Televizija i zdravlje: Vrede li saveti koje čujemo u bolničkim serijama
Stariji lekar gleda u njegove nalaze.
„Delimično kompenzovana metabolička acidoza”, primećuje on.
Muškarcu u krevetu mere temperaturu, pregledaju mu jezik i pronalaze tragove izjedenosti i epileptičnih napada.
„Meningitis?”, pita se stažista.
„Da, mogao bi da bude. Uradićemo lumbalnu biopsiju. Jel’ si radio to nekada?”, pita iskusniji lekar.
„Pa nisam, ali sam gledao kako se to radi…”.
„Gledaj, uradi, nauči druge”, kaže stariji doktor.
Oči stažiste se šire dok shvata da će uskoro po prvi put nekome izvaditi cerebrospinalnu tečnost.
Tako teče razgovor između doktora Marka Grina (Entoni Edvards) i stažiste Džona Kartera (Noa Vajli) u prvoj sezoni serije Urgentni centar (ER), bolničkoj drami iz 90-ih godina koja je iznedrila mnoge imitacije zbog realističnih opisa bolničkih procedura . u koje spada i lumbalna biopsija.
Grinova fraza – „gledaj, uradi, nauči druge” – zvuči kao da je nastala u scenarističkoj kuhinji tokom pisanja Urgentnog centra, ali u stvari se radi o pravom školskom metodu za studente i stažiste.
Ovo je samo jedan od primera načina na koji su producenti ove serije uspeli da dostignu verodostojnost koja je nedostajala ranijim, sapuničastim medicinskim dramama, kao što je recimo dugotrajna Opšta bolnica.
Frazu „gledaj, uradi, nauči druge” sam nedavno čuo još jednom, u prvoj epizodi nove BBC i AMC drame Ovo će da boli, bolno zabavnog prikaza života premorenog britanskog lekara jednog londonskog, nedovoljno finansijski obezbeđenog porodilišta.
Posle paklenog prepodneva, doktor Adam Kej (Ben Višou) pita mladu pripravnicu (Ambika Mod) da li je ikada izvela carski rez.
Ne, nije, kaže ona, ali je gledala kako se to radi.
„Gledaj, uradi, nauči druge”, odgovara Kej. I svakako, uskoro su oboje na hirurgiji.
Po svojoj postavci, procedurama i hitnim intervencijama, serija Ovo će da boli ima isti, autentični dijalog i realistički pristup kao i mnoge druge bolničke drame ovih dana.
Ono u čemu se ona razlikuje od drugih je žanrovski okvir i način na koji prikazuje koliko naporan i konsekventan može da bude život mladog doktora u besplatnom britanskom zdravstvenom sistemu.
Serija promoviše i ekstremno sirov britansko-doktorski humor koji nikako ne možete da čujete od Džordža Klunija u Urgentnom centru.
Pa da li onda ova vrsta nepoštovanja uspeva da od serije Ovo će da boli napravi program koji je „realističniji” od njegovih prethodnika?
On svakako nudi svežu perspektivu – ali s druge strane, kao i svaka medicinska drama, tu su i dalje neki aspekti bolničkog života koji ne mogu da budu prikazani.
Gledajući seriju, postavlja se pitanje, kao i kod mnogo drugih sličnih serija, do koje mere je moguće prikazati „pravu” medicinu na malom ekranu – i šta se to obično izgubi u prevodu?
Zamagljene granice
Televizijske bolničke drame su uvek egzistirale na nekoj zamišljenoj granici između istine i fikcije.
Ovaj žanr potiče iz 50-ih godina prošlog veka, kada se pojavljuju američke serije kao što su City Hospital i Medic.
Čak i tada, scenaristi su pribegavali raznim trikovima ne bi li pojačali realistični momenat u epizodama.
Serija Medic je po pravilu započinjala kratkim uvodom u kojem bi neki navodno pravi doktor (uvek je to bio glumac) opisivao nesrećan slučaj ili bolest kako bi pojasnio priču koja sledi, kao da se radi o istraživanju nekog slučaja u naučne svrhe.
Takođe, postojala je i posveta „medicinskoj profesiji i svim muškarcima i ženama koji se bave njom”.
Tokom naredne decenije, producenti različitih medicinskih drama su počeli da zapošljavaju i reklamiraju medicinske konsultante koji su scenaristima davali smernice i ta praksa je nastavljena do danas, sa manje ili više uspeha.
