Efekti (ne)poštovanja Zakona o radu: Protiv radnika

Piše: Jelena Aleksić , Novi magazin

Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, predstavili su prošlog petka nalaze ankete koja je rađena među zaposlenima u cilju targetiranja njihovih problema, zloupotreba od poslodavaca, ali i države. Zašto se radnici ne bore za svoja prava uopšte nije relevantno pitanje, budući da čak trećina i ne zna koja su to njihova prava, a to, opet, jer im nije najvažnije da li su njihova prava poštovana već da su plaćeni – što više i što redovnije. Baš kao da je u pitanju kakav bingo plus, a ne prosto naplata sopstvenog rada.

Ispostavilo se i da je aktuelni Zakon o radu toliko izokrenuo svet rada da je danas više ucenjenih, izmanipulisanih i zloupotrebljenih radnika u javnom sektoru nego u privatnom! Dakle, nepoštovanje zakona inicira država koja se, između ostalog, prilikom pregovaranja o radničkim pravima po pravilu prikloni interesima krupnog kapitala umesto onih koji stvaraju profit – kako preduzeću tako i državi.

ŠTA TO BEŠE SOLIDARNOST: „Tako je svuda u svetu, a pitanje je šta ćemo mi uraditi da zaštitimo svoja prava? Ako pogledate regionalni kontekst, situacija je vrlo slična kao i kod nas. Zakon o radu tiče se svih nas i ključno je da na Socijalno-ekonomskom savetu nastupamo jedinstveno, a da učinimo sve kako bi svaki pojedinac shvatio da se radna prava tiču i njega. Ako bismo imali veću mobilizaciju ljudi, ako bismo aktivirali čitavu društvenu zajednicu, sigurno bismo mogli uraditi više za sve, što i jeste naš cilj. Jer, što nas je više, veća je naša društvena moć“, smatra Čedanka Andrić, predsednica UGS Nezavisnost. I ona i njene kolege insistiraju na edukaciji radnika koji danas kao da nisu zainteresovani za borbu za svoja prava. Naime, na pitanje o tome da li bi radije prihvatili posao sa visokom zaradom ili posao koji bi im omogućio profesionalni napredak, sigurnost i stabilnost, najveći deo radnika iz ankete bira veću platu.

Naprosto, situacija je takva da većina zaposlenih prima platu ispod 50.000 dinara, a skoro pola miliona ljudi radi za minimalac. Minimalna plata u Srbiji odavno nije dovoljna da pokrije minimalnu potrošačku korpu, o čemu godinama unazad govori Centar za politike emancipacije, izračunavši da je za pristojan život potrebno oko 100.000 dinara mesečno. U utorak je predstavljena i „Deklaracija o plati za život“ čija računica polazi od pretpostavki da u Srbiji dve trećine radnika i radnica prima platu koja je manja od prosečne. Minimalna zarada je najučestalija, a iz Centra za politike emancipacije podsećaju da minimalna korpa meri potrošnju 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava u društvu. A podsetimo još jednom, od minimalne plate se ne može kupiti sve ono što je uračunato u minimalnu potrošačku korpu.

„Država žmuri na kršenje zakona kojim je propisano da se minimalna plata isplaćuje maksimalno šest meseci, i to kada je poslodavac u posebno teškom stanju. Ne znam da su inspektori rada ikada kontrolisali ovu praksu, a sveopšte je prihvaćeno da radnici masovno primaju minimalac, i to godinama. Čak se ne ide ni za tim da se makar izjednači minimalac s minimalnom potrošačkom korpom“, kaže u razgovoru za Novi magazin Sarita Bradaš, istraživačica iz Fondacije Centar za demokratiju.

Zanimljivo je da je na nivou Evropske unije još 2020. sa izbijanjem pandemije pokrenuta inicijativa „kako bi se osigurali pristojni radni i životni uslovi za evropske radnike“. Tako je u Deklaraciji Evropske komisije o adekvatnim minimalnim platama objašnjena potreba za donošenje dokumenta o kojem je početkom ovog meseca postignut dogovor na nivou Unije. U pitanju je načelni dogovor o Direktivi o adekvatnim minimalnim platama koja, uz poštovanje nacionalnih nadležnosti, daje zajednički zakonski okvir, promoviše kolektivno pregovaranje o određivanju plata i poboljšava pristup radnika zaštiti minimalne zarade u svih 27 država članica EU. Nova direktiva predviđa jasne kriterijume za određivanje minimalne zarade, uključujući kupovnu moć, troškove života, raspodelu i stopu rasta plata i nacionalnu produktivnost.

