Iznad Scene: Milena Bogavac

Piše: Vuk Tripković

Ima li razlike u režiji sopstvenih i tuđih tekstova?

Mislim da ima i zato tuđe tekstove ne diram! Ne diram čak ni sopstvene dramske tekstove, pa su sve predstave koje sam dosada režirala, zapravo moji autorski ili koautorski projekti. Baziraju se na umetničkoj praksi, koju ponekad nazivam kolektivnim pisanjem, a nekad i „pisanjem u prostoru“. To su projekti u kojima tekst nastaje paralelno sa predstavom, u toku probi. U početku znam samo temu, a zatim biram i saradnike. Osmišljavam edukativni i istraživački proces, kroz koji se i ja i čitava ekipa bavimo nekom vrstom kolektivnog samoobrazovanja na zadatu temu. Zajedno čitamo i analiziramo dokumentarnu građu. Viđamo se se stručnjacima, razgovaramo, naručujemo predavanja istoričara, sociologa, psihologa, politikologa… ili već: eksperata i ekspertkinja za onu oblast kojom se bavimo. Organizujemo javne događaje i tribine, jer nam takvi programi u toku procesa služe da temu pretresemo sa širim krugom publike, ali i da mapiramo ko bi nam još mogli biti saveznici i koga bi predstava koju pravimo mogla da zanima. Prvih nekoliko meseci, pravim beleške, snimam razgovore i ne pomišljam na pisanje teksta. Glumcima delim domaće zadatke: šta da istraže, šta da prezentuju ili pokažu na sledećoj probi. Tako se igramo i učimo, dok stvar ne postane „zrela“,  to jest – dok mi sami ne dođemo do zajedničkih stavova i zaključaka. Tada počinjem da pišem: scenu po scenu. Donosim komade teksta na probu, postavljamo ih u prostoru, a zatim u odnosu na postavljene scene, pišem nove. Volim da kažem da su sve moje predstave o tome kako smo ih pravili! Dakle, dokumentarne predstave. Nikada do premijere ne znam kako će predstava izgledati… Jer, kad bih znala unapred, jednostavno bih to zamislila ili napisala. Sebi kao rediteljki jedina sam spisteljica i dramaturškinja. Ipak, kao dramaturškinja sarađujem sa drugim rediteljima, od kojih kradem zanat i fore. Možda ću se jednom usuditi da režiram tekst koji nisam sama napisala, ali je istina da još nikad nisam ni razmišljala o tome.

U predstojećoj sezoni Reflektor teatra očekuje nas?

Očekuje nas premijera predstave „ĆAO SVIMA“ u režiji Vojkana Arsića. To je zanimljiva predstava, koja se odvija u nekoj vrsti proširene teatarske realnosti: na sceni, ali i na društvenim mrežama naše publike. Kada kupite ulaznicu, dobijate mogućnost da nam date svoj imejl i broj telefona. Od tog trenutka, likovi iz predstave postaju vaši prijatelji na društvenim mrežama. Čitavog dana pišu vam poruke; na Instagramu vam izlaze sadržaji vezani za našu radnju i likove, a u Vajber grupi imate priliku da ćaskate sa likovima, ali i ostalom publikom koja dolazi na predstavu. Na samoj predstavi, najzad se susrećemo i u realnom prostoru. Ovaj neobičan format, inspirisan praksama transmedija storytellinga, idealan je za priču o fenomenu influensera…  Šta tačno rade ljudi sa ovim zanimanjem i da li je ovaj fenomen samo trend ili prvi simptom ozbiljne transformacije sfere rada – pitanje je na koje pokušavamo da odgovorimo. Nakon ove premijere, izlazi predstava „Betmen, Robin, Beograd“ prema romanima Jelene Bogavac „Betmen nad Zvezdarom“ i „Robin sa Krsta“. Jelena je dramatizovala i režirala svoje dve knjige, a predstava govori o mladim ljudima, u Beogradu danas i Beogradu devedesetih. Na kraju, tu sam i ja koja izvodim solo performans, pod naslovom „Mrzim pozorište“. U ovom performansu, s publikom ću podeliti svoja najličnija razmišljanja o pozorišnoj umetnosti, ali i pozorištu kao delatnosti kojom se bavim. Prokleta pandemija virusa korona, na neko vreme me je odvojila od pozorišta i tada sam, po prvi put, imala vremena da razmislim: ko bih bila i kako bi izgledao moj život da nema pozorišta. „Mrzim pozorište“ govori o upravo o tome.

