RAZGOVOR S GLAZBENIKOM BORISOM KOVAČEM: „Osjećam se kao Jugoslaven i prihvatio sam da sam trajni apatrid“

Piše: Boris Pavelić, Lupiga

Intervju je objavljen nakon što je Kovač prvi put nastupio u zagrebačkoj Močvari, zapanjivši zagrebačku publiku dubinom i izražajnošću svoje glazbe, koja je smion eklektični spoj raznovrsnih žanrova, s naglaskom na kombinaciji tanga, jazza, suvremene glazbe i balkanskih idioma, što rezultira opojnom varijantom “world musica”, koji je Kovač onih godina snimao za renomirane world music etikete u Europi, a danas ga nudi na online platformi bandcamp.com.

“Afirmišem nečisto – da, bio je to jedan od mojih poslijeratnih leitmotiva, jer sam hteo da se otvoreno suprotstavim tom iščišćavanju, afitmiranju čistog, čistokrvnosti, čistih jezika, čistih bla-bla-bla na ovim prostorima, za koja znamo koliku su cijenu imala devedesetih”, kazao je Kovač za Lupigu prošlog mjeseca, nakon što je sa svojim New Ritual Quartetom u Močvari održao svoj drugi koncert u Zagrebu, zatvorivši njime ovogodišnji Human Rights Film Festival. Kao i onaj davni nastup, prije gotovo šesnaest godina, i ovaj je nedavni koncert odisao nekom naročitom atmosferom kakvu Kovačeva glazba uvijek izaziva, objedinjujući umijeće, melankoliju i strast u jedinstven i neponovljiv glazbeni i emotivni užitak. Zato smo intervju s Kovačem započeli molbom da sam ocijeni dojmove o koncertu, na kojemu je publika izrazito pozitivno reagirala.

“Ta srdačna reakcija publike obradovala nas je. Zadovoljni smo i brojem posetilaca, kojih i nije bilo malo, s obzirom na sve ove pritiske oko korone. Publika se, uostalom, ni ne meri brojevima, nego po kvalitetu i otvorenosti prema onome što muzika donosi. Bilo je motivišuće da damo što smo mogli, posle teškog puta kroz mećavu u Srbiji, pred publikom toliko punom entuzijazma, koja je tako pozitivno reagovala. Zaista smo uživali. Bilo je lepo veče. Moj drug i prijatelj Boris Mitić, reditelj naših dokumentarnih filmova, koji je postao Zagrepčanin – u Zagrebu se oženio – bio je na dosta mojih koncerata, a za ovaj je rekao da je bio, nekako, najintimniji. Stvarno, baš je nekako izgledalo kao da je celo veče bilo izmešteno iz realnosti”, kaže na početku Kovač.

I inače se vaši koncerti čine takvi. Bio sam i na zagrebačkom koncertu prije šesnaest godina, također u Močvari. I taj je djelovao uistinu nestvarno. U Zagrebu ste svirali ukupno dva puta.

– Da. Zanimljivo je to da sam, na primjer u poređenju sa Ljubljanom, imao malo koncerata u Zagrebu: samo ta dva. U Ljubljani sam imao koncerte na redovnoj bazi, čak i pre nego što sam u Sloveniji živeo nekih tri godine. U Ljubljani sam svirao i pre i posle toga, a Zagreb mi je nekako uvek izmicao.

Jest, šteta je to. Još za posljednjeg koncerta u Močvari, 2004. godine, bilo je jasno da je velika šteta da u Hrvatskoj niste češće svirali.

– Da, jer imam osećaj da moj južnoslavenski, balkanski, ili kako ćemo ga već zvati, muzički senzibilitet i miks koji sviram, odgovara hrvatskom. Nastojim, naime, taj senzibilitet ne iskazivati “na prvu loptu”, nego s nekom vrstom transformišuće distance. Mogao bih to, možda, usporediti s načinom na koji je Johnny bio obožavalac Balkana, ali nije Balkanac. On je taj odnos shvaćao iz jedne rafinirane pozicije. Ne uspoređujem svoju muziku s Johnnyjevom, ali, u nekom smislu sofisticiranije transformacije, mislim da postoje sličnosti. Činilo mi se da bi, zbog toga, bilo logično da u Hrvatskoj imam više publike. Ali, eto, neki je sticaj okolnosti doveo do toga da nije tako.

