Svi živimo u svetu Vladimira Putina
Piše: Ivan Krastev, Novi magazin
Novinari koji su pisali o međunarodnim zbivanjima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka nazivali su tu eru “posleratnom”. Na događaje se gledalo kroz prizmu Velikog rata, koji je nekoliko godina ranije razorio Evropu. Danas istoričari te iste godine pominju kao “međuratni” period jer sve što se tih godina događalo analiziraju kao uvod u čak destruktivniji Drugi svetski rat. Da su samo ti novinari koji su pisali u Evropi tridesetih imali bistrinu naknadnog uviđanja.
Danas svi treba da imamo tu bistrinu. Ruska vojna agresija u Ukrajini jedan je od onih trenutaka koji nas podstiču da ponovo interpretiramo svoju eru: ono što smo nazivali 30-godišnjim mirom koji je usledio posle Hladnog rata (skloni da zaboravimo, svesno ili nesvesno, ratove u bivšoj Jugoslaviji), sada je završeno. Budući istoričari gledaće na ove poslednje decenije prevashodno kao na međuratni period, na propuštenu priliku.
Što pre to budemo priznali, možemo bolje da se spremimo za ono što dolazi. Nažalost, neka vrsta sebičnog poricanja zahvatila je zapadne prestonice i sprečava nas da vidimo očigledno. Strastvene molbe za odbranu posthladnoratovskog evropskog poretka nemaju smisla jer je to doba prošlo.
Uoči ruske okupacije Krima 2014. tadašnja kancelarka Nemačke Angela Merkel razgovarala je sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i izvestila američkog predsednika Baraka Obamu da je, po njenom mišljenju, Putin izgubio kontakt sa stvarnošću. On živi, rekla je, “u drugom svetu”. Danas svi živimo u njemu. U tom svetu, da citiramo Tukidida, “ jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju”.
PREPISIVANJE PROŠLOSTI: Kako smo došli dovde? Kao prvo, moramo razumeti da ovo nije ruski rat. Putinov je. On je deo posebne generacije pripadnika ruske službe bezbednosti koji nikad nisu uspeli da se pomire s porazom Moskve u Hladnom ratu. Sovjetski Savez je pred njihovim očima nestajao s mape, bez vojnog poraza ili strane invazije. Za njih je trenutni napad na Ukrajinu logična i neophodna tačka prevoja. Carski sto se ponovo može postaviti. Ovi ljudi nisu zainteresovani za pisanje budućnosti, oni žele da prepišu prošlost.
Dok sam u bespomoćnom besu gledao kako ruske rakete gađaju Kijev, iznenada sam shvatio da su se možda mnogi Rusi osećali tako kada je NATO pre dve decenije bombardovao Beograd. Putinova invazija možda je više vezana za osvetu nego što je velika strategija.
Postoji razlika između revizionizma i revanšizma. Revizionisti žele da naprave međunarodni poredak po svom ukusu. Revanšisti se vode odmazdom. Oni ne sanjaju da promene svet već da zamene mesta s pobednicima poslednjeg rata.
Ako Putin danas bude uspeo, Zapad može samo sebe da krivi. Dok se zapadno javno mnjenje hipnotisalo idejom da je Rusija u strmom padu – “benzinska pumpa s nuklearnim bombama”, kako se nekima sviđalo da je zovu – ruski predsednik je počeo da razvija svoju strategiju. Godinama je Putin konsolidovao svoju sferu uticaja preko bivšeg Sovjetskog Saveza, počevši od rata u Gruziji 2008. i aneksije Krima 2014. U poslednje vreme stegao je stisak oko Belorusije i centralne Azije. Sada je preduzeo sledeći dramatičan korak.
Predsednik Bajden u četvrtak je rekao da kao odgovor na invaziju namerava da od Putina napravi “pariju na međunarodnoj sceni”. To bi bila odgovarajuća kazna za kršenje međunarodnog zakona, ali stvari možda neće tako ići. Postoji realna opasnost da Zapad bude taj koji će biti izolovan.
ŠTA JE NA KOCKI: U poslednja dva meseca savez Moskve i Pekinga napredovao je od hipoteze do realnosti zahvaljujući zajedničkom cilju odupiranja američkoj dominaciji. Iako kineska elita nije ni najmanje oduševljena ruskom bezobzirnom invazijom na Ukrajinu (Kinezi veoma drže do svoje posvećenosti nenarušavanju državnog suvereniteta), nema sumnje da će ostati na strani Moskve. Pogledate kako je Peking odbio da zvanično nazove Putinov rat invazijom. Predsednik Si Đinping je možda i najveći dobitnik trenutne krize. Amerika ne samo da deluje slabo već je zaglibljena u Evropi i ne može da se fokusira na Aziju.