Na kraju, važno je reći da u stvaranju ovih predstava, možete da učestvujete i vi. Reflektor teatar je nezavisno pozorište, koje se izdržava od donacija i prodaje karata. Taj model je bio održiv dok nije počela pandemija. Ipak, nakon godinu i po dana rada u apsolutno vanrednim okolnostima, potrošili smo sve svoje štekove, prijateljske kredite kod saradnika, koji su zajedno s nama u prethodnom periodu radili bez ikakve novčane nadoknade. Da bismo završili predstave na kojima trenutno radimo, neophodna nam je finansijska pomoć. Takoreći: pomoć prijatelja! Zato smo pokrenuli kampanju „Više od publike“ i pozvali sve ljude koji cene naš rad, da nam pomognu i da se svojim dobrovoljnim donacijama, uključe u finansiranje našeg novog repertoara. To je velika avantura za našu malu trupu, jer nije isto kada ti građani finansiraju predstavu kroz porez ili kada to rade namerno, znajući šta rade i zašto rade! Ako ova akcija uspe, biće to velika pobeda nezavisne scene. Pobeda entuzijazma, solidarnosti, zajednice i kulture, kao zajedničkog dobra. Biće to, takođe, velika pobeda nad hejterskim delom moje ličnosti! Ukoliko se ispostavi da je zajednica koju naše pozorište gradi spremna da uloži u naše projekte, ja više nikada neću imati pravo da odustanem. Od pozorišta, niti od društva. Biću u obavezi da ne mrzim – ni pozorište, ni zajednicu. A to je ogromna obaveza!

Vaša sestra Jelena Bogavac često je režirala predstave prema vašim komadima, planirate li „osvetu”?

Osim što je moja prva i najdraža rediteljka, moja sestra Jelena je i moja omiljena spisateljica. Imam mnogo poštovanja za njen literarni rad i zato mislim da mu kao rediteljka još nisam dorasla. Ipak, Jelena i ja redovno radimo zajedno. Kada sarađujemo na nekoj predstavi, neprekidno se konsultujemo, o svakom umetničkom aspektu rada. U slobodno vreme, opet smo zajedno… tako da u našim životima postoji radno i slobodno vreme, ali ne i vreme kada nismo sestre. Obožavam našu bliskost, komunikaciju pogledom i sposobnost da jedna drugoj završavamo rečenice. S vremenom, razvile smo još jednu supermoć: možemo da govorimo u isto vreme, a da pritom sve vreme čujemo šta je ona druga rekla. To zbunjuje naše saradnike, pa tu pojavu zovu „stereo Bogavac”. U svakom slučaju, uvek čujem Jelenu. Čak i kad ćuti, a kamoli kada priča. Čujem je, zapravo, i kad nije tu: njena misao u mojoj glavi odzvanja kao eho moje. I mada uvek znam šta bi Jelena o nečemu rekla, ne prestaje da me iznaneđuje svojom britkošću i neverovatnom sugestivnošću. Niko ne ume da me popravi i ohrabri kao Jelena. Činjenica da sam se rodila u istoj porodici kao moja genijalna sestra, često me podseća da sam u životu imala mnogo sreće i privilegija.

Da li i šta sada iz perspektive direktorke pozorišta  ili producentkinje zamerate Minji Bogavac kao spisateljici?

