Marija Lukić: U ime naroda

Piše: Marija Lukić, Novi magazin

Taj bariton sa druge strane “žice” nastavio je da priča, a ja se jedino sećam reči, beskrajnog broja jezivih reči koje su ispunile auto u kojem sam sedela s mužem, dok je on na kolenu držao telefon odakle je preko interfona izlazio glas od kojeg mi se paralisala amigdala. Miris pinakolade koji je dopirao iz osveživača i njegovog upaljenog “marlbora” odjednom je postao prejak, gušio me je i izazivao mučninu, ruke su mi drhtale, a noge nisam osećala.

“Šta sam uradila?”, prvo mi je prošlo kroz glavu dok sam pokušavala da otvorim vrata i uhvatim vazduh. Ne znam kako sam prešla taj put od 50 metara dok nisam sela na stepenice ispred kuće roditelja. Tu gde sam prohodala, kako kaže majka, kasnije od vršnjaka, sa skoro 16 meseci iako sam sa osam skinula pelene i sa devet propričala, sedela sam nepomično i nemoćno. Kroz prozor sam videla svoju decu kako se bezbrižno igraju dinosaurusima i odlučila da ustanem. Odlučila sam da se ne plašim, odlučila sam da idem do kraja i prihvatila borbu kao blagoslov, a ne kao kletvu.

Ironično, upravo mi je ta rečenica najviše pomogla. To, “Tadije mi mog, glava ti je na panju!”, mi je bilo u glavi i kada sam prvi put krenula u tužilaštvo, a ista ta “ekipa” koja mi se pravdala kako ih je “država” poslala sedela ispred tužilaštva. Kad sam dobila otkaz, kada je SO Brus donela odluku koju je prethodno usvojilo Veće da se mužu ukloni salon koji je od 1976. godine tu, kada sam čitala laži i bljuvotine na društvenim mrežama, kada sam gledala hiljade minusa botova na komentarima koji kaljaju ugled poverenika Srpske napredne stranke, uzvišenog člana i dugogodišnjeg predsednika opštine, kada su gotovo svi okretali glavu kad me vide i smatrali me budalom koja krši omertu, kada su ispred suda delili fotografije devojke u negližeu u govorili da su moje, kada su moj zdravstveni karton delili na mrežama, kada su me nazivali kurvom, isključivali struju kablovskom operateru zbog emitovanja “Život priča”, a sam predsednik Republike na Dnevniku govorio kako gospodin Jutka ne laže i kako je cilj zapravo on, a ne Jutka.

“Tajna sreće je sloboda, a tajna slobode je hrabrost”, uverila sam se u to. Nesreća je što Jutka nije izolovan fenomen. Što, kada ste hrabri, a nemate gotovo nikakvu zaštitu institucija, postajete ludi zapravo, a onda i “heroj” koji je žrtvovan na oltaru otadžbine koju nije briga za vas. Kažem otadžbine, a mislim na one koji je predstavljaju. Samo ste broj u nekoj statistici, samo ste priča o stradanju u kojoj uvek traže opravdanje za nasilnika jer “mora da je ona nekako izazvala, ko zna ZBOG ČEGA je to uradio ako i jeste”, samo sumnja, osuda i mržnja. Bez empatije, bez razumevanja.

Čak i danas, nakon policijske i tužilačke istrage, veštačenja telefona, “brojanja mojih krvnih zrnaca”, dugog sudskog procesa, nađe se neko ko kaže da je sve izmišljeno. Takvi ljudi su glasniji, a to je ono što nas tera u tišinu.

Ja sada znam da je moguće da bude drugačije. Znam da sve može da se promeni. Znam da je neophodna sistemska promena i za to se borim, ali isto tako znam da je neophodna promena ovom društvu. Da promene počinju od nas samih, u našim srcima, u našim glavama.

To ćemo, želim i nadam se, pokazati i kao Fondacija kroz projekat „Ne srami se, odbrani se“. Na šest primera različitih vidova nasilja nad ženama u formi animacije sugerišemo kako da nasilje prepoznaju i izbore se, posebno devojčice i devojke koje su sve češće žrtve nasilja u medijima i posebno na društvenim mrežama.

Jer, žrtva nema čega da se stidi. I treba da se bori u svoje ime, ali i u ime naroda! Tamo gde konačna odluka počinje tim rečima.

To, “Tadije mi mog, glava ti je na panju!”, bilo mi je u glavi i kada sam prvi put krenula u tužilaštvo, a ista ta “ekipa” koja mi se pravdala kako ih je “država” poslala sedela ispred tužilaštva. Kada sam dobila otkaz, kada je SO Brus donela odluku koju je prethodno usvojilo Veće da se mužu ukloni salon koji je od 1976. godine tu, kada sam čitala laži i bljuvotine na društvenim mrežama, kada sam gledala hiljade minusa botova na komentarima koji kaljaju ugled poverenika Srpske napredne stranke, uzvišenog člana i dugogodišnjeg predsednika opštine, kada su gotovo svi okretali glavu kad me vide i smatrali me budalom koja krši omertu, kada su ispred suda delili fotografije devojke u negližeu u govorili da su moje, kada su moj zdravstveni karton delili na mrežama, kada su me nazivali kurvom, isključivali struju kablovskom operateru zbog emitovanja “Život priča”, a sam predsednik Republike na Dnevniku govorio kako gospodin Jutka ne laže i kako je cilj zapravo on, a ne Jutka.

Marija Lukić iz Brusa javnosti je postala poznata kada je odlučila da progovori i svedoči o zlostavljanju koje je trpela od predsednika opštine i funkcionera vladajuće stranke Milutina Jeličića Jutke dok je radila kao njegova sekretarica. Nakon maratonskog sudskog postupka u kojem je Jeličić osuđen na tri meseca zatvora osnovala je Fondaciju “Marija Lukić” namenjenu svim ženama žrtvama, s najvažnijim ciljem da ne trpe ćutke. Za svoj angažman dobitnica je niza priznanja, među kojima je Osvajanje slobode, a najnovije je Najžena magazina Blic žena. No, najveće je – presuda Jeličiću, ma koliko kratka, ali dokaz da se vredi boriti. Majka je dva sina.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.