A kako su organizirani koncerti u Močvari?

– Preko mog agenta Bojana Đorđevića, koji je veliki entuzijasta za novu muziku i direktor beogradskog Ring ring festivala, kultnog festivala nove, avangardne muzike, koji je ove godine proslavio 25 godina postojanja.

Predstavite ukratko vaš New Ritual Quartet s kojim ste ovaj put nastupili u Zagrebu.

– Zanimljivo je to. Bila nam je mala panika: basist nam je gotovo slučajno uleteo. Dogodilo se, navraga, tako da se ekipa iz Močvare kasno javila i pozvala nas na koncert, pre negde dvadesetak dana, kada je naš stalni basista Siniša Mazalica imao već zakazan koncert u Budimpešti s nekom drugom ekipom, i to, čini mi se, baš iz Osijeka. Eto vidite: Siniša je s Hrvatima išao u Budimpeštu, a mi smo u Hrvatsku došli s Izraelcem. Jer basista koji je s nama svirao u Zagrebu, Izraelac je koji živi u Novom Sadu. I još je poluizraelac, polumeksikanac. Hrvatsku granicu je prešao s meksičkim pasošem, i zezao se da ga nosi zato što su reakcije u bivšim jugoslavenskim republikama bolje na meksički, nego na izraelski pasoš. On je sjajan basista, ali s nama, do ovog koncerta, nije nikada svirao. Imali smo samo dve zajedničke probe. Nismo imali vremena za više. E sad, dobro, vežbao je on uz snimke, i pritom je izuzetan, rutiniran kontrabasista, muzički visoko obrazovan, završio je specijalizaciju za klasični kontrabas. Svira međutim “sve živo”, uključujući i improvizovanu muziku. On nam je bio solucija da koncert ne otpadne. Bilo nam je drago da sviramo u Zagrebu, naročito zato što su sada prilike za koncerte toliko retke. Prošlog meseca, zbog covida nam je otkazan koncert u Sofiji: neposredno pred koncert, uveli su mere da treba imati i potvrdu o vakcinaciji i PCR test. Nismo svi primili vakcinu. Baš je šteta da je to otpalo, no izgleda da ćemo 23. januara to uspeti, anti-covid mere su liberalizovane.

Klavir u New Ritual Quartet svira pijanistkinja Slobodanka Stević.

– Slobodanka je moja draga koleginica, saradnik već nekih petnaestak godina. Ona dolazi iz klasike. Manje je zanima improvizacija, ali je na neki način sigurna ruka koja drži na okupu nas trojicu improvizatora. Ona je laf, izuzetna osoba, i već dugi niz godina lepo sarađujemo. No, ima tu još muzičara sa kojima redovno sarađujemo. Ovo je bila osnovna, minimalna postava s kojom nešto mogu da kažem, s obzirom na to da je sve teže realizovati koncerte.

Bubnjar je vaš sin, Lav Kovač. Kako je svirati sa sinom?

– To je posebno zadovoljstvo. Neki period života Lav i ja nismo živeli pod istim krovom. Rođen je u maju 1991. godine, on je dete rata u Jugoslaviji. Emigrirao sam, odbijajući mobilizaciju, dva meseca pošto se on rodio, pa ga šest, sedam meseci nisam video. Uvek sam se borio da budem sa njim. Posle smo živeli u inostranstvu. On je prohodao “na sončnoj strani Alp”, na Gorenjskoj. Lav je i bio glavni razlog zbog kojeg sam se vratio u Srbiju. Verovatno bih, u drugom slučaju, otišao negde; imao sam veliki otpor prema toj srbijanskoj politici, a i jako puno mojih prijatelja je otišlo, i nikad se više nisu vratili. Zaista, nisam tu zemlju više prepoznao kad sam se vratio. Da, vratio sam se zbog Lava. A, s druge strane, kad sam se već tamo našao i to je imalo nekog smisla, jer to je ipak prostor na kojemu se najviše osećam svojim, imam tamo tu kuću, dedovinu, u kojoj mi je studio… Takve uslove za život i rad verovatno ne bih imao nigde. Prihvatio sam da sam tamo, u Novom Sadu, i da sam, na neki način, trajni apatrid, i da se gotovo uvek, sem tih par godina kada je tu državu vodio Zoran Đinđić, u političkom kontekstu osećam kao uljez. Ali, s druge strane, tamo su moji koreni, i na razne načine sam vezan za taj prostor. Igra sudbine ipak je odlučila da se vratim.

