AUTORICA „LETA KAD SAM NAUČILA DA LETIM“: „Ovo je prebrojavanje normalnih ljudi koji žele da živimo normalno“

Piše: Dejan Kožul, Lupiga

U takvom uređenju svaki drugi pristup donkihotovski je pristup. Jasminka Petrović je to shvatila onog trenutka kad je država u kojoj je živjela počela pucati po šavovima, a po šavovima su pucala upravo djeca koja su tek stasala za nošenje pušku. I tad je počeo njen antiratni ciklus, koji na prvu, nije nešto što je obilježilo njen rad.

„Giga pravi more“, priča je o dječaku koji svom prijatelju za rođendan crta more, jer more je u tom trenutku izgledalo kao da je na nekom drugom planetu, s obzirom da se do njega dolazilo kroz kišu metaka, granata, kroz masovne grobnice i gomilu suza. Nekih 25 godina poslije, piše „Leto kad sam naučila da letim“, priču o beogradskoj tinejdžerici Sofiji, tek nešto malo starijoj od Gige u trenutku početka rata, koja o tom ratu malo zna i koja osvještava svu težinu rata u Starom Gradu na Hvaru, kroz sudbinu svoje bake/none te njenog brata. Još nekih pet godina kasnije, Raša Andrić na Hvaru je snimio film „Leto kad sam naučila da letim“.

Film je knjizi koja je objavljena još 2016. godine udahnuo poletniji život nego što ga je ona do sada imala, bez obzira na nagrade koje je dobivala?

– Mene je to iznenadilo i obradovalo, a to samo govori koliko je film jak medij. Knjigu sam pisala godinu, dve, pa onda objavila, a film se pripremao šest, sedam godina. Koliko je mnogo više potrebno truda i vremena za film, toliko je film jači i povukao je knjigu. Kad razgovaram sa decom pokušavam da im objasnim da su to dva različita medija, da ne može sve da bude jednako, ali ovoliki bum nisam očekivala. To mi je baš važno jer ovde kultura za decu nema značajno mesto, kod nas je to ispod radara i sve se uglavnom završava na entuzijazmu, na pojedincima, da to neko vuče u školi, ili je to bibliotekar, učitelj/ica, roditelji … Kod nas nije dovoljno podignuta svest o značaju kulture za decu.

Priča o „Letu“ počela je s raspadom SFRJ i kao da je ovo zatvaranje jednog kruga koji ste počeli sa „Gigom koji pravi more“? 

– Tu knjigu sam poklanjala i nisam još spremna za neko drugo izdanje. Lično mislim da je „Giga pravi more“, moja prva knjiga, nešto najbolje što sam napisala i da još uvek do nje nisam dorasla. Mislim da je ona veća od mene, najiskrenija je i najčistija. Tad nisam ni sanjala da ću biti pisac, ni za decu, ni za odrasle. Samo je izletelo. Ta knjiga je puna emocija, a onda je krenula još jedna, pa još jedna i nekako je valjda bilo potrebno da porastem i kao osoba i kao pisac pa da sednem i napišem „Leto“ koje govori o nečemu što je nakon tog rata. Te dve knjige uokviruju taj period. Kao dete sam odrastala uz knjige iz NOB i Branka Ćopića i da mi je neko rekao da ću pisati o ratu ja to ne bih verovala, ne bih verovala da ću ja doživeti rat i pisati, ne bih mogla nikad da pomislim to.

Giga i taj dječak kojem on pravi more kao poklon za rođendan pripadaju generaciji djece u vrijeme kad je počeo rat. Sofija, bi mogla biti generacija poslije, moguće čak i dijete Gige ili Giginih prijatelja, jednako kao i djeca koja čitaju knjigu ili gledaju film i to je, najčešće, njihovo prvo, konkretnije suočavanje s posljedicama rata? 