Minja Bogavac je teška „dedlajnerka” i to je opštepoznata stvar! Svaki moj tekst napisan je u poslednjem momentu: u minut do dedlajna, minut do dvanaest, a često i nekoliko dana posle. Iako zapravo pišem brzo, uvek to radim pod ogromnim pritiskom. Gasim telefon, krijem se, producenti me jure, pišu, zovu, propuštam pozive. Reditelji mi šalju pasivno agresivne poruke, koje ja, naravno, čitam, ali im ništa ne odgovaram – sve dok ne završim tekst…  Neko bi rekao da je to neodgovoran odnos prema poslu… ali, taj neko zamišlja kako se ja za to vreme negde zezam. Na moju žalost, to nije istina! Dok se rok primiče, ja sam u agoniji, paničim, mučim se … Sedim u sobi, ćutim, gledam u zid, paničim, ponekad plačem, ali uvek očajavam… I svaki put sam ponovo sigurna da nikad neću napisati tekst koji se od mene očekuje. Kad ta paranoja dostigne kulminaciju, odjednom sednem i sve završim, za jako kratko vreme! Dok sam bila mlađa, pokušavala sam ovo da promenim. Ali, s većim iskustvom sam shvatila: tako izgleda moj proces. Tri dana panike, muke i agonije vode me do tri sata efektivnog rada i ja tu, nažalost, ne mogu ništa, osim da budem vrlo iskrena prema svim novim saradnicima. Uvek mi dajte kraći rok, kažem, ali se pritom potrudite da ja ne saznam kako me lažete.

„Ubila sam dedlajn! Preuzmimam odgovornost!” – moj je kopi, za mene samu, na svim društvenim mrežama. Kao producentkinja, ne bih volela da sarađujem sa takvom autorkom…  Ali, sa druge strane, iskusni producenti znaju: nije komad što i poljem preći! Pisanje je komplikovan, osetljiv proces. Ja jesam spisateljica koja uvek kasni sa predajom teksta, ali sam takođe i vrlo ljubazna osoba. Spemna sam da saradnicima tolerišem mnogo toga i beskrajno se trudim da budem „faktor mira i stabilnosti”, u svakoj ekipi. Tako me producenti, na kraju, ipak poštuju i pored toga što ubijam njihove rokove i uvek kasnim s predajom teksta.

Vaši omiljeni domaći dramski pisici su…?

Moji omiljeni domaći dramski pisci su Filip Vujošević, Maja Pelević i Milan Marković Ramšak. S njima sam porasla u spisateljicu. S njima sam pravila svoju poetiku, ali najviše: društveni kontekst, u koji naše četiri poetike treba da uđu. Početkom ovog veka, zajedno smo otkrivali dramaturgiju i zajedno smo, često na silu, otvarali vrata domaćih pozorišta za mlade dramske pisce i spisateljice. Kroz ta su vrata slavno prošle Olga Dimitrijević i Tijana Grumić, a ta su vrata su svakako prve odškrinule Biljana Srbljanović i Milena Marković. To je najkraći spisak mojih omiljenih autora i autorki, ali je važno dodati da nije ceo!

Koje društvene teme Vas trenutno najviše „opsedaju” kao pozorišnu radnicu?

Opseda me budućnost! Čitam futurologe, slušam njihove intrervjue i razmišljam: civilni sektor na Balkanu decenijama se bavi suočavanjem s prošlošću i ta nam misija baš i nije najbolje uspela. A sada je uveliko došlo vreme za suočavanje sa budućnošću, pri čemu premali broj ljudi shvata da je budućnost već počela! Naši životi odavno idu u pravcu  scenarija „Black Mirror”, a mi se pravimo kako to još nismo primetili. I dalje raspravljamo o temama iz XIX veka: o nacijama, ratovima i veri, nesvesni da smo sa obe noge zakoračili u XXI – verovatno najizazovniji vek u istoriji čovečanstva! Tema novog vremena biće pitanje: kako se ovo zaustavlja?! Tu pre svega mislim na ekologiju, sa kojom smo ozbiljno zabrljali, a zatim i na neoliberalni kapitalizam koji nas je porobio i potpuno zbunio. Ljudi više ne prave razliku između dobrog i lošeg, a to je – baš mnogo loše.

Pisali ste i scenario za film Pored mene sa Stevanom Filipovićem, koji je Vaš komad najfilmičniji?