U praksi, uglavnom se pre radilo o proveri različitih stručnih tvrdnji, nego o prikazivanju nerealnih zapleta.
Od tada, mnoge medicinske drame kao da su počele da odustaju od realističnog pristupa u korist slobodnijih, sapunskih priča.
Ali u isto vreme scenaristi su znali da kada njihove priče imaju uporište u pravoj medicini, one imaju i veću težinu – a pravi svet je konstantno nudio novu inspiraciju.
Medicinska literatura je prepuna neobičnih slučajeva kojim je potrebno samo malo fikcionalizacije da bi počele da funkcionišu i kao zabava.
Uostalom, svaki doktor ili medicinska sestra znaju makar jednog pacijenta čija priča čezne za televizijskom adaptacijom.
Tokom 90-ih godina američka serija Urgentni centar je autentičnost digla na još viši nivo.
Isprepletana pričama u kojima su dominirali romansa i sukob, serija je prikazivala užurbanost tipičnu za bolničko prijemno odeljenje, ali i društvene probleme koji su bili prisutni na ovoj lokaciji u srcu Čikaga.
Takođe, kamera je beskompromisno prikazivala jezive i krvave detalje bolesnih ili povređenih ljudi.
Scenaristi su u priču uveli i kompleksan medicinski žargon, pritom pružajući vrlo malo ustupaka gledaocima koji nisu bili medicinski obrazovani, baš kao ni sami glumci.
Da bi mogao da zapamti sve te misteriozne termine i medicinski rečnik, Kluni – koji je glumio Daga Rosa – navodno je pisao sopstvene replike na istoriju bolesti koja stoji na bolničkim krevetima, na stranu koju kamera ne vidi.
Urgentni centar je bio toliko autentičan da je počeo da se reflektuje i na same medicinske škole; nastavnici su đacima puštali inserte iz serije i uz njih držali predavanja o efikasnoj interakciji sa pacijentima.
Tako je doktorka Elen Lerner Rotman u svojim memoarima sa priprema u medicinskoj školi na Harvardu, napisala da je Urgentni centar imao izuzetan uticaj na nju i njene kolege.
„Kroz lekare, specijalizante i studente Urgentnog centra, moje kolege i ja smo mogli da proniknemo u ono čemu smo i sami težili i da prevladamo strahove od onoga što smo mogli da postanemo.
„Tako smo razvijali paradigmu načina na koji smo mogli da pomognemo našim pacijentima i istraživali sopstvena osećanja i način na koji bi ona opstajala u stvarnom svetu”.
Imajući to u vidu, Urgentni centar je možda i baratao uspešno sa žargonom i realističnim, krvavim detaljima, ali priče i dalje nisu bile potpuno realistične.
Otklon od realnosti se odvijao u rasponu od benignog, pa sve do fantastičnog.
Kao u svim medicinskim dramama, pisci su vreme koristili tako što bi radnju sabijali u trajanje jedne TV epizode – rezultati testiranja su, na primer, iako bi im u realnosti trebalo nekoliko dana da stignu, stizali u roku od nekoliko sati.
Doktori su obavljali niz zadataka koje bi, u realnosti, obavljao ceo jedan tim.
Pacijenti su nesrazmerno preživljavali srčane udare, stažisti su izvodili komplikovane operacije, dok su glumci nesvesno pogrešno baratali sa krvnim uzorcima – takav pristup bi u stvarnosti rizikovao ozbiljne infekcije.
I naravno, tu je bio i besprekoran, filmski izgled bolničkog osoblja, kao i akcione scene koje su se odigravale na samim ulaznim vratima bolnice.
I zaista, nedugo nakon premijere Urgentnog centra 1994, producenti su odlučili da promene ime izmišljene čikaške bolnice iz serije Opšta bolnica oblasti Kuk u „Okružna bolnica”.
Razlog – iznervirani šef hitne pomoći u pravoj čikaškoj bolnici oblasti Kuk požalio se producentima i najavio pravne mere zbog netačnosti koje su mogle da se primete u seriji.
Naravno, Urgentni centar nije bio jedini TV šou koji se udaljio od pravog života.
Neke medicinske drame su otišle i mnogo dalje.
Uvod u anatomiju je tipična serija za koju nijedan gledalac ne veruje da odgovara onom što se dešava u pravim bolnicama.