To što sada svirate sa sinom vjerojatno je neka vrsta zadovoljštine za povratak.

– Jeste, naravno. Velika mi je stvar da smo Lav i ja počeli da sviramo zajedno, s obzirom da su od njegovih malih nogu postojale prepreke da budemo zajedno. Poslednje tri, četiri godine smo, zbog sticaja okolnosti, posle dugo vremena i živeli pod istim krovom. Stvarno je to posebno zadovoljstvo, naročito zato što sa svojim sinom ne sviram samo zato što je moj sin, nego zato što je najbolji bubnjar.

Isto to kaže i Vlatko Stefanovski, čiji je sin Jan također bubnjar u njegovom triju.

– Da. Lav je stvarno sjajan umetnik. Talentovaniji je od mene. Veliko je zadovoljstvo sarađivati s tako dobrim umetnikom i čovekom.

Usprkos svoj mržnji i razaranju, ni rat nije uspio razoriti južnoslavenski kulturni prostor, što je sasvim razumljivo. Kako vi, sa svog stajališta, u tom kulturnom prostoru doživljavate Zagreb i hrvatsku kulturu?

– Ambivalentno. Iznimno cenim ljude poput Igora Mandića ili Johnnyja, ili novine poput Feral Tribunea, na primer. Za mene, taj dobri dio hrvatskog duha nije stradao od nacionalističke manipulacije protekle tri decenije, u tom sukobu Hrvata i Srba. Znate, pokušavam prema oba naroda biti maksimalno kritičan, jer su i jedni i drugi to zaslužili, kada su si dozvolili taj sukob. Koliko su Srbi više krivi za sukob u neposrednom smislu povoda, toliko su Hrvati krivi za to što se svim silama žele da odvoje od Srba, i da se učine drugačijima. Nekada je to čak i groteskno, koliko je preterano i glupo.

Sve to traje već trideset godina. U jednom intervjuu, nakon što ste se vratili iz inozemstva, pričali ste kakav ste šok doživjeli kada ste se, nakon emigracije, vratili u Vojvodinu, pa ste konstatirali da je “kultura u Srbiji mrtva”. Danas, međutim, petnaest godina nakon što ste objavili album “World after history”, jednu od vaših reakcija na rat, možda je došlo vrijeme da se kaže obrnuto: da je politika mrtva, a da je kultura ipak preživjela. U politici, naime, Balkan se neprestano vrti u krug, ali kulturni prostor živ je i prožima se.

– Jeste, u pravu ste. Politika se definitivno pokazala podjednako destruktivna kao i devedesetih, samo u nekoj drugoj formi, drugim sredstvima. Politika u te dvije države ne odlučuje više ni o čemu kvalitativnom. I jedna i druga su izmanipulisane od kapitala, velike svetske politike, i ni jedna ni druga nisu subjekti. Današnjim svetom očito manipuliše internacionalni kapital, a političari su njegov servis, na ovaj ili onaj način. Ima političara, da ne grešimo dušu, koji u svemu tome pokušavaju da se postave na način koji će za državu i narod biti nekako najbolji, i u tom smislu, premda ne pratim savremenu hrvatsku politiku, vidim da i tu ima nekih ljudi koji pokušavaju da se odupru manipulaciji. U Srbiji, posle Đinđića, kao da su propale sve naše nade da ćemo imati političara koji će umeti da vodi državu na najpovoljniji mogući način u toj tranziciji iz toliko nepovoljnih okolnosti i ogromnog minusa u koji nas je doveo rat i Milošević. Međutim, desio se najgori scenario: da je onaj koji je bio najbolji ubijen, a posle toga se nisu snašli oni koji su ga nasledili, poput Borisa Tadića, koji nije loš političar i čovek, ali mu je cela ta situacija očito izmakla kontroli, a njegova Demokratska stranka se korumpirala. Prokockana je šansa koju smo dobili posle pada Miloševića. Tu smo, gde smo – praktično smo se vratili na Miloševićevo vreme, s tim da imamo političara koji je u odnosu na Miloševića čak na neki način još destruktivniji, jer je uspeo ostvariti izuzetno opasnu formulu: spojio je nacionalizam i neoliberalni oportunizam. Time Vučić “začepljuje rupe” i prema napolju i prema unutra, a vlada izuzetno bolesnim metodom korumpiranja vlastitog naroda.