Filmične komade pisala sam kao mlada i kao studentkinja. Tu mislim na svoju „Trilogiju o Crnom”, koju čine komadi: „North Force”, „Dragi tata” i „Tri, četiri, sad”. U njima postoje klasična, linearna priča, dramska radnja i likovi u tradicionalnom smislu. Ta, uslovno rečeno – tradicionalna dramaturgija, na filmu funkcioniše mnogo bolje nego što je ikada funkcionisala u pozorištu…  Ipak, rasla sam i sazrevala u univerzumu pozorišta, koje je – otkada za njega znam, napuštalo dramsku paradigmu i odlazilo u sfere postdramskog…  To je moje dvorište i moje igralište. Zato se danas nadam da nijedan moj novi komad nije  filmičan! Zapravo, taj epitet mi je donekle i uvredljiv… Naravno, volim da gledam filmove, ali mi je jasno da su filmska umetnost i ekspanzija popularnosti serija, odneli apsolutnu pobedu u kategoriji iluzije realnosti. Tako je pozorište dobilo rat za istinu, za ono sirovo, prljavo i direktno obraćanje publici. Nema četvrtog zida! Četvrti zid je odavno pao i ja sam umetnica koja se izražava na toj gomili šuta. U pozorištu, zanima me isključivo dokumentarnost. Zanima me koncept siromašnog pozorišta, direktna, izravna i neposredovana komunikacija između izvođača i publike. Kada bi neki filmski reditelj želeo da ekranizuje bilo koji od mojih tekstova, rekla bih: bravo, super… ali, ne bih umela da pomognem oko prevođenja. Govorim pozorišni jezik. Filmski razumem… i imam neko pasivno znanje, ali ga ne govorim kao maternji.

Coca-cola u limenci ili flašici?

U flašici. Ne samo zato što je bolja za našu životnu sredinu, nego i zato što je estetski lepša i moju generaciju podseća na detinjstvo. To je taj neki retrokokakolični šik.

Tivatske Purgatorije ili Budva grad teatar?

Tivat, Tvat, Tivat! Apsolutno i zauvek Tivat!  … Odrasla sam u Tivtu, pa moj odgovor treba shvatiti kao deo lokalpatriotskog sentimenta, za grad u kom sam provela sve svoje letnje i zimske raspuste. Presrećna sam što poslednjih godina često sarađujem sa Kulturnim centrom Tivat i što su baš Tivćani koproducenti mojih predstava. Kad god odem tamo, privatno ili službeno, osećam kako se jedan deo mog srca vraća na mesto… I dobra je Budva, super je Budva, Budva Grad teatar je dobar festival i uvek volim kad tamo gostujemo… Ali, u Tivtu sam ipak domaća i zamišljam da ću se vratiti tamo, kad budem bila u penziji. Tako da, ako biram između Budve i Tivta, Budva je u nepravednoj, nepobedivoj konkurenciji.

Omiljeni  pozorišni režiser?

Jelena Bogavac. Kokan Mladenović. Vojkan Arsić. Dino Mustafić… I veliki Oliver Frljić! Stvaranje njegove autentične pozorišne poetike, jedna je od najvažnijih stvari kojima sam prisustvovala i o kojima mogu da svedočim, kao pozorišna radnica i kao gledateljka… Van naše, regionalne scene, mnogo me uzbuđuje Rene Poleš. Njegov pozorišni bezobrazluk tera me lude misli o revoluciji i još luđe: o tome da revolucija počinje u teatru!

Kako izgleda Vaša lista Top 5 teenage filmova svih vremena?

Zapravo, ne znam šta su teenage filmovi, ali moja lista filmova, koje bih preporučila svim tinejdžerima i tinejdžerkama, počinje od Darena Aronofskog, vodi preko Steve Filipovića do Tomasa Vinterberga.

Najbolji filmski soundrack?

„Natural born killers”, pa tri mesta prazno, pa „Trainspotting”. Od domaćih, „Klip” Maje Miloš, naravno, u inat svem „pristojnitijem” svetu.

Najbolji koncert na kojem ste bili?

