Tomislav Peternek: Oko je najvažnije za dobru fotografiju

Razgovarala: Mia Kosović, Novi magazin

Moja fotografija je život čoveka. Tomislav Peternek, fotoreporter koji je tokom duge karijere ovekovečio najznačajnija lica i događaje iz nama bliske prošlosti, ovako komentariše svoje dragoceno fotografsko umeće kojem je dao – celog sebe. Kakav je spoj – Tomislav Peternek i fotografija, mag foto-slike u dahu izgovara: estetski snimljena novinska fotografija.

Fotografska čarolija u životu harizmatičnog Tome Peterneka desila se, sasvim slučajno, u ranom detinjstvu u rodnim Vinkovcima. Fotografijom je počeo da se bavi 1954, kao fotoamater u kragujevačkoj Svetlosti gde je urednik bio Mića Tadić, brat glumca Ljube Tadića. Već tada je shvatio da je fotografija: tajna o tajni.

Recite nešto o “tajni”, fotografiji, “istini” i Fotošopu?

Obrazovao sam mnogo mladih foto-reporteta, a ono što sam ih učio, jednostavno glasi: taj naš život mora biti onakvim kakav jeste. Bavio sam se samo istinom. Dugo sam radio modne fotografije za Aleksandra Joksimovića, i Centrotekstil, sarađivao sa svim tadašnjim manekenkama i manekenima, od Pariza do Rima, ali nikad ništa nisam ulepšavao. Uvek je moja fotografija bila i ostala – životna. Tako je bilo i kad sam slikao čuvenog Jovana Bulja, saobraćajca-baletana. Jednostavno treba pronaći karakter čoveka kad ga fotografišete. Fotografija se čita kao tekst, a za to treba vremena.

Radio sam u novinama koje su imale svoju političku težinu. Tu nije bilo prevare i obmane, ni Fotošopa niti bilo čega sličnog. Nedavno sam bio na suđenju za autorska prava, bio sam tužitelj, a tužena strana urednik fotografije koji je počeo da mi drži predavanje. Odgovorio sam: “Kolega, istina je da sam vas ja učio fotografiji, ali učio sam vas da fotografišete, a ne da kradete fotografije”.

Šta se promenilo od vremena kad ste počinjali do danas kad je reč o ovoj grani umetnosti?

Mi smo od početka tražili da se fotografija prizna kao umetnost. I zato smo izlagali naše radove, međutim, kad je to zaživelo, videli smo da to ima i svoju drugu stranu. Da se jednostavno ta fotografija tretira kao umetničko delo, kao kad idete u inostranstvo, pa morate pribaviti razne papire. Tako da vi sad ne možete fotografiju poslati na neku izložbu, a da nemate sertifikat od resornog ministarstava. Dakle, sve ima svoje lepše i lošije strane.

Fotografija je stranica iz života. Šta zapravo vodi do dobre fotografije?

Oko! Oko je najvažnije, na žalost meni su sada oslabile oči. Kroz oko dolazi i estetika i sve ostalo. I kompozicija, ravnoteža u slici, i sve što sledi… discipline koje postoje i likovnim umetnostima. Često me pitaju: pa dobro, kako je na toj fotografiji tako sve na svom mestu, a radiš brzo, novinski? Pa jednostavno, to je već u meni. To je velika rutina i iskustvo. Zadovoljan sam,  proputovao sam, video, doživeo, i ostao živ. Takve scene iz rata imam ovekovečene i sve ih i pamtim, da čovek ne može da veruje da sam to fotografisao i ostao živ. Nešto me je čuvalo, a verovatno sam čuvao i sam sebe.

Šta sve fotografija mora da sadrži?

Celu priču, a po meni i istinu. Kad dođem na lice mesta pogledam prostor, i već vidim šta je glavno, čime treba gledaoca privući da prvo to pogleda, a kasnije da se vrati toj slici i da je čita. Tako sam, recimo radio fotografiju za naslovnu stranu Nina – Taraba u Kragujevcu. Ljudi stoje naslonjeni na biciklima i gledaju utakmicu, a ispod jednog bicikla čuči malo dete i gleda kroz tu tarabu. To recimo, ni ja nisam odmah zapazio, a kamo li čitaoci.

Iza vas je, pored ostalog ,700 naslovnih strana Nina? Koja je od njih vaša šolja čaja?

