Pripovedanja Ljudmile Ulicke: Iscrtavanje atlasa duše

Piše: Anđelka Cvijić, Novi magazin

O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše. Mi ponekad uspevamo da ulovimo samo njeno pogranično prostranstvo. Tamo, na toj granici, u meri u kojoj smo joj se približili, nastaju takve vibracije, ukazuju se tako istančani detalji o kojima je gotovo nemoguće i govoriti na našem prelepom, ali ograničenom jeziku. Rizičan, veoma opasan pristup. To prostranstvo privlači – i to što duže živiš, utoliko snažnije…

Ljudmila Ulicka, ruska književnica koja se nalazi u samom vrhu svetske literature, ove gore navedene rečenice nije uzela samo kao moto svog najnovijeg dela, zbirke priča O telu duše. One su više nego moto, one su teza koju treba ne samo izreći već potom i potvrditi. Pokušati objasniti još nekako, sagledati uverenja o postojanju duše još kojekako, ali potvrditi? Kako? Uz pomoć čega? Ili koga? Rizičan je poduhvat ove sjajne spisateljice, ali ona mu se u ovim pripovetkama posvetila baš svom dušom, jer drugačije, o duši, nema pomena; prišla mu je prevashodno sugerišući (najpribližnije, verovatno) misli i emocije u poslednjim časovima svega postojećeg, a onda – njihovim transcendiranjem u prostor u kojem leže odgovori, nesaznajni u ovom propadljivom svetu – očekujući da joj se uzvrati važnom spoznajom.

Misli i emocije drugih, sem posredstvom bezgranične ljubavi, pa ni tada apsolutno, ne možemo da saznamo već samo da ih slutimo; upravo ta ne-slutnja razlog je što Ulicka dušu traži (sme li se reći i vidi?) i u neživim bićima, u stvarima; dušu, na potpuno alhemijski način ova izuzetna književnica nazire i u njima (sme li se reći i oseća?), jer to je, očekuje, jedini način se u tom carstvu mističnog razabere. Zato je tim intuitivnim, iskonskim, celim telom treperećim kroz sve postojeće, svojoj zbirci novih pripovedaka i dala jedini mogući naslov, O telu duše.

ZLATNO RUNO: Knjiga je odnedavno pred srpskim čitaocima zahvaljujući agilnosti beogradskog Arhipelaga. Objavljena je u Biblioteci Zlatno runo, u prevodu Nede Nikolić Bobić s ruskog, a Arhipelagu valja svakako odati priznanje jer je, kao ekskluzivni izdavač dela Ljudmile Ulicke, među prvima u svetu objavio prevod ove knjige.

Ljudmila Ulicka (1943, Ural), stoji na kraju zbirke u kraćem tekstu izdavača o autorki, velika je ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Završila je biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968, radeći jedno vreme kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi. Izgubila je posao zato što je uhvaćena da na svojoj pisaćoj mašini prekucava zabranjeni roman. Pisanjem proze (u početku je pisala drame i scenarije) počela je da se bavi relativno kasno, prvu knjigu, roman Sonječka objavila je 1994, a zatim su sledila (gotovo na svake dve ili tri godine) dela Siromašni rođaci, Medeja i njena deca, Veseli ispraćaj, Ljaljina kuća, Slučaj Kukocki, Iskreno vaš Šurik, Ljudi našeg cara, Danijel Štajn, prevodilac, Zeleni šator… Ulicka je dobitnica i niza ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze Medicis, Moskva-PEN, Ruski Buker (priznanje za rusku knjigu godine), kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada Velika knjiga, italijanska Grincan Kavur, Velika nagrada Budimpešte, Simon de Bovoar, Austrijska državna nagrada za književnost…

Arhipelag je ekskluzivni izdavač dela Ljudmile Ulicke, dosad su izašli romani Slučaj Kukocki, Zeleni šator i Jakovljeve lestve, a pre nepune dve godine pred čitaocima koji su dobro upoznati sa delom ove svetski priznate i cenjene književnice našla se i zbirka autobiografskih eseja i priča Sveto smeće. Najnovijom knjigom O telu duše ova briljantna ruska književnica proširuje svoja interesovanja koja su, i inače, uvek bivala sinteze istorije, psihologije, filozofije… iz čijih je različitih uglova sagledavala i pitanje ličnih sloboda, shvaćenih i ovozemaljski i kosmički, kao uslova bez kojih život čoveka nije dostojan življenja.

ATLAS DUŠE: Zbirka O telu duše podeljena je u dva dela. Prvi nosi naziv Prijateljice, drugi je i sam naslov knjige, O telu duše; i jedan i drugi, umesto dva predgovora, otvaraju dve pesme u prozi. Prva je pesma oda ženi, onom ženskom duhu koji na svojim plećima nosi sve što je i najteže i najlepše na ovome svetu; druga je oda posvećena svemu proživljenom, završnoj epizodi koja se “odvija do poslednjeg smisla” i u kojoj nema više podela ni na žensko ni na muško, ni na živo ni na mrtvo biće (kod Ulicke svi su bića): Pada zavesa. Crni kabinet, smena. / Ima li tamo nekog? Ili nikoga nema?