Najviše su mi značili koncerti velikih, svetskih grupa na Exitu početkom veka. Recimo, kao da nisam verovala kako će ikad biti moguće da na Petrovaradinu slušamo Massive Attack ili Cypress Hill. Ali, inače nisam tip za velike koncerte. Mnogo me više privlače male, intimne svirke, pa se sa ogromnom nostalgijom sećam kluba „Čekaonica” u Bigzu.

A o kojem maštate?

Maštam o apsolutnoj, svetskoj pobedi nad koronom… I vremenu kad ćemo ponovo moći da se skupljamo, uživamo i budemo bezbrižni, na koncertima. Kad se to desi, biće mi bukvalno svejedno na čiji koncert idemo. Samo da idemo!

Da možete da imate apsolutnu slobodu, muziku za Vaše predstave pisao bi?

Verujem da imam apsolutnu slobodu, kada su moje predstave u pitanju. Obožavam rad sa kompozitorima, a najbolje iskustvo imam sa Markom Grubićem, Vladimirom Pejkovićem i mojim dragim  prijateljima, Bojanom Vunturišević i Ivanom Mirkovićem Bambijem.

Dramski tekst koji priželjkujete da vidite u nekom domaćem pozorištu?

„Pre/posle” Rolanda Šimpfeninga. Bitef teatar je odavno izdao ovaj komad kao knjižicu i to je jedan od meni najdražih dramskih tekstova, ikad… Vrlo je izazovan za režiju, pa mislim da se zato još nije pojavio reditelj koji bi bio spreman da se uhvati ukoštac sa ovim pitanjima.

Da li i kako se menja lista Vaših omiljenih pića u odnosu na Vaše različite pozorišne funkcije?

Ne menja se u odnosu na pozorišne funkcije, ali se menja sa godinama. Nekad sam mogla da pijem svašta, da malo spavam i mnogo radim, bez poteškoća. U to vreme naše lude mladosti, Vojkan Arsić i ja smo čak imali i imaginarni projekat: sajt, koji bi se zvao litarlitar.rs, sa podnaslovom: Špricerom kroz Srbiju. Sve kao, pripremajući se za lansiranje ovog sajta, putovali smo Srbijom, uzduž i popreko, naručivali „litar-litar” u najrazličitijim lokalima, a onda ocenjivali i kvalitet vina i tehniku služenja špricera. Prvo i osnovno pravilo naše stroge komisije bilo je prosto: diskvalifikovan je lokal u kome ti konobar napravi špricer! Negativne poene imaju i oni, koji prvo sipaju vino, pa zatim vodu, jer je opšte poznato da vino popravlja vodu, dok voda vino – samo kvari. … S vremenom sam učvrstila ovaj stav, pa više ne mešam vodu sa vinom. Citiraću Brehta: „Vodu koju si u vino usuo, ne možeš više iz njega isuti”… Dakle, što bih ja „popravljala” vodu, kad mogu samo da pijem vino?! …  Tako sad pijem čisto belo i to isključivo dobro vino. Sa jedne strane, to mi se dopada – kao, postala sam prefinjenija; sa druge strane – malo me nervira što mi za svaku čašu vina treba posebna priprema i organizacija.

Da morate da izaberete jedno vino koje biste pili do kraja života, bilo bi to?

Malo me plaši konačnost izraza do kraja života… Ali, mogu da predložim da do kraja života pišem kolumnu za vaš list: „Minja isprobava vina”. Tako bih stalno pila nova i nova vina i pisala mudre recenzije. To mi deluje kao posao iz snova. Ali, ako niste to planirali, u ovoj fazi svog „vinskog staža”, izabrala bih tamjaniku. Standard početnog kvaliteta mi je „Žuti cvet” Vinarije Aleksić, jer osim što volim to vino, volim i Vranje, a žuti cvet je simbol tog grada. Takođe, fascinira me ženska priča o poslovnom uspehu koja stoji iza ove vinarije. Pošto i sama radim sa svojom sestrom, volim kad čujem da iza nekog kvalitetnog proizvoda stoje – sestre, a baš to je slučaj sa superženama iz vinarije Aleksić. Takođe, volim istarsku malvaziju – jer, ko ne voli malvaziju, ne voli ni Istru, a ko ne voli Istru, sa njim nemam šta da pričam… A svaki dan bih pila i vina iz vinarije „Chichateau”. Ako ni zbog čeg drugog, a onda zbog fenomenalnog dizajna flaša i etiketa. Dizajn etikete njihovog „Pink punk” rosea nosila bih i na majici!