Može li umjetnik poput vas danas u Srbiji slobodno raditi i govoriti, bez zebnje da će netko obustaviti novac ili nešto slično? Može li se biti slobodan u pravom smislu riječi?

– Ma naravno da ne može. Ne znam kako se u Srbiji uopće može opstati živeći kao freelance umetnik. To je nemoguća misija.

Vi ipak uspijevate.

– Uspevam, da, ali zahvaljujući tome što sam ipak puno pre ovog vremena postavio osnove karijere. Živeo sam u inostranstvu, i moja kompletna karijera bila je zasnovana na Zapadu. Osim toga, produkciono sam potpuno nezavisan. Imam svoj studio, svoju firmu, i gotovo uopšte ne zavisim od kulturnih institucija Srbije. Već godinama ne konkurišem na ministarstvima za kulturu, zato što je to potpuno uzaludno. Recimo, daju mi hiljadu evra, a onda ja to vratim; ili ako uzmem, ne znam šta ću s tim. Mislim, to treba opravdati, treba nešto i napraviti. To su sve namešteni konkursi, na razne načine: i ideološki, i koruptivno, kako god. Ima jedna jedina institucija koja nije pod direktnim uticajem politike: Filmski centar Srbije. Pošto sam se poslednje tri, četiri godine bavio snimanjem svog prvog dugometražnog dokumentarca, to je moj jedini projekat koji je posle dugog niza godina podržan od strane neke državne kulturne institucije, zahvaljujući tome što je Filmski centar Srbije u vreme Demokrata osnovan kao institucija nezavisna od državnih tela. On, dakako, dobiva sredstva iz budžeta, ali ima nezavisnost u odnosu na trenutnu političku garnituru, i tamo ljudi od integriteta odlučuju šta će biti finansirano.

Kažete da je Filmski centar Srbije jedina nezavisna kulturna institucija u Srbiji, ali upravo svjedočimo teškom skandalu, u kojemu je Upravni odbor Filmskog centra, predvođen Jelenom Trivan iz Vučićevog SNS-a, bez obrazloženja poništio prijedlog stručne komisije za financiranjem filmova nekih od najuglednijih srpskih redatelja Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Možete li to komentirati?

– Moj film je adekvatno podržao jedino Filmski centar Srbije, dok, recimo, pokrajinski sekretarijat za kulturu Vojvodine za njega nije dao niti jedan dinar, iako film nosi eminentno vojvođanska tema. Znam da je već par godina jak pritisak i na Filmski centar Srbije od strane vlasti, ali nisam znao da može doći dotle da se odluke komisije poništavaju od strane većine u upravnom odboru po diktatu režimske politike kao što se sad desilo sa filmovima Markovića, Žilnika i Dragojevića. To znači da je Filmski centar prestao da bude nezavisna institucija kakav je od svog osnivanja bio, i jedina institucija koja finansira kulturnu produkciju gde konkursi nisu bili namešteni, barem ne ovako ordinarno i providno, siledžijskim metodama aktuelnog režima. Dobar je znak da su četiri člana upravnog odbora podneli ostavke i da je čast filmskih radnika tako ipak sačuvana. To je jedini mogući način da se ova siledžijska praksa obuzda. Još od vremena Miloševića srbijanski vlastodršci imaju naviku da samo kad im je nož pod grlom, da se tako figurativno izrazim, pristaju da koliko-toliko koriguju svoje bahato ponašanje. Na primer, zajedno sa novosadskim rediteljem Milošem Pušićem oštro sam reagovao u javnosti posle bestidnih odluka komisije na gradskom konkursu za film Novog Sada da se 75 posto ukupnog budžeta dodeli filmu jedne beogradske (!?) produkcije, čiji je direktor, gle čuda, Lazar Ristovski, poznati glumac koji poslednjih godina podržava Vučićev SNS. Na konkursu godinu dana kasnije su odluke bile ipak osetno manje nameštene. Nadajmo se da će i reakcije na ovaj skandal u Filmskom centru uroditi nekakvim plodom. Borba je to neprestana, i trajaće dok traju recidivi Miloševićeve vladavine, a ovo je, čini se, vrhunac i, nadajmo se, početak kraja te ere.”

