Razvoj kulture, prosvete i nauke Albanaca u Jugoslaviji

Piše: Petrit Imami

U Prizrenu, tada glavnom gradu Oblasti Kosova i Metohije, osnovano je u avgustu 1945. godine Oblasno narodno pozorište, s albanskom i srpskom scenom, koje je radilo godinu dana, koliko je Prizren bio glavni grad Kosova. Po gradovima i većim varošima osnivala su se amaterska društva. Jedno od najuspešnijih je bilo Kulturno-umetničko društvo “Agimi” (Zora), iz Prizrena, koje je više puta gostovalo i u Beogradu, najpre 19. maja 1947, na svečanom koncertu povodom II kongresa Narodne omladine Srbije, zatim 26. oktobra 1947. na svečanoj proslavi 160-godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića, 18. januara 1948. na festivalu sindikata Srbije, 31. januara 1948. na festivalu folklora, kada je nagrađena igračica Ferida Hoti, itd.

Izdavačka kuća Samizdat B92 (Beograd 2016) objavila je knjigu beogradskog profesora poreklom sa Kosova Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“. Ovaj autor se već bavio srpsko-albanskim vezama (između ostalog i u 19 nastavaka feljtona u listu Danas, 1998. godine), a ova najnovija knjiga je predstavljena kao prvi tom sveobuhvatne studije u kojem je obrađen period od XII veka do 1944. godine.

Profesionalno Oblasno pozorište u Prištini, sa srpskom i albanskom scenom, počelo je da radi 1949. godine, a 13. novembra održana je premijera prve predstave na albanskom “Jazavac pred sudom” Petra Kočića, u režiji Dobrice Radenkovića, s glumačkom podelom Muharem Ćena, Šani Palaska, Matej Sereči i Šaban Domi.

Zbog zaoštravanja međudržavnih odnosa s Albanijom, Jugoslavija je posle 1948. počela da sprovodi preventivnu politiku prema albanskoj nacionalnoj manjini. Školski programi su bili u velikoj meri očišćeni od nacionalnih sadržaja, tako da je albanski učenik vrlo malo mogao da nauči o prošlosti svoga naroda. Ceo tiraž antologije Albanske narodne pesme Kosova i Metohije, koju je 1951. priredio prof. Zekeria Redža (1910-1972), uništen je zbog pesama o albanskim nacionalnim junacima na Kosovu. Rodom je bio iz Đakovice, čija je porodica emigrirala u Albaniju kada je imao 12. godina. U Tirani je završio osnovnu školu, a u Korči francuski licej. Počeo je da studira filozofiju u Tuluzu, ali je morao da prekine. Posle Drugog svetskog rata završio je romanistiku na Beogradskom filozofskom fakultetu. Znao je starogrčki, latinski, francuski, italijanski, nemački i srpski jezik. Učesnik je antifašističke borbe na Kosovu, bavio se prosvetom i književnošću, ali pitanje svoga državljanstva nije regulisao, zbog čega je u martu 1958. po hitnom postupku s porodicom proteran u Albaniju.

U Prištini je 1952. štampana na albanskom Gramatika srpsko-hrvatskog jezika, koju je sačinio Selman Riza (1909-1988). On je takođe bio rodom iz Đakovice, a u ranoj mladosti je, kao i mnogi drugi Albanci iz Jugoslavije, emigrirao u Albaniju da bi se školovao. U Korči je završio francuski licej, a studije u Francuskoj i Austriji  (1933-35) i u roku od tri godine diplomirao na dva fakulteta, na pravnom i filološkom. Znao je latinski, francuski, italijanski, nemački i srpski. Posle Drugog svetskog rata izručen 1945. od strane Albanija Jugoslaviji zbog iredentističke aktivnosti tokom rata na Kosovu. Zatvorsku kaznu je odležao do 1951. godine, a zatim interniran u Sarajevo, gde je 1952-53. bio lektor za francuski jezik na Univerzitetu u Sarajevu. Po otvaranju Albanološkog instituta u Prištini 1953. angažovan je kao naučni saradnik. Zajedno s M. Bardijem izradio je Mali terminološki srpskohrvatsko-francusko-albanski rečnik, koji nije objavljen. Srpskoj akademiji nauka uputio je rukom napisanu studiju, paralelno na srpskom i francuskom, “O zakoniku Leke Dukađina i društvenom poretku kome on odgovara” (61 + 61 str.). Iako se koristio marksističkom metodom, recenzent, profesor sociologije Beogradskog univerziteta Sreten V. Vukosavljević ocenio je taj rad kao nepotpun, uz napomenu da “ovaj pisac ima naučnih kvaliteta da o ovome predmetu napiše važnu i interesantnu studiju”. Pošto nije prihvatio jugoslovensko državljanstvo, niti da bude član izbegličke vlade Albanije u Beogradu, proteran je 1955. u Albaniju, gde je do 1967. bio interniran u Beratu. Po njegovom odlasku ubrzo je bio ukinut Albanološki instutit u Prištini (25. decembra 1955). Vremenom je u Albaniji stekao reputaciji vrlo uglednog lingviste za albanski jezik.