– Zanimljivo mi je kako oni tumače taj rat. Knjigu sam pisala za nekog ko ima 12-13 godina, ali čitaju je i mlađi i stariji. Mislim da oni to osećaju na intuitivnom nivou. To je moj zaključak. Gledala sam film u Lazarevcu, bilo je 500 dece u kulturnom centru. Pitala sam organizatora gde su ih nahvatali jer ja često pravim susrete sa decom i znam da to uopšte nije jednostavno. Rekli su da su došli sami, da je raspust. Deca su došla sama da gledaju film. Ja sam tad pomislila da je ovo uspelo. Ne mora ni jedna nagrada, ništa više… Da su deca sama došla da gledaju film, to je divno. To su ta deca koju mi grdimo da ne čitaju, da su ovakvi, onakvi … Oni su bili predivni. Kad je bio poljubac svi su aplaudirali, kad su bile tužne scene, oni su plakali. Kad je bila priča o ratu bio je muk u sali. Između su se smejali. Najiskrenije, duboko verujem ovoj deci. Oni su odlični. Deca su divna. Kad se njima pruži odgovarajući sadržaj, kad im se ukaže poverenje, poštovanje, oni to vraćaju i dobijate mnogo više nego što im date. Ima puno trenutaka gde to i dokazuju, kao na festivalu „Na pola puta“ koji organizuju Ružica Marjanović i Nenad Veličković u užičkoj gimnaziji. Tamo mladi vode festival, oni sede sa piscima, oni biraju knjige, a kad su večernja čitanja užičko pozorište je prepuno, mladi sede na podu. To postoji u zemlji Srbiji.

Reakcije u Srbiji i u Hrvatskoj su identične, iako knjiga još nije službeno objavljena u Hrvatskoj, a ni film nije prikazivan? 

– Knjiga u Hrvatskoj već ima svoju publiku. Dobijam često poruke od nepoznatih ljudi koji su želeli sa mnom da podele kako ih je knjiga dirnula, kako su se nakon čitanja pomirili sa članovima porodice, jer da je to priča i o njima, da sam napisala knjigu baš o njima. Pozvao me prijatelj, Aleksandar Gubaš, da idemo u Pulu na festival „Interlibrić“. Kad je nešto od srca to ljudi osete i svi žele da pomognu i tako se napravila divna ekipa. Usledila je serija mojih gostovanja po Istri. Prvi put je knjiga predstavljena u Puli, a išla sam i u Pazin, Poreč, Rijeku … Na zvaničnom predstavljanju knjige u Puli dve devojke, koje su vodile program, rekle su kako bi bilo divno da se ova knjiga jednog dana pretoči u film i da se film prikaže na Pulskom festivalu i to će se dogoditi. Film je koprodukcija Srbije, Hrvatske, Bugarske i Slovačke i biće premijerno na Pulskom festivalu. Učiteljica Smiljka Blažin, urednica dečjeg časopisa „Tik- Tak“, kaže da postoje mravlji karavani. To su ti mravlji karavani. Korak po korak, svi mi tu nešto radimo i onda se ovako nešto desi. Ovo je misija, ovo nije bum, ovo nije moja knjiga i Rašin film. Iza ovoga stoji mnogo čitalaca, dobrih ljudi, bibliotekara, učitelja koji su prepoznali ovu ideju i to je to. Ova knjiga i film je prebrojavanje normalnih ljudi sa željom da živimo normalno. Možda zvuči patetično, ali zaista mislim da je to kao neko prebrojavanje koje kaže da ima i nas drugih koji nismo u dnevnicima i medijima. Ne bismo ni prihvatili da budemo u tom ambijentu, ali sve vreme marljivo radimo kao jedna mravlja ekipa.

Trud koji se ulaže je ogroman i, evo, dođemo i do točke kad možemo reći da smo zadovoljni, ali stalno nam se događa da nas situacija vrati stotine koraka unazad. I kad govorimo o „Letu“ o djeci i ratovima ne možemo se ne dotaknuti Ukrajine, ali i zemalja Bliskog Istoka. Već godinama viđamo karavane djece koja bježe. Izgleda kao da će netko i za njih, za nekih 15-20 godina, ponovo morati pisati neko drugo „Leto“?