Opišite nam svoj prvi dokumentarac.

– U jednom trenutku učinilo mi se da je vreme da napravim pauzu u muzici, da sam rekao šta sam imao, pa sam odlučio da se posvetim filmu. Završio sam ga, krenula je i recepcija. Nedavno smo dobili nagradu Around International Film Festivala, ARFF, iz Barselone, za najbolji film u selekciji Globe award. Konkurisali smo s njim i na ZagrebDox, i nadamo se da će biti prihvaćen. Zove se “4 Suns and Piano” (“Četiri sunca i klavir”). Radio sam ga dvije, tri godine, a tiče se moje glavne, opsesivne stvaralačke teme, a to je “panonska metafizika”, kako ja to definišem. Njome sam se uvek bavio, i u muzici. A onda sam odlučio da se njome bavim i u multimedijalnoj formi, filmskim jezikom, ne tipično filmskim, ali i da se tako uputim prema izvoru te panonske metafizike, u preostale oblike tradicionalnog života na tim prostorima. Posle višemesečnog istraživanja po celoj Vojvodini, pronašao sam četiri protagoniste: trojicu “salašara” i jednog ribara. “Salašari” su ljudi koji žive na salašima, na način kako se tamo živelo stotinama godina, ne samo u Vojvodini, nego uopšte na tom panonskom području. Za one koji slučajno ne znaju, salaši su nešto poput porodičnih zadruga, oko kojih je njihova zemlja. Jedan salaš od drugog udaljen je po kilometar ili dva. To su potpuno autonomne ekonomske jedinice s kućom za stanovanje i ostalim objektima poređanima ukrug oko nje. One su samoodržive zajednice, jer su u stanju da proizvedu sve što im je potrebno za svakodnevni život, i gotovo su potpuno nezavisne od tržišta. Dakako, razmenjuju oni nešto sa drugima, ili prodaju, da bi mogli da kupe ono što ne proizvode. U današnje vreme, kad je sve posredovano tržištem, meni je to fascinantan način koji te ljude čini potpuno nezavisnim od sistema. Našli smo i jednog ribara, koji živi na Dunavu, i koji se na sličan takav, potpuno nezavisan način, bavi ribolovom. Ti ljudi, recimo, ne dobivaju račune. Ne stižu im nikakvi računi. Nikome ni ne polažu nikakve račune. Nisu uključeni ni u kakav sistem. Meni je to fascinantno. Film počinje potpuno dokumentarističkim sredstvima, gde polako uvodimo gledaoca u taj ambijent, u taj zvuk, te slike, likove, gde oni kroz ‘”off'”govore o svom životu, koji ne vidimo, neke bitne stvari iz prošlosti… Onda se film sve više stilizuje, sve više ubacujem muziku…

Vašu, naravno?

– Da. Jedva sam dočekao da je napišem i snimim za taj film. Tako se film sve više poetizuje, i do kraja se pretvara u neku vrstu umetničkog dela gde se autentični život tih ljudi u prirodi i moja umetnost spajaju u filmski artikulisanu celinu. Ne bih želeo da procenjujem domet tog filma, premda se dopao mnogima koji su ga videli, a pozitivne su evo i prve reakcije stručne javnosti, ali on na neki način jeste kruna mog rada, jer sam tu nekako uspeo da ujedinim sve čime sam se bavio u životu. A pošto nisam tipičan muzičar i kompozitor, koji samo u okviru tonova izražava svoje teme, nego se moj rad uvek referisao na istorijsku i kulturnu situaciju izvan umetnosti – Last Balkan tango, na primer – ovo je kruna takvog pristupa umetnosti. U umetnosti se život transformiše na poetski način, i u tom sam smislu jako zadovoljan da sam uspeo da ‘izguram’ taj film.