Mnoge zemlje vide konflikt između Rusije i Zapada kao sukob starih imperijalista koji njih ne pogađa. Veću i neposredniju zabrinutost izaziva pitanje koliko će sankcije koje je uveo Zapad podići cene energenata i hrane. Zapad može da pobedi sumnju u svoju borbu protiv Putina jedino ako uspe da pokaže onima izvan Evrope da to što je na kocki u Kijevu nije sudbina prozapadnog režima već suverenitet novorođene postimperijalne države. Neki to već shvataju: ambasador Kenije u UN dobro je razumeo šta se dešava u Ukrajini kada je rekao da “situacija nalikuje onoj u našoj istoriji. Kenija i gotovo svaka afrička zemlja rođene su u nestajanju carstva”.
Šta kraj mira znači za Evropu? Posledice će biti kobne. Rat u Ukrajini ima zastrašujući potencijal da podgreje zamrznute konflikte na obodima kontinenta, uključujući druga mesta u postsovjetskom prostoru i na Zapadnom Balkanu. Lideri Republike Srpske mogu videti Putinovu pobedu u Ukrajini kao signal da demontiraju Bosnu. Vođe u EU sklone Rusiji takođe mogu da se osete ohrabrenim zbog Putinove pobede. Invazija na Ukrajinu je ujedinila Evropu, ali će takođe povrediti njeno samopouzdanje.
Fundamentalnije je što će prošlonedeljni događaji zahtevati radikalno preispitivanje evropskog projekta. U poslednjih 30 godina Evropljani su ubeđivali sebe da vojna snaga vredi manje nego što košta i da je američka vojna nadmoć dovoljna da odvrati ostale zemlje od započinjanja ratova. Izdvajanja za odbranu su pala. Opšteprihvaćeno uverenje bilo je da su bitne ekonomska i meka moć.
TEŽNJA KA NUKLEARNOM SVETU: Sada znamo da sankcije ne mogu da zaustave tenkove. Omiljeno evropsko ubeđenje da je ekonomska međuzavisnost najbolja garancija za mir ispostavilo se kao pogrešno. Evropljani su pogrešili u tome što su generalizovali svoje iskustvo posle Drugog svetskog rata na države kao što je Rusija. Kapitalizam nije dovoljan da oslabi autoritarizam. Trgovina sa diktatorima ne čini vašu zemlju bezbednijom, a držanjem novca korumpiranih lidera u svojim bankama nećete civilizovati njih – korumpiraćete sebe. A Evropsko prihvatanje ruskih ugljovodonika samo je učinilo kontinent nesigurnijim i ranjivijim.
Efekat ruske invazije koji donosi najveću destabilizaciju moglo bi da bude to što mnogi širom sveta počinju da se slažu sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. On je na poslednjem Minhenskom bezbednosnom forumu tvrdio da je Kijev pogrešio što je odbacio nuklearno oružje nasleđeno od Sovjetskog Saveza. Nespremnost SAD da brane prijateljsku zemlju kao što je Ukrajina može da navede bar neke američke saveznike da veruju kako je nuklearno naoružanje jedino što može da im garantuje suverenitet. Nije teško zamisliti da tako razmišljaju i kineski susedi. Činjenica da je većina Južnokorejaca danas za to da njihova zemlja nabavi nuklearno oružje govori da su Putinovi potezi u Ukrajini ugrozili svetski režim neširenja nuklearnog naoružanja.
Veliki nemački pesnik i esejista Hans Magnus Encensberger predvideo je 1993. da će posle Hladnog rata uslediti doba haosa, nasilja i sukoba. Posmatrajući ono što je uočio u Jugoslaviji i urbanim neredima u SAD, video je svet koji je definisan “nesposobnošću da napravi razliku između uništenja i samouništenja”. U tom svetu “više nema nikakve potrebe da svoja dela učinite legitimnim. Nasilje se oslobodilo ideologije.”
Encensberger je bio u pravu. Samo je poranio.
Autor je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču
Članak je objavljen u Njujork tajmsu
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.