Te dve pesme kameni su međaši izlaska iz ovostranog i ulaska u onostrano. I jedan i drugi su nepomični, između njih se odvija nepoznanica zvana život, a iza njih teče nepoznanica zvana smrt. Spaja li ih ko? Ulicka šapuće: duša.

Zato je u pričama u knjizi O telu duše smelo krenula u polje u kojem, čak blisko fantastici, iscrtava atlas duše vrhunski miksujući metafiziku i ezoteriju, svodeći živote i smrti svojih junaka, bilo da je reč o živom biću ili o stvari, na pitanje na koje se tek iz nepostojanja saznaje odgovor: Postoji li duša? Ima li ona svoje telo, zasebno, ili je prožela sve pore ovog zemnog, u kojem mislimo da smo jedini gospodari sveta, i samo nas posmatra iz druge stvarnosti čije ćemo dimenzije saznati tek kad budemo bili prah. Ipak, i tu nije kraj, kao da nam poručuje Ulicka – duša nas zna “u dušu”, te promišlja da li je – kao da se pita ova izvanredno suptilna književnica – zasluženo da duša baš svakog prati i da li baš sve/svi dobijaju krila. Anđeoska, koja se mogu videti tek kad osmeh otišavšeg iz ovog postojanja zasija na bezbojnom, ukočenom licu…

Junaci svake od priča su uglavnom ljudi, žene i muškarci, mladi i stari, razlike nema. Ali i stvari oko nas. I tu je onaj momenat čudesnog koji Ulicka svesno gradira – od prve priče, Zmaj i Feniks, o bračnom paru lezbejki, do priče Ava, o plišanoj igrački, psiću, u kojima nagoveštava emanaciju, i iz korena zaziva dijalektiku, bez ostatka. U Zmaju i Feniksu jedna od od bračnih partnerica umire dok druga, izgarajući od tuge, vapi za magijom koja bi joj pomogla da se umesto voljene ona pretvori u čestice nepostojećeg. U Avi, pak, plišano kučence, dečja igračka koju u jednoj porodici svaka naredna generacija grli u svom detinjstvu, u času kad je zaboravljeno jer mu je vek trajanja iscrpljen, evoluira (sme li se reći?) u novi život, u dete na kojem se samo po očima prepoznaje da je nekad davno, negde, postojala (sme li se reći živela?) jedna mekana, topla, ljubljena somotasta uteha u samoći deteta.

NOVE STAZE: Ono što sve priče, međutim, povezuje jeste smrt, očekivana ili iznenadna. Smrt, taj četvrti, jedini imenovani i najmoćniji jahač Apokalipse koji dolazi da čoveku pokaže svoju moć. Pred njim se životna iskustva zgušnjavaju, emocije stišavaju, a izranjaju ona arhetipska pitanja, nalik ispovesti pred drugima ili pred samim sobom: Jesam li ovaj ranjivi i prevrtljiv tren od života ispunio dobrotom i ljubavlju? Koliko sam, i da li sam, rečima a ne samo delom pokazao da sam voleo? I u tom času, kad se konj apokaliptičnog jahača propne i zanjišti pred nestajućim, iz grudi onog čije se bivstvo rastače, iz tog trošnog rama, izvije se bezglasni vapaj pun nade: Moja će me duša ovaplotiti. Samo da zaborava ne bude.

Ipak, nije smrt ta koja je najglavnija u ovoj fascinantnoj knjizi Ljudmile Ulicke. Ne, pokretač svih priča je ljubav, individualna i opšta, osećanje što ne poznaje granice koje je samo čovek, svojom uobraženošću, postavljao od početaka civilizacije, i još ih postavlja. Za ljubav ne postoje razgraničenja, ne postoje moje ili tvoje teritorije, ne postoje nacije, ne postoje vere. Postoje samo pitanja koja nas, nažalost, poput munje kasno pogode: koliko se, ma i najbliži bili, istinski poznajemo, koliko svesno propuštamo i ne prepoznajemo trenutke u kojima se vapilo za bliskošću, kako se pobeđuje samoća. Ako se sve to ne razume prekasno, onda ima još nade da se uverimo da sve ima svoju dušu, a da je njen jedini imenitelj ljubav. Kao najviši stupanj dobrote. A to, da li je njeno poreklo larva iz koje se izvija najlepši leptir (priča Aqua allegoria, koja je omaž ideji o duši iz romana 1Q84 Harukija Murakamija), anđeo ili snop plavih munja sasvim je nebitno. Najvažniji su emocija, empatija, zagrljaj, koji pred nama otvaraju nove staze. Njima bi trebalo učiti da se hoda, pre nego što nas obuzme, kako Ulicka kaže, umirujuća belina. Velika lepota u sasvim nekoj drugoj dimenziji.

Pripovetkama u novoj knjizi O telu duše Ljudmila Ulicka upravo ovo poručuje: Nije telo to koje poseduje dušu. Ne, duša je vlasnik našeg tela, telo je njeno i, ako odluči da se ponovo vrati u truležni svet – čime će priznati da pored svih mana on zrači čudesnom, zaraznom magijom – prikloniće se toj čaroliji življenja makar i kroz prozrak plišane igračke. Uslov je da se boravkom u nikad saznajnim prostranstvima u kojima će tek prebivati sve što je nekad postojalo konačno prepozna, i preobrazi u ljubav i samilost.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.