Tema koju ste odabrali čini se kao još jedna od varijanti sve češćih pokušaja mnogih ljudi da se odupru pritisku kapitala i suvremenog načina života, naročito s obzirom na covid i klimatsku krizu. Sve više ljudi traži alternativu.

– Svakako. Taj film, istina, s jedne strane govori o svetu koji nestaje, ali, s druge, sve je više ljudi koji se odlučuju da se vrate na selo, da počnu da žive što više u prirodi, od svojih ruku, da stvaraju neke nove oblike samoodrživih zajednica, i da se time odupru manipulaciji neoliberalnog kapitalizma. Sve je to u vreme covida postalo još aktualnije.

Vi ste još davno, kada ste se vratili u Vojvodinu, otišli živjeti u svoje selo, je li tako?

– Jeste, u Bukovac. On je desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške gore. Meni je taj život u blizini prirode itekako potreban. I danas onde živim. Tamo mi je i studio, koji sam napravio u staroj “kačari”, što je vojvođansko ime za zgradu u kojoj se proizvodilo vino, u kojoj su se čuvale “kace”, velike otvorene bačve. Po kačari sam nazvao i svoju produkcijsku kuću, KacharaMMstudio. Živim u kući moje bake po majčinoj strani. Do Drugog svetskog rata, bila je to vinogradarska ekonomija. U ratu su oba muška člana porodice, moj ujak i deda, poginula u partizanima. Majka i baka su bile u ustaškom logoru u Karlovcima. Od odlaska u Dachau, iz kojeg se verovatno nikad ne bi vratile, spašene su samo zahvaljujući jednom petrovaradinskom Švabi. U toj kući, u kojoj živim već 23, 24 godine, otkad sam se vratio iz emigracije, bila je partizanska baza u koju je dolazio i narodni heroj Boško Palkovljević Pinki. S ponosom ističem da smo prava partizanska porodica. I dalje smatram da je Narodnooslobodilačka borba najsvetlija tačka u istoriji ovih naroda, bez obzira što su komunisti počinili neoprostive greške, naročito posle rata. Nikako ne bismo smeli da dozvolimo da pravi smisao i značaj NOB-a budu revalorizovani svim ovim što se poslednjih tridesetak godina događa u sklopu nacionalističke histerije, koja u paketu nacionalšovinističkog afirmisanja nacionalnih razlika pokušava da dovede u pitanje i smisao NOB-a.

Kako je danas u Vojvodini? Bio sam nedavno ondje, i moram reći da mi je bilo tužno vidjeti koliko je Vojvodina propala.

– Jeste, jako je propala, iz raznih razloga. Jedan je politički. Vojvodina je u jednom trenutku postala kao problem Beogradu, pa se svako zalaganje za vojvođanski identitet i interes smatralo separatizmom. Uostalom, sećamo se da je sve ovo u bivšoj Jugoslaviji i počelo takozvanom “jogurt-revolucijom”, aneksijom Vojvodine i oduzimanjem vojvođanske autonomije od strane Miloševića, koje je bilo pravdano time da su problemi na Kosovu i da se, obzirom da Vojvodina i Kosovo imaju isti politički status, autonomija mora oduzeti i Vojvodini. Tu je krenula “srbizacija” i “beogradizacija” Vojvodine. Jako puno autohtonih Vojvođana otišlo je, jer nisu imali nikakvog interesa da učestvuju u nacionalističkom ratu na strani velikosrpske ideje, ili ne znam čega. Bez obzira što sam i ja iz porodice koja je stradala od ustaša, moja majka, kad je počelo 1991, mi je rekla: “Tvoja odgovornost i obaveza nije da vraćaš dugove ustašama. Ti nećeš ići na Vukovar.” Blagoslovila je moj odlazak iz zemlje. U tom smislu, “srbizacija” Vojvodine je jedan od razloga zbog kojih je Vojvodina izgubila i svoju ekonomsku samostalnost. Sve što proizvede, ide u Beograd, a Beograd vraća koliko želi. Na taj način je dobrim delom Vojvodina degradirana, kao prevashodno agrarni prostor. Pozicija agrara u politici je degradirana. Mislim da se slična stvar u Hrvatskoj desila sa Slavonijom. Moja dugogodišnja partnerka je iz Pakraca, pa sam dosta dobro upoznat s tim što se desilo sa Slavonijom. Dosta sličan razvoj, rekao bih: da je bogat region postao maltene najsiromašniji u Hrvatskoj. Eto, slično se desilo u Vojvodini. Stvarno je to velika šteta. Vojvodina je uvek bila viđena kao žitnica Evrope, i stvarno, cela Evropa mogla bi da se hrani iz Vojvodine.