– Film je počeo da igra baš kad i rat u Ukrajini i moja prva reakcija je bila potpuno dečja – ja sam bila ljuta. Ovde je taman krenula da titra neka dobrota, ljubav i neki pozitivan duh koji smo prepoznali u filmu kao mirovnu poruku koju je Raša sa ekipom odaslao i kakav sad rat? Nisam mogla da verujem. Kao da smo u video igrici. Što više napreduješ sve je teže. Uslovi su sve teži iz dana u dan. Kad dođeš u video igrici na deveti nivo moraš da budeš vrlo spretan da izguraš do kraja igre. Imam taj utisak, kao da se sve usložnjava, da je sve teže, ali mi samo treba da budemo uporni i da verujemo. Bez nade stvarno nema ništa i to je možda i razlika između dečjeg pisca i pisca za odrasle. Dečja knjiga mora da daje nadu, da otvori prozor ili krov. Moraš detetu da daš da diše, može da bude tužno ali mora da zna da ima neki izlaz. Mislim da je u ova teška vremena neophodno da što više stvarno budemo uz decu. Deca imaju tu vedrinu koju smo mi odrasli pogubili slušajući sve te ružne vesti i dajemo mnogo na snazi tim likovima koji su zapravo negativci. Dajemo im još veću snagu, a deca imaju tu vedrinu i radost i čestitost. Kad se okrenemo ka njim, kao onome šta oni vole, kad gledamo svet njihovim očima verujem da će ti negativci polako otpasti kod kraste.

Knjiga je do sad doživjela osam izdanja. Napravljen je film u zajedničkoj koprodukciji, međutim i dalje ne postoji izdavač u Hrvatskoj, pa se samim time teško dolazi do knjige. Stalno se suočavamo s tehničkim problemima i nametnutim, ali stvarnim granicama?

– Izdavači koji su imali knjigu u rukama u Hrvatskoj hteli su da se ekavica prevede na ijekavicu. To nema smisla. Cela ideja je da tu budu beogradski i bodulski. Međutim, ja mislim da će se to dogoditi. Ne znam kad ali sigurno hoće. Gostujući sa knjigom po Hrvatskoj uvidela sam da deca nemaju nikakav problem. Ako me neko nešto ne razume javi se. Jedna devojčica je tako digla ruku i rekla da ona zna neke reči: mleko, dete … to je bila dobrodošlica. To je dete. Ako se ne razumeju oni će rukama, nogama, naći način. To je samo politička priča. Knjiga nekim čudnim putevima dolazi do čitalaca u Hrvatskoj. Možda je zanimljivo da kažem da je prevedena na italijanski i uskoro će se pojaviti u Nemačkoj, kao i Makedoniji, a prevedena je i na lužičkosrpski. Jezik nije prepreka za komunikaciju.

Više puta ste isticali da ste djetinjstvo provodili na Hvaru. Jeste li imali pomoć prilikom pisanja na bodulskom? 

– Volim da kažem da pripadam srpsko-hrvatskoj porodici i hrvatsko-srpskoj obitelji. Tako mi je život namestio da imam rodbinu i knjiga je posvećena Vladi, mom suprugu. Ja ne govorim bodulski, ali sve razumem. Zabavno mi je što je naša prva susjeda, Karla, koja je iz Berlina udata za Mirka, a Mirko je 70-ih otišao iz Starog Grada u Berlin. Karla ne zna književni hrvatski, nego bodulski. Kad gleda televiziju ne razume vesti, ali fantastično sa nemačkim akcentom priča bodulski. Pomagao mi je Vlado i ta rodbina koja je pogledala tekst, da slučajno ne bude neke greške.

Na Hvaru sa knjigom službeno još uvijek niste bili. Ni u Splitu na „Pričiginu“, na Korčuli gdje je „Šušur“…?