U periodu od 1953. do 1958. vođena je negativna politika prema albanskom narodu na Kosovu i u Makedoniji. Malobrojna inteligencija bila stalno pod ideološkim nadzorom pripadnika i saradnika državne bezbednosti (UDB-a). Obraćala se pažnja na njihove postupke, jer se a priori sumnjalo da su podložni propagandi koja se vodila iz Albanije. Mnogi od njih su bili provocirani na različite načine, a jedan broj njih je hapšen i osuđivan zbog  afirmacije nacionalnih kulturnih vrednosti. Albanski pisci iz prošlosti nisu se učili u školama, a istorija je očišćena od svega onoga što je imalo veze sa nacionalnom idejom o stvaranju albanske države.

U tom razdoblju bila je tendencija da se Albanci na Kosovu i u Makedoniji kulturno i jezički razdvoje od svoje matice. Podsticano je produbljvanje kulturnih razlika. Između ostalog, a interno je sugerisano da se u gramatiku uvede 7. padež, koji nisu imale gramatike albanskog jezika. Na kraju, jedini ga uveo prof. V. Dančetović u Udžbeniku /privremenom/ za izučavanje albanskog jezika, skripta koje je 1954. interno umnožio Državni sekretarijat za unutrašnje poslove Jugoslavije za potrebe kadrova te službe. Naime, sredinom 50-ih organizovan kurs učenja albanskog jezika za pripadnike ove službe. Nastavu su držali dr Vojislav Dančetović, profesor albanologije na Filološkom fakultetu u Beogradu, i Mirko Kadić, prevodilac Radio-Beograda, u emisijama na albanskom jeziku.

U to vreme pokrenuto je izdavanje nekoliko revija i listova na albanskom, od kojih neki su štampani u Beogradu: Zani i Rinis (Glas omladine), mesečnik 1952-57, čiji je urednik Masar Murtezai s redakcijom u Beogradu (do 1955), humoristički list Iriqi (Jež), povremeno je izlazio 1955-57. (ukupno 8 brojeva), a uređivao ga je poznati humorista i satiričar iz Beograda Ljubiša Manojlović, koji je bio i urednik istoimenog beogradskog lista (urednik 1. broja Iriqi bio M. Murtezai), i list Kooperativa (Zadruga), samo jedan broj (1955).

Prvi znaci smanjivanja institucionalne diskriminacije prema Albanaca javili su se 1960. godine. Više je sredstava izdvajano za prosvetu, nauku i kulturu na Kosovu. Ubrzo je otvoreno nekoliko viših škola i povećan broj osnovnih i srednjih za albanske učenike. Pridao se veći značaj školovanju kadrova za određene oblasti. Uz pomoć Beogradskog univerziteta, u Prištini je 1960. osnovan Filozofski fakultet, koji će početkom 1970. prerasti u Univerzitet. Te godine je na njegovim fakultetima studiralo 10.368 studenata, od kojih 5.707 na albanskom jeziku, a 3.916 na srpskom jeziku. Treba reći da je zahvaljujući toj progresivnoj prosvetnoj politici prema Albancima bilo omogućeno i visoko obrazovanje Srba, Crnogoraca i drugih nacionalnosti na Kosovu.

Zavod za izdavanje udžbenika u Beogradu izdao je 1963. knjige starijih albanskih pisaca  (Naim Frašeri, Fan Noli, Miđeni, Ndre Mjeda, Andon Zako Čajupi, Kristo Floći i dr.), čime je omogućeno albanskim učenicima na Kosovu da upoznaju svoju nacionalnu književnost. Od istog zavoda prvi put su 1963. štampani udžbenici za učenje albanskog jezika u osnovnim i srednjim školama na srpskom (Učimo šiptarski, za V-VI i za VII-VIII osnovne, i za I-II srednje škole, od Sulejmana Drinija, Mehdi Bardija, Demuša Šalje, Ganija Ljubotenija i Hasana Vokšija). Do 1968. uslediće još neki školski udžbenici vezano za albansku književnost i jezik, među kojima Antologija stare albanske književnosti (1968) i Rečnik literarnih termina (1968), rađen po L. I. Timofejeva i N. Vengrova, koji je prethodno izdat u Albaniji.

U okviru nastavnih programa škola u Srbiji izvršene su dopune u odnosu na albansku istoriju. U tom cilju je februara 1968. u Beogradu održan ciklus predavanja Iz istorije Albanaca, koji su organizovali Društvo istoričara Srbije i Zavod za osnovno obrazovanje i obrazovanje nastavnika Srbije. Kao “priručnik za nastavnike”, ta predavanja je 1969. godine izdao Zavod za izdavanje udžbenika u Beogradu. Inače, u periodu 1945-1990. na Kosovu većina udžbenika za osnovne i srednje škole iz raznih predmeta bili su prevodi autora sa srpskog jezika.