Ili su se makar nadali tome.
Zapleti su bili takvi da se u njima moglo naići na slučajeve u kojima je, na primer, Kristina (Sandra Oh) bila probodena oštrom ledenicom ispred same bolnice.
Tu je i ozloglašena muzička epizoda u kojoj likovi komuniciraju kroz pesmu.
Svejedno, pisci su koristili prave medicinske slučajeve u svojim pričama.
Epizode u kojim Meredit Grej (Elen Pompeo) i njene kolege nailaze na slučaj devojčice koja je imuna na bol ili žene koja ima nekoliko spontanih orgazama dnevno – bazirane su na pravim slučajevima.
Ipak, scenaristi su sebi dali i previše slobode u opisu profesionalnih, ali i neprofesionalnih navika lekara.
Tim medicinskih istraživača koje je predvodila Lindzi Uelet sa Univerziteta Mičigen, nedavno je odgledao 271 epizodu različitih bolničkih serija, kao što su Urgentni centar, Uvod u anatomiju, Doktor Haus, Sestra Džeki i još 12 drugih.
Oni su registrovali preko 1000 individualnih primera neprofesionalnog ponašanja među doktorima i sestrama u serijama.
„Iako TV drame obično promovišu osoblje kliničkih centara u heroje koji delaju isključivo u interesu svojih pacijenata, neke epizode isto tako nude priče u kojima su lekari moralno problematični, rasisti, arogantni i netrpeljivi jedni prema drugima, osoblju i pacijentima”, napisali su Uelet i njene kolege.
Jedna druga studija, koja se usredsredila na Doktora Hausa i Uvod u anatomiju, je takođe bila kritična i u scenarijima pronašla „teške devijacije od ustaljenih profesionalnih normi”.
Među njima su i propust dobijanja odobrenja od pacijenata za razne medicinske tretmane, činjenica da su mnogi lekari u nekoj vrsti međusobnog seksualnog odnosa ili serija nepriličnih interakcija među kolegama koje bi, u stvarnim situacijama, dovele do ozbiljnih problema sa odeljenjem za ljudske resurse.
Ono što možda i ne iznenađuje je to da je Gregori Haus (Hju Lori) bio glavni krivac za tu vrstu problema, odgovoran za 88 odsto uvredljivih ili neprofesionalnih sukoba sa kolegama i pacijentima.
Možda se može učiniti i da su ovi istraživači promašili poentu jer, posle svega, da su protagonisti u serijama sve radili po protokolu, one bi bile dosadne za gledanje.
Ali razlog zbog kojeg su oni uopšte i sproveli ovakvo istraživanje ležao je u njihovoj brizi da bi netačne tvrdnje iz epizoda mogle da utiču na to kako ljudi gledaju na doktore i medicinsko osoblje u stvarnom svetu.
„Scenariji za ove drame koriste tehnički ispravnu terminologiju i stvaraju veći osećaj autentičnosti”, kaže Uelet.
„Upravo zbog toga što ove serije izgledaju realistično u mnogim aspektima, granica između činjenica i fikcije izgleda zamagljeno”.
Da li je ovakvo ponašanje na malom ekranu zaista tako veliki problem, nije potpuno jasno.
Iznenađujuće, postoje i dokazi da gledanje medicinskih TV drama zaista može da poveća poverenje gledalaca u medicinsko osoblje u pravom svetu.
Takođe, može se debatovati i o tome da li medicinske drame kolektivno mogu da obaveštavaju gledaoce o tome kako funkcioniše svet sa kojim se možda nikada ne bi ni susreli ukoliko nisu bolesni, kao i da bi mogle da pomognu u humanizaciji doktora i medicinskih sestara koji rade u takvom okruženju.
Rad pod pritiskom
U kontekstu humanizacije bolničkog života, gledanje serije Ovo će da boli je meni dosta pomoglo.
Radi se o onoj vrsti bolničke drame koja se retko može videti na malom ekranu.
Za početak, ona pokazuje koliko je iscrpljujući i nezahvalan posao medicinskih profesionalaca.
U konvencionalnijim medicinskim dramama, antagonisti su obično kolege, pacijenti, bolest ili povređena tela, a oni su prisutni i ovde; ali Kejov glavni neprijatelj je sam zdravstveni sistem.