– Na Korčuli sam bila kad je bio film „Zlogonje“ i pričali smo o knjizi „Leto“. Bilo mi je predivno. Za sada nisam imala nikakve pozive iz Splita, a u Starom Gradu, na Hvaru, moja najbolja prijateljica je Sofija koja radi u knjižnici i uredno stavlja sve vesti koje se tiču knjige i filma na stranicu knjižnice. Pripremamo se da posle Pule prvo izvođenje bude u Starom Gradu, pošto je tamo sniman film i gde smo imali veliku podršku za snimanje u svakom segmentu – od statista, scenografije … celo mesto je zaleglo za snimanje filma.

Imate iskustva u radu i s kazalištem i s filmom, a prvenstveno ste spisateljica. Koliko se razlikovao odnos prema temi i likovima, postoji li neka gradacija? 

– Hvala ti za spominjanje predstave, koju je režirao Patrik Lazić. Ta predstava je urađena u okviru Fakulteta dramskih umetnosti i mislim da je izvanredna, na drugi način. Meni je drago što su je radili studenti, od produkcije, glume, sve osim nona Luce i baka Marije, to su starije dve glumice, a ostalo su sve studenti ispratili. Taman se zavrtelo, krenula su gostovanja po Srbiji i krenula je korona, a ta predstava nije vezana ni za jedno pozorište pa je sad malo zastala. Nadam se da će nastaviti da se igra. Mislim da je veoma opasno bilo šta upoređivati. To kao kad kažeš kako Miloš ima sve petice, a ti trojke. To su različiti mediji i nema upoređivanja. I ono što je važno za pisanje, ne možeš život da isečeš i ubaciš u knjigu. Imamo život, imamo knjigu, imamo predstavu, imamo film. Od početka to ide nekim svojim putem i mislim da sve ono što mi uložimo u to što radimo da to posle publika oseti. Mislim da je to ključ uspeha, ta količina iskrenosti prema sebi. Deca to osećaju na keca.

Na filmu vidimo još uvijek neku Dalmaciju, neki Hvar, neke none, noniće kakvih se sjećamo iz djetinjstva. Tu su neki ljudi koji žive od prodaje maslinovog ulja, ali svjesni smo silne apartmanizacije, rasprodaje i kao da je to još jedna bitka sa kojom se ova knjiga usput suočava i sukobljava? 

– Izdvajam opet Stari Grad na Hvaru, jer to je malo mesto koje nije turistički zaraženo. Tamo još uvek ima tog života, za razliku od grada Hvara. Tamo je ludilo. Stari Grad jeste sačuvan i imam anegdotu od naše susjede Vesne kad je zvao jedan potencijalni turista i onda je pitao ima li wi fi ona kaže da nema, onda pita ima li televizor, pa kaže da nema, nema ni bazen, ni klub u blizini i kaže mu na kraju: „Stoj ti lipo doma. Ti sve to tamo imaš, ovo ti je skroz drugačije.“ Tamo još uvek nema tog ludila i ima te neke stare Dalmacije. E, sad, ko šta voli to i nađe. Stari Grad ima prelepe plaže ali moraš da se potrudiš da odeš do njih. Ništa ti nije ispred nosa, ali ima divni muzej, knjižnicu, kulturnu ponudu, međutim ne i turističku. Koliko će oni opstati to ćemo videti. A mislim da se svet pred našim očima menja. Kad idem sa Novog Beograda ka Beogradu ja ne znam koji je to grad. Ne znam šta je sad ovo. Sve se menja. To je ono što je meni žao jer kad bi te neko spustio padobranom u bilo koji grad svejedno ti je. Sve su isti brendovi, gubi se ta lokalnost. Kapitalizam, to kapiram, ali meni to nije jasno jer smatram da je lepota u različitosti i ako me išta kao tema zanima, to je različitost. Bob Živković, ilustrator najvećeg broja mojih knjiga kaže da mu je noćna mora da svi ljudi budu isti kao on. Ta različitost je nešto što je neprevaziđeno. E, mi idemo u to da se sve uniformiše. Originalnost izaziva strah da te ne zadirkuju, da te ne hejtuju na društvenim mrežama.

Tekst je prenet sa portala Lupiga.