Institut za eksperimetalnu fonetiku, patologiju govora i izučavanje stranih jezika u Beogradu štampao je dva interna udžbenika Osnovi albanskog jezika (I, 1959, II, 1960), koji su sastavili književnik i prevodilac Sitki Imami, fonetičar Đorđe Kostić i profesor albanskog jezika dr Vojislav Dančetović (prva knjiga). Kada je raspisan konkurs za kurs učenja albanskog jezika 1960. godine, prijavio se samo jedan polaznik, zbog čega kurs nije održan. Đorđe Kostić i Sitki Imami su 1969. izradili studiju Fonetika albanskog književnog jezika, koristeći se savremenim metodama fonološkog istraživanja. Taj rukopis nije ugledao svetlost dana, jer su recenzenti sa Kosova izrazili sumnju u validnost uzoraka ispitivanja govora Albanaca u Jugoslaviji.

Posle Drugog svetskog rata, predratni Seminar za albanski jezik na Filozofskom fakultetu je školske 1948/49 obnovio rad. Umesto profesora dr Henrika Barića, koji politički nije bio podoban za nastavu, za predavača za albanski jezik izabran Vojislav Dančetović. Za asistente su 1950. godine izabrani Idriz Ajeti i Anton Četa, Albanci s Kosova, koji su prethodno na istom fakultetu diplomirali romanistiku. Kasnije su obojica postali vrlo ugledni albanski naučnici na Kosovu. Kada je školske 1960/61. godine osnovan Filološki fakultet u Beogradu, Seminar je nastavio rad kao Odsek za albanski jezik i književnost, a za šefa Katedre izabran je prof. dr Vojislav Dančetovića. Za lektora je 1962. izabran Remzi Nesimi, Albanac iz Makedonije, koji je diplomirao albanski jezik 1960. na Filološkom fakultetu u Beogradu, zatim 1966-1967. Nderim Kupi, emigrant iz Albanije koji je na tom fakultetu diplomirao italijanski jezik, 1967. Halit Trnavci (rođ. 1940), kosovski Albanac, koji je na istom fakultetu diplomirao svetsku književnost, magistrirao 1966. radom o temi Motiv uziđavanja u srpskohrvatskoj i albanskoj narodnoj poeziji, i odbranio doktorsku tezu Motiv o sestri i mrtvom bratu u usmenoj književnosti balkanskih naroda 1970. godine.

Posle smrti profesora dr V. Dančetovića 1974. godine, privremeni šef ovoga Odseka bio je dr Momčilo Savić, profesor Balkanistike, koji je jedno vreme predavao Istoriju albanskog jezika. Zatim je za šefa 1975. izabran dr Halit Tranavci, koji je prethodno 1971-1973. već radio kao docent, a zatim jedno kraće vreme bio direktor Radničkog univerziteta u Kosovskoj Mitrovici i nekoliko meseci 1974. pomoćnik sekretara za obrazovanje u pokrajinskoj vladi Kosova. Za potrebe nastave na ovom Odseku, odnosno Katedre za savremeni albanski jezik, bili su angažovani do 1989. godine profesori sa Univerziteta Kosova Ljatif Muljaku (za jezik) i Ljatif Beriša (za književnost). Obojica su diplomirali albanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Za lektora je 1981. izabrana Đustina Šuška, koja je diplomirala albanski jezik na Filozofskom fakultetu u Prištini, a doktorila 1994. u Tirani (Albanija), posle čega izabrana je u zvanje docenta i držala nastavu za predmet Savremeni albanski jezik. Koautor je sa Remzijem Nesimijem Priručnika albanskog jezika (Priština, 1987), čije je dopunjeno izdanje i pod nazivom Albanski jezik štampao 1997. Univerzitet u Beogradu. Od 1991. do 1999. na ovom odseku dužnost lektora obavljala je Remzije Ajeti, koja je diplomirao albanski jezik na Filozofskom fakultetu u Prištini, zatim Nailje Malja Imami, koja je diplomirala albanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, koja je 2012. doktorila na istom fakultetu doktorskom tezom Konvergencija i divergencija padežnih sistema u balkanskom jezičkom arealu, a 2014. izabrana je za docenta za predmet Savremeni albanski jezik. Takođe je asitent na katedri Merima Krijezi, pošto je doktorila Značenje predloga u albanskom i srpskom jeziku (2012), izabrana za docenta za isti predmet.  Njih dve su prvi doktori iz oblasti albanskog jezika koje su potekle sa te katedre.

Za vršioca upravnika Katedre 2007. postavljen je dr Vanja Stanišić koji je diplomirao balkanistiku na tom fakultetu, a ujedno je pratio nastavu albanskog jezika i magistrirao je 1990. radom Dosadašnja proučavanja srpskohrvatsko-albanskih jezičkih odnosa, koji je doradio i objavio 1995. pod naslovom Srpsko-albanski jezički odnosi u izdanju Balkanološkog institutu SANU. Doktorirao je 2002. takođe na istom fakultetu na doktorskom tezom Fonološka osnova balkanskih jezika i njihova grafička forma. Za vršioca dužnosti upravnika katedre 2011-2013. postavljena je dekan FF u Beogradu dr Aleksandra Vraneš, profesor na Katedri za bibliotekarstvo, a 2013. zamenila ju je dr Vesna Polovina, profesor Opšte lingvistike na istom fakultetu.