Mladi ljudi govore zašto odlaze i šta bi ih zadržalo u Srbiji: Sidro za ostanak
Piše: Snežana Miletić, Novi magazin
Nema preciznih podataka o tome koliko je ljudi u proteklih nekoliko decenija otišlo iz Srbije, ali jedna prihvaćena procena kaže da je od 2000. godine odavde otišlo više od 650.000 ljudi. I dok su u ratnom periodu naše novije istorije povod za odlazak bile postratne balkanske traume i njihove ekonomske posledice, danas je glavni razlog za odlazak nezdrava društveno-politička klima koja i ljude s pristojnim zaradama i društvenim statusom pokreće da odu.
Trend odlaska sa Zapadnog Balkana traje više od pola veka, pa ipak niko se nikada tim fenomenom, iz bilo koje vlasti, nije suštinski pozabavio, ako ne iz patriotskih razloga na koje se politika uvek poziva onda iz očiglednih ekonomskih jer istraživanja, između ostalih i nedavni rezultati istraživanja Vestminsterske fondacije za demokratiju i Instituta za razvoj i inovacije, otkrivaju da “odliv mozgova” Zapadni Balkan košta 5,5 milijardi evra godišnje.
Ako tome dodamo nimalo optimistične podatke iz ovdašnjih ambasada čiji radnici tvrde da ne postižu da popune aplikacije svih onih koji bi što pre da odu odavde, te iskustva agencija koje posreduju u odlasku naših ljudi u inostranstvo, moglo bi se reći da se radi o migracijama prilično uznemirujućih razmera.
Iako su nove tehnologije i internet spretnim mladim ljudima omogućile da rade u različitim delovima sveta – Kraljevčani predaju engleski Kinezima, IT stručnjaci iz vojvođanskih i šumadijskih zabiti vedre i oblače po svetskim firmama, Novosađani sede na Limanu, a dispečeri su u Čikagu, veb-dizajneri iz sobe na beogradskoj Paliluli prodaju svoje znanje po Dubaiju i Omanu – mnogi mladi ljudi ne libe se odlaska u neizvesnost jednog Islanda ili Aljaske gde će na velikim brodovima loviti ribu, odlaska u Slovačku i Češku gde će biