvari kao što je zabrana abortusa. Da li će se u budućnosti nešto drugačije dešavati, da li će se ekstremna desnica razviti toliko da uđe u parlament u velikom broju, ne znam. Ali meni ne miriše na to. Mislim da je trenutno mnogo jača ta desno-liberalna struja i u tom smislu ona sebi ne bi dopustila tu vrstu kiksa. Time se balansira, to je ta neka Vučičeva igra između toga da je veliki Evropejac i da koketira sa Rusijom, ali ne verujem da bi otišao tako daleko jer to njemu ne bi išlo u prilog, a ne zato što on želi dobro ženama. Mislim da bi i njemu, na tom njegovom putu, koji jeste put dve stolice, to bilo mnogo radikalno.”, kaže Maja Pelević.

Na pitanje zašto mi stalno po nekim dekadama ponovo moramo da osvajamo već osvojene slobode, zbog čega se vrtimo u krug i zapravo nazadujemo, Pelević kaže:

“Zato što živimo u kapitalizmu, a on je usko vezan za patrijarhat koji je opet vezan za desnicu. Neoliberalni poredak je desni poredak. A ne levi. U nekim levim praksama postoje slobode i mnogo humaniji načini života, i što se tiče ljudi i klasa, vera i nacija, muškaraca i žena. Ta prava moraju ponovo da se osvajaju zato što ona u kapitalizmu zapravo ne postoje. Postoje papirološki, kao što u Americi npr. postoje sve antirasističke polise, a onda postoje slučajevi da se Afroamerikanci u centralnoj Americi ubijaju bez pardona. Kapitalizam ima sve te totalitarne fašističke načine funkcionisanja, jedino što ih dobro maskira: medijima i raznim floskulama poput – sloboda jednakost, pravda, ali u suštini, mi svi vrlo dobro znamo da su to države u kojima se, na svakodnevnom nivou, i te kako ugrožavaju ljudska prava. Primer slučaja Džulijana Asanža vrlo je rečit u tom smislu.”, zaključuje Pelević.

O tebi odlučuju drugi

Zašto je srpskom društvu, odnosno vlasti, u interesu da gaji animalne porive društva, pa i taj da ženi oduzme pravo na sopstveno telo, govori i Bogdan Stevanović, poznatiji kao Blogdan čije postove na društvenim mrežama prati milionski auditorijum. Stevanović, gorljivi zagovornik prava žena i svih drugih ljudskih prava, koren pitanja prava na abortus vidi mnogo dublje u patrijarhalnoj matrici:

“U Srbiji žensko telo, nažalost, najmanje pripada ženi. Na njeno telo pravo uvek polaže patrijarhalni mentalitet. Njemu je jedino prihvatljivo ono žensko telo koje nema slobodu. Još dok je devojčica – buše joj uši i ukrašavaju je bez njene saglasnosti, poručuju joj “o tebi odlučuju drugi”. Ako žena hoće da se obuče po svom nahođenju – neprihvatljvo je, kao što je – prema merilima svetine – neprihvatljivo i da samostalno odlučuje o svom potomstvu, ako ne kaže dovoljno glasno ”ne”, ako suviše glasno izgovori “da”. Opresija servirana kroz tradiciju i crkvu, a sada i kroz politiku, nikada nije direktna, već podmukla. Ta se opresija predstavlja kao sloboda, ali sa ograničenjima: imati mere, imati dobar ukus, biti ženstven, imati damske manire, poštovati starije. Žena u Srbiji misli da je slobodna dok ne počne da praktikuje definiciju prave slobode. Tek tada shvati da je ta prvobitna sloboda bila zapravo kavez.”, mišljenja je Stevanović koji dodaje da čak ni telo žene koja se tek porodila nije njeno, jer svako misli da ima pravo da kometantariše njen izgled, a isto je i sa telom seksualno uznemiravane žene koju svetina komentariše rečima “pa kako to da nema modrice?”, ističe Bogdan Stevanović.

Dalje ruke od moje dece!

Čini se da je pitanje prava na abortus u svim državama Zapadnog Balkana na istoj stranputici. Potvrđuje to i priča bosansko-hercegovačke glumice Vedrane Božinović, direktorke Drame NP Sarajevo, prve žene na tom mestu u stogodišnjoj istoriji tog teatra:

“Zanimljivo je da se za svaku slobodu potrebno boriti svim silama, da svako pravo dolazi nakon mnogih žrtava i odricanja, ali je za svako ukidanje slobode dovoljan samo jedan potpis na nekom dokumentu. Problem sa abortusom, bili mi “za” ili “protiv”, je u tome što se može zabraniti, ali ne može zaustaviti. Ono što se može je napraviti fenomenalno tlo za ilegalne mesare koji su operisali uvek, ne samo u filmovima koje gledamo, nego i u pravom životu. Zakonsko zabranjivanje abortusa nije samo ugrožavanje prava na izbor, nego i direktno ugrožavanje života žene. I opet, vrlo je zanimljivo da o tome šta se dešava sa ženskim telom odlučuje zakon.”, kaže Božinović i nastavlja:

“Zalažem se za život, naravno. Ali na prolife organizacije gledam sa velikom skepsom. Pre svega zato jer su sve prolife organizacije, dakle one koje se bore za život nerođene dece, najčešće krajnje desno orjentisane. Pored prava na život fetusa, one brane samo i isključivo svoju boju kože, veru, naciju i seksualno opredeljenje. Sve što iskače iz ovog okvira – otvoreno mrze. Dakle, oni se bore za fetuse, ali samo pod uslovom da ti fetusi odrastu u ljude po njihovim merilima, jer im paralelno sa borbom za život nije nikakav problem pozvati na opšte uništenje, ubijanje ili rat protiv svih i svakoga ko je od njih drugačiji.”, poentira sagovornica Božinović.

Ona podseća i na to da su upravo te organizacije, koje se bore za zabranu pobačaja, predvodile gotovo sve demonstracije protiv Istanbulske konvencije, dokumenta koji reguliše kažnjavanje porodičnog nasilja, i u kojem se porodica ne definiše samo kao zajednica između muškarca i žene. Borba protiv nje bila je važnija tim organizacijama od zaštite žena i dece od porodičnog, nasilja na radnom mestu ili u drugom okruženju.

“Zbog toga je ta borba za život suštinski licemerna, isto kao i – politički orkestirano – pozivanje na povećanje nataliteta.Nacionalno osveštene političke vođe poručuju nam stalno kako treba da rađamo, za zemlju i naciju, a jedna od monstruoznijih rečenica koju sam čula je da ne mogu oni (misli se na one suprotne od nas) pobiti koliko naša majka može roditi. Kao majka, na ovo mogu samo reći da ja nisam rađala da bi se pobilo. Čak i najgluplji čovek morao bi znati da jedno izgubljeno dete ne može nadoknaditi apsolutno ništa. Kao majka, kažem – odbijte od moje dece, i ne samo moje dece. Kao žena, kažem – odbijete od moje materice! I ne samo moje. Nego maternica generalno. Ako se na abortus gleda kao na ubistvo, onda treba da nam bude jasno da zabrana abortusa znači da će ubistava tek da bude. Umiraće žene pod noževima nestručnih lica koje zanima jedino zarada. Umiraće žene. Opet žene.”, naglašava Vedrana Božinović.

Ona podseća na seriju “Sluškinjina priča” nastalu po romanu Margaret Atvud koja govori o svetu bez individualnosti. Konzervativnom svetu u kojem su žene muško vlasništvo. Zabranjeno im je da čitaju, pišu, idu u školu, misle. Zabranjena je umetnost, muzika, pozorište. Tu se “prestupi homoseksualizma”, abortusa, čitanja knjiga, neslaganja sa sistemom – kažnjavaju javnim vešanjima. U tom istom svetu postoje žene koje jednom mesečno, potpuno legalno, siluju njihovi vlasnici i gazde, kako bi rađale decu.

“Nerealno? Nemoguće? Mislite? Setite se da smo pre dvadesetak i više godina s nevericom gledale na telefon u ručnom satu Džejmsa Bonda. Ukidanje jedne slobode nikada ne stane samo na tome. Ukidanje jedne slobode uvek donosi ukidanje druge i treće i četvrte… sve dok više nema sloboda. Sve dok više nema života.”, kaže na kraju Božinović.