Vratimo se na muziku. Meni osobno, vaša muzika najbolje zahvaća i izražava osjećaj ratnog i poslijeratnog balkanskog čemera, svega ovoga što se događalo u posljednjih trideset godina. Kako biste riječima opisali svoju muziku, taj svoj “last Balkan tango”?

– Projekat “posljednji balkanski tango” samo je jedan od mojih muzičkih projekata. On se najeksplicitnije odnosio prema toj našoj istorijskoj sudbini i tragediji koju smo svi, manje ili više, preživeli devedesetih, i živimo je do dan-danas. Sve što je bila prednost Jugoslavije kao multietničkog, multireligijskog, multikulturnog prostora – a ja sebe i dalje doživljavam kao Jugoslovena – sistematski je razgrađivano tokom tih decenija. U tom smislu, u svom radu želeo sam prije svega da afirmišem multikulturalnost. Drugo, eksplicitno, preko tog projekta “Last Balkan tango”, hteo sam da pokažem svu tragičnost te istorijske epizode, i da kažem da je jedini način na koji se tome možemo odupreti – jer to je sila koju je bilo vrlo teško zaustaviti – da se poetskim sredstvima izdignemo iznad toga, da se podignemo na nivo koji neće biti determinisan tim rđavim istorijskim okolnostima. Ja sam to metaforički izrazio tako da smo došli do zida, a da je s one strane zida ambis; i sad, šta možemo da uradimo? Pa, možemo da pozovemo nekog bliskog sebi, da odigramo jedan tango, “tango mortale”, fatalni i poslednji tango, ali tango kojim ćemo biti jači od sile gravitacije te rđave istorijske sudbine.

Zanimljivo je da ste odabrali tango, premda nije ovdašnja tradicija.

– Meni je tango bio pogodan da ga iskoristim upravo za tu metaforu, pošto je postao standardni plesni i muzički idiom, bez obzira što dolazi iz južne Amerike. U tom je smislu legitiman da se koristi u bilo kojem kontekstu i na bilo koji način. S druge strane, znamo šta tango izvorno simbolizira – jedinstvo Erosa i Tanatosa, pa je i utoliko bio pogodan da posluži za metaforu o ratnom i poratnom Balkanu. U isto vreme hteo sam da afirmišem svu multikulturalnost jugoslavenskog prostora, i da pokažem svu apsurdnost sukoba koji su se desili. Dakako, u nekim mojim radovima to je eksplicitnije vidljivo, a u nekim manje, ali rekao bih da je afirmacija heterodoksnosti moj trajni poetički “credo”. Pastelne boje, koje nastaju kad se čiste boje pomešaju, uvek su uzbudljivije, pa je u tom smislu i moja muzika hibrid, sinkretizam svih mogućih muzičkih jezika. Prosto, ne verujem da ljudi koji su otvoreni i normalni, mogu da rade uvek iste, čiste stvari, i da se ne menjaju, jer stvarno mislim da se samo idioti ne menjaju. Kroz svoj rad, promenio sam bezbroj tema, i bezbroj muzičkih jezika: ima tu tanga, klasike, jazza, svih mogućih uticaja tradicionalnih muzika s ovih prostora, pa i šire… Često znam da kažem da mi je, na primer, od muzike iz Guče, koja je sada jako popularna i protiv koje nemam ništa, daleko bliža muzika sa Cabo Verdea. Zato što, naprosto, meni intimno jeste. Ne mora da znači da će na čoveka uticati samo ona muzika iz kulture u kojoj je odrastao. Zašto bi morala? Kao što je čovek plod kulture u kojoj je odrastao, tako je isto i individualno biće koje može da ima bilo kakve afinitete. Drugo ime za moj poetički i lični identitet je sloboda. Sloboda je jedini prostor u kojem mogu da dišem. Ona mi je kao kiseonik. Na svim nivoima u životu bilo mi je stalo do slobode, i sve što sam radio bila je afirmacija mog poriva za slobodom. U tom smislu, i dalje živim u jugoslovenskom prostoru, jer je to za mene slobodniji prostor, i nikad neću pristati da se zatvaram u nekakve male granice, koje nam politika i istorija nameće. S te strane, u Zagrebu se osećam kao kod kuće, i zaista mi je drago da sam tu.