Nedovoljno finansiran i sa neadekvatnim brojem medicinskog osoblja, on preti da iscedi sve one koji se trude da on funkcioniše.
I u svemu tome nema ni traga bilo kakve plemenitosti, niti glamura.
Gledalac je momentalno uvučen u Kejev visceralni svet.
On se budi u sopstvenim kolima, neobrijan i iscrpljen, nadomak bolnice i svestan da kasni na posao.
Odmah nailazi na trudnicu koja leži na zemlji na ulazu u bolnicu i previja se od bolova.
Nekoliko minuta kasnije, on kleči nad njom, dok je odvoze na hitan carski rez i glasno moli sestre da joj pomognu i da urade sve što mogu da bebi spasu život.
„Sve u svemu, sam si na ovom brodu”, objašnjava Kej u uvodnom izlaganju.
„Ogromnom brodu koji gori, a niko nema vremena da te nauči kako se tim brodom upravlja.
„Bukvalno se radi o životu i smrti. Takođe, konstantno vas zapljuskuju razne telesne tečnosti.
„Ali ne one zabavne”.
Haos se nastavlja tokom njegove smene, a umorni Kej u različitim situacijama vređa pacijente, krši procedure i donosi loše medicinske procene.
Za sve to vreme, on rešava i probleme koje ima van radnog mesta.
Jednog trenutka on skalpelom pravi rez na telu svog pacijenta, a već sledećeg je na telefonu i razgovara sa svojim prijateljem i obećava da će uskoro završiti smenu i pridružiti se društvu u pabu.
Njegovi prijatelji su pijani, nagovaraju ga da im se pridruži što pre i izgledaju kao da nemaju predstavu kakav posao obavlja njihov prijatelj.
Pa da li je onda serija Ovo će boleti bliža realnosti od ostalih bolničkih drama?
Teško je reći.
Ono što komplikuje analizu slojeva istine i fikcije u ovoj drami je scenarista serije.
Priča se u velikoj meri zasniva na iskustvima pravog Adama Keja – nekadašnjeg doktora koji je napisao scenario, koji se opet bazira na njegovoj knjizi iz 2017. o iskustvima rada u bolnici.
Čitaoci knjige mogu da prepoznaju iste scene, pacijente i šale.
Kada je jedan novinar 2017. godine pitao Keja da li su događaji iz knjige istiniti, on je rekao da su priče poprilično verno prenesene.
Apsolutna istina, objasnio je on, ne bi bila etička.
Takođe, trebalo bi ukazati i na to da su Kejeva iskustva stara više od 15 godina i da se baziraju na događajima koji su se odigrali 2006.
Tokom transfera svoje knjige na televiziju, Kej je svakako morao da napravi neke ustupke i da se pomalo udalji od potpuno realističnih opisa nacionalnih bolnica današnjeg vremena, ili makar od sopstvenog iskustva.
Za razliku od knjige koja je pisana u formi dnevničkih fragmenata koji pokrivaju mesece njegovog iskustva, ono je utkano u pojedinačne epizode ograničenog trajanja.
Knjiški stil koji obiluje anegdotama i vicevima je napušten, pa su različiti pacijenti ugrađeni u pojedinačne likove.
Trebalo bi napomenuti i to da je onaj najradikalniji doktorski humor poprilično ublažen za potrebe mejnstrim televizije.
Ne mnogo – stil je i dalje sirov – već samo malo.
Jedino nema nihilizma
Naravno, Kej nije jedini doktor koji je adaptirao svoje medicinsko iskustvo i prezentovao ga u formi TV serije.
Dan Sefton, i dalje aktivan lekar, objašnjava način na koji on medicinsko znaje prevodi u fikciju.
On ne piše memoare kao Kej, ali kao scenarista i suosnivač produkcijske kuće Sedam mora, on povremeno ugrađuje vlastito iskustvo u razne medicinske drame kao što su The Good Karma Hospital, Trust Me i neke epizode serije Casualty, Doctors i Holbi Siti.
I šta onda on smatra da nedostaje medicinskim dramama?
Njegov odgovor me je iznenadio, jer nema mnogo veze sa medicinskim stvarima ili profesionalizmom.
„Iskustva koja su mi se najdublje urezala u doktorsku svest su čisto nihilistička besmislenost i nepravda. To što se ljudi razboljevaju i umiru bez ikakvog razloga ili značaja”, objašnjava on.