Idealna situacija u kojoj sebe možete da zamislite sa bocom vina je?

Svaka situacija u kojoj imam bocu vina u ruci, malo je idealnija od neke bez vina. Ali, prvo što mi pada na pamet je: otvaramo šampanjac na pozornici nakon uspele premijere… Ili ležimo u plićaku, na nekoj skrivenoj plaži. Boca vina se hladi, zaglavljena između dva kamena, a mi je povremeno uzimamo i sipamo vino, u lepe čaše, koje smo poneli na plažu… Zapravo, tako zamišljam idealan dan nakon uspele premijere! … Okej, idealnih deset dana, nakon uspele premijere!

Idealna pozorišna scena sa vinom izgledala bi…?

Pozorište i vino su kroz istoriju neodvojivi. I jedno i drugo, vode do istine… i to što su, na ukus prijatni i pitki, ne znači da vam neće zamantati glavu. Zato mi nije toliko zanimljiva pozorišna scena sa bocom vina, koliko koncept predstave koja te radi, kao boca dobrog vina, na primer.  Prva scena je slatka i pitka, druga vas ugreje i zasmeje, treća vas nokautira, ali kada se predstava završi, lepo vam je i ne boli vas glava.

54/55 BITEF po redu prema vašem mišljenju bio je za ocenu?

Devet od deset. Bila bi desetka da okolnosti nisu vanredne; da nije bilo pandemije i otkazivanja predstava. Da nismo nosili maske, da smo bili bezbrižniji, da smo se više družili i da su sale bile pune, kao što i treba da budu na Bitefu.

Šta Vam se najviše dopalo?

Dopale su mi se sve nove igračke koje pozorište otkriva i ubacuje u svoj sistem. Roboti, dronovi, veštačka inteligencija, VR naočari, predstava na Zoomu i sve predstave u kojima se publika igra izvođača.  Takođe, dopalo mi se što su – pored svih novih medija i igračaka, pozoriši umetnici iz celog sveta, shvatili da treba da budu dobri. U predstavama koje smo gledali ima tako mnogo topline i nade, uprkos svemu! Mislim da to i jeste funkcija pozorišta u doba krize. Da nam vrati nadu da je bolji svet moguć.

Ovogodišnji  BITEF  festival obeležile su predstave?

„Višnjik u višnjiku” Boba Jelčića i teatra De facto iz Zagreba, „Future Fortune” Dragane Bulut i divna vožnja kroz svemir u predstavi „Kao da kraj nije ni sasvim blizu” naše ekipe iz Bitef teatra.

Najbolji slogan BITEF festivala svih vremena?

Prvo mi pada na pamet slogan „Budućnost pozorišta je u filozofiji”, Brehtov citat koji je Jovan Ćirilov odabrao za jedno izdanje Bitefa. A odmah zatim i „Počnimo ljubav iz početka”, citat poznate pesme, prema izboru Ivana Medenice. Posebno mi se sviđa kako ova dva citata stoje zajedno.

Predstave sa BITEF festivala koje ne možete da  izbrišete iz sećanja?

„Anatomija. Tit. Pad Rima”, reditelja Jona Simonsa, „Pablo u Plusfilijali”, genijalno bezbraznog Rene Poleša, „Eraritjaritjaka” Hajnera Gebelsa, „Filozofi” Jožefa Nađa, „Ostavština” Protokola Rimini … Zapravo, većina predstava koje ne mogu da obrišem iz sećanja, igrale su se na Bitefu. Živeti u gradu koji ima Bitef je velika privilegija. Bitef je loža sa najboljim pogledom na savremeni teatar!