Snimate li novu muziku? Što pripremate?

– I to je vrlo zanimljiva tema. Činilo mi se da sam se kroz rad na filmu sasvim udaljio od muzike, ali sudbina nije tako htela. Pre godinu dana sam stupio u kontakt preko interneta sa prijateljem iz srednjoškolskih dana, sa kojim smo delili puno toga, pa i prve muzičke projekte i grupe. Obzirom da se odselio u Australiju i prestao baviti muzikom, nismo imali nikakav kontakt nekih 35 godina. I onda, sticajem okolnosti i agilnošću našeg tadašnjeg muzičkog saborca Šandora Minika, koji je sve to vreme u Južnoafričkoj republici, čuo sam kako Josip, Josa kako smo ga zvali – Tomić, izvesnog i hrvatskog porekla – pevuši Aleluju i tu mi je sinulo da želim sa ovim čovekom raditi… On nije pevač, ali izuzetno senzibilno i sugestivno interpretira ono što oseća i ono što mu ja postavim kao temu. Tako je nastao album koji sada završavamo: “Songs of Love”, na tekstove klasičnih i savremenih pesnika o ljubavi. Uključili su se i naši sinovi Igor i Lav, obojica vanredno talentovani, sa svojim keyboards aranžmanima koji moj prilično klasični kamerni zvuk odvode u savremene vode. Verujem da će album biti unikatan i veoma drag publici koja ima sluha za tako nešto. I to je kao i sa filmom, neki moj novi početak, obzirom da songove nisam nikad pisao iz samog sebe već samo sporadično po porudžbini za pozorište i film.

Za kraj, drago nam je da smo čuli dobru vijest: imat ćete ključnu ulogu na svečanosti otvaranja Novog Sada kao Europske prijestolnice kulture 2022. godine, čast koja je prije Novog Sada pripala Rijeci.

– Jeste. Na moje prilično veliko iznenađenje, fondacija koja programira Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture, pozvala me pre nekoliko meseci, i ponudila mi glavnu ulogu na ceremoniji otvaranja.

To je uistinu sjajno.

– Jeste. To je sada jedna satisfakcija. Jer, bez obzira što su moji politički stavovi poznati, i nimalo ne korespondiraju s trenutnom političkom garniturom na vlasti, ta fondacija koja je, dakako, uslovljena politikom, ali, s druge strane, ima i izvesnu nezavisnost, treba da napravi kvalitetan program, povodom te velike šanse da se Srbija i Novi Sad predstave na evropskoj razini… Evo, hrvatska reč, “razina”. Često koristim hrvatske reči. Dakle, treba da se napravi kvalitetan program, i to je sigurno razlog što su me pozvali i ponudili mi tu ulogu. Drugi je razlog što je režiser programa, relativno mladi, sjajan beogradski režiser Aleksandar Nikolić, koji ima iskustva u inostranstvu, oduševljen mojom muzikom, i on je insistirao da ja igram glavnu ulogu. Tu će, dakle, sem kvarteta nastupiti violinistkinja Aleksandra Krčmar, koja je, uvek kažem, za mene najbolja violinistkinja na svetu. Bit će tu i jedan sjajni harmonikaš Lazar Novkov. New Ritual Quartet tu će postati New Ritual Ensemble. Sve su to muzičari sa kojima smo bezbroj puta sarađivali. Oni znaju da sviraju moju muziku puno bolje od mene.

Tekst je prenet sa portala Lupiga.