Teško se možete odlučiti. Kad pogledate te događaje koje smo imali, profesionalno pratili, to su sve uzbudljive priče. Nije svaki fotograf u svetu mogao da doživi taj naš rat, muke, nesreće… Najviše sam voleo fotografije u kojima sam učestvovao, zapravo koje sam kreirao. Recimo rad Jugoslavija kao trn u oku svima, jer ima dubinu, snagu…

Tri meseca ste u Ljubljani čekali da  premine Josip Broz Tito. Ipak, niste uspeli da slikate poslednji Titov trenutak, ali ste uspeli da uđete u vagon u kojem se nalazio kovčeg. Kako ste to izveli?

Dobili smo od redakcije auto i svake nedelje bili na relaciji Beograd – Ljubljana. Došao sam jedne nedelje u Beograd, tada je baš Tito umro. Sedam u ranu zoru u auto, vraćam se u Ljubljanu. Uđem u jedan od prvih automobila u posmrtnoj koloni, stignemo na železničku stanicu… Shvatim da imam još vremena da nešto uradim, da bude različito, vidim pretposlednji vagon sa otvorenim vratima. Zapalim tompus, uđem u taj vagon. Voz ide dalje. Pred Zagrebom nam se pridružuje Blaža Mandić koji je bio šef kabineta u Maršalatu. Znali smo se, pita me: “Šta ćeš ti ovde?” Odgovaram: “Pa na zadnje putovanje.” Slikam kako čuvaju Titov kovčeg i sve što sledi. Fotografija je narednog dana bila objavljena na poslednjoj strani Nina.

S kolegom Harijem Štajnerom posle Titove sahrane boravili ste u engleskoj rezidenciji. Imali ste tada neprijatno iskustvo s princem Filipom?

Posle Titove smrti Nin je pravio celu seriju tekstova sa poznatim ličnostima koje su bile na sahrani. Štajner je ugovorio da slikamo princa Filipa. Uvek sam gledao da iskoristim prvi trenutak, da posle ne bude kasno. Kad sam došao u prostoriju gde je boravio princ Filip, odmah sam krenuo da ga slika. On se žestoko naljutio, čak mislim da je bilo vrlo poganih reči i uzvika. Izbacili su me napolje, međutim kad sam princa Filipa ponovo fotografisao, okrenuo je drugu stranu lica. To znači da je vodio računa koja mu je strana lepša za fotografisanje.

Novinarski zadatak vodio vas je i u dvorište Miloševićeve vile na Dedinju. Kako vam je pošlo za rukom da rasplačete Miru Marković?

Slobodan Milošević me je zamolio da slikam Miru Marković za naslovnu stranu knjige. Došao sam iz Vukovara, i otišao pravo u Tolstojevu ulicu gde me je sačekao Senta na vratima i povikao: predsedniče, stigao je Toma. Milošević odgovara: dobro, kuvam kafu! Sretnem Miru koja mi kaže: Tomo pričaj mi kako je u Vukovaru. Bez dlake na jeziku progovorim o svemu, kad ona počinje da plače. U tom trenutku ulazi Sloba sa kafom. Kad je video da Mira plače prostrelio me je očima. To je bila takva vezanost, privrženost da sam se naježio. Tada je dogovoreno da napravim naslovnu stranu knjige sa ljubičastim cvetom.

Bavljenje podvodnom fotografijom stavilo je vaš život na kocku nekoliko puta?

Novinska fotografija koja je moj život, terala me je da se iskazujem u svim oblastima fotografije, da ne bi bilo da sam samo politički fotograf. Tako je došlo, recimo i do podvodne fotografije. E, ludosti!!! Bliski susret sa ajkulama desio se na Maldivima. Ronilac je hranio ajkule, kad su sve pojele, jedna ga je udarila u grudi. Imam taj snimak. Jednostavno u takvim situacijama fotografišete sve što se dešava.

Svoju najbolju fotografiju, tvrdite, niste napravili. Kad je možemo očekivati?

Pa ne bi bilo skromno da predviđam s obzirom da imam 88 godina. Koliko ću još živeti ne znam. Osećam se još dobro, kad me neko pita: kako si, kažem, ništa ne osećam. Ne znam, ali voleo bih da bude prava novinska fotografija jer ceo život sam posvetio tome.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.