U Srbiji pak, bez obzira na rekordnu međugodišnju inflaciju u maju, nema govora o povećanju minimalne plate do 2023. godine. Postoje najave da bi ona mogla biti povećana 14 odsto maksimalno, što bi bilo oko 4.500 dinara. Sindikati su već nekoliko puta pokušali da izdejstvuju povećanje do kraja godine zbog inflacije, ali se, kako sada stoje stvari, ništa neće promeniti. Tim pre što zakon ne obavezuje na usklađivanje minimalne plate sa stopom inflacije dva puta u toku godine.

ŠTA TO BEŠE SIGURNOST: Pored siromaštva, radnici u Srbiji su posebno ugroženi zbog činjenice da njihova radna mesta uglavnom nisu sigurna. Kad je tako, onda se ni o povećanju plate ne raspravlja mnogo ili uopšte, da budemo precizniji. Elem, anketa u pomenutom istraživanju pokazuje da je među zaposlenima čak 58 odsto onih koji rade na određeno vreme. Štaviše, ispostavilo se da je ovih ljudi više u javnom nego u privatnom sektoru.

Podsetimo da prema Zakonu o radu, poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu na određeno vreme, na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji s prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Prema tome, nakon proteka ukupno 24 meseca radnog odnosa na određeno vreme sa jednim zaposlenim, poslodavac može da bira između dve opcije – prestanak radnog angažmana ili zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Ova zakonska rešenja ne bi bila ni tako loša da nije države koju zakon apsolutno ne interesuje. Naime, 2017. godine tadašnji ministar prosvete Mladen Šarčević kazao je da je „prikrivanjem radnih mesta i fingiranjem broja odeljenja, ali pre svega zabranom zapošljavanja, stvorena armija od 18.000 ljudi u prosveti koji rade na određeno“.

Nažalost, učešće radnika na određeno vreme među ukupno zaposlenima beleži stabilan desetogodišnji rast. Sa 8,7 odsto, koliko je iznosio 2010. godine, taj udeo je skočio na 14,4 procenata 2014. i na čitavih 19,4 odsto 2019. godine. Sa druge strane, udeo radnika na neodređeno vreme među zaposlenima je u velikom padu, sa 88,5 odsto 2010, na 81,4 odsto 2014, odnosno na približno 77 odsto 2020. godine.

Od 2014, kada je izmenjen Zakon o radu, ukupan broj zaposlenih na određeno vreme povećan je čak 49 odsto. S tim u vezi, isti Šarčević 2020. najavljuje masovno zapošljavanje prosvetara „koji čekaju na posao od 2014. godine“, a to znači da su to oni koji rade ili po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima ili po ugovorima na određeno vreme. I jedno i drugo je protivzakonito jer u prvom slučaju posao ne može trajati duže od tri meseca, a u drugom duže od dve godine.

„Verovatno je pored minimalca ključni problem današnjeg radnog zakonodavstva kategorija privremenih i povremenih poslova koja je uvedena 2014. To su ljudi koji nemaju osnovna garantovana prava kao što su pravo na pravične i povoljne uslove rada, a to podrazumeva zaradu za adekvatan život. Podsetiću da oni ne dobijaju zaradu nego novčanu naknadu, a to znači da za njih ne važi ni princip minimalne plate, pa mogu da dobijaju i manje. Nemaju plaćeno bolovanje, plaćen godišnji odmor, pravo na porodiljsko odsustvo, pravo na ograničeno radno vreme, na dnevni odmor“, nabraja sagovornica Novog magazina Sarita Bradaš.

Ona dodaje da je reč o armiji ljudi koji su posle zabrane zapošljavanja u javnom sektoru uhlebljenje našli kod države, ali pod ovim krajnje nepovoljnim i obeshrabrujućim uslovima. Istina, lošim za njih, ali vrlo povoljnim, ako ne i idealnim za vladajuću partiju.

„Ljudi su zaposleni na tri meseca i mogu biti zaposleni na neko drugo radno mesto na još toliko, što se obilato koristi, ali su svejedno pre potpisivanja novog takvog ugovora ti radnici uplašeni kao što su sve vreme u strahu da li će im ugovor biti produžen. To su ugovori s najvećim ucenjivačkim potencijalom. Tim ljudima se lako i obilato manipuliše, može im se ispostaviti svaki zahtev uz pretnju prestanka posla jer oni ni na koji način nisu zaštićeni“, insistira Bradaš, navodeći i da je Srbija rekorder u Evropi po broju radničkih ugovora ograničenog trajanja.

Tekst je prenet iz Novog magazina.