„Ako biste pokušali da portretišete realnost, onu hladnu stvarnost, niko ne bi želeo da je gleda”.
Mnoge medicinske drame, nastavlja on, nude protivotrov ovom tmurnom, pravom životu.
„Svi pokušavaju da smrt načine smislenom. Oni koji su uspešni ili oni koji su makar emocionalni, pokušavaju da iz bolnih iskustava izvuku neki smisao i da ih ugrade u narativ svojih serija”.
Danijela Lamas, doktorka i scenaristkinja, došla je do sličnih zaključaka dok je pisala za američku seriju Rezident.
„Isprva sam bila zabrinuta zato što sam mislila da je i moja TV verzija obmanjujuća”, kaže ona za Njujork Tajms.
„Ali autentični duh neizvesnosti – način na koji balansiramo rizik i korist i celu kompleksnost donošenja odluka – i dalje je prisutan.
„A volim i da verujem u alternativnu stvarnost u kojoj je moj pacijent mogao da živi.
„U svet u koji je on verovao i kojem se nadao. Kroz scenarije smo mogli da omogućimo da takav svet oživi”.
„Televizija pronalazi put da ponudi dovoljno stvarnosti da bi nas nešto naučila ili isprovocirala, ali nudi i ravnotežu.
„Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku”.
Sefton ističe i to da publika prilazi mejnstrim medicinskim dramama sa određenim očekivanjima od doktora koji mogu da utiču na likove koje su scenaristi izabrali da nam predstave.
Tako se, na primer, retko mogu videti fiktivni doktori koji se ne trude da izleče pacijenta.
Čak i Haus, i pored svih antiherojskih osobina, uvek pokušava da ljudima sačuva živote.
„Ideja da vaš lekar nije neka vrsta nesebičnog sveca koji konstantno misli o vašoj dobrobiti i koji odlazi svojoj kući ne razmišljajući o vama – je zastrašujuća”, kaže Sefton.
„Mislim da ljudi smatraju da je sama ideja da njihov doktor nije savršen veoma preteća”.
Uprkos tome, Sefton se pita da li u ovom post-kovid vremenu sada ima više prostora za iznijansirani opis bolničkog života nego što nam to pruža serija Ovo će da boli.
Pandemija je, sugeriše on, otvorila ljudima oči po pitanju pritiska na celokupan zdravstveni sistem.
„Istina je da Nacionalna zdravstvena služba u Britaniji, iz globalne perspektive, funkcioniše sa malim i nedovoljnim budžetom”, kaže on.
„Nije to ni najbolji ni najgori zdravstveni sistem na svetu. Tužna istina je negde na sredini: veoma velika vrednost se dobija samo uz pomoć ogromnog truda izuzetno posvećenih ljudi”.
Uticaj pandemije na američke bolnice se već ugrađuje u zaplete američkih bolničkih drama.
Nedavna naučna studija koja se bavila epizodama serija Dobri doktor, Uvod u anatomiju, Chicago Med, The Resident i Novi Amsterdam zaključuje da se više od polovine odgledanih epizoda tih serija (35 od 60) u svojim zapletima bavi pandemojom ili njenim posledicama.
„Medicinske drame se fokusiraju na psihološke efekte pandemije na radnike u zdravstvenom sistemu, pokazujući njihovu iscrpljenost, nervozu, bes i strah”, kaže Irena Kambra-Badli sa Vik univerziteta u Kataloniji.
Iako je zaključak da serije u sebi sadrže činjenične omaške, istraživači u svom izveštaju zaključuju da prikazivanje ovih psiholoških nedaća može da pomogne u edukaciji studenata medicine i javnosti o stvarnim efektima lečenja kovida u američkim bolnicama.
Konačno, ono što je najbitnije za Seftona kada piše medicinske drame su priče koje su emocionalno verne stvarnosti.
Pitanje toga da li je sama medicina verno prikazana je samo odvraćanje pažnje.
„Ukoliko tražite dobar medicinski savet u bolničkim serijama, onda ste po mom mišljenju u velikoj zabludi”, kaže on.
Najbolje bolničke serije su autentične na drugi način:
„Sve su to priče o životu, smrti, rizicima ili ljubavi. To su veoma jednostavne i duboke stvari. Zato ih ljudi i gledaju. Ne gledaju ih zbog zdravstvenih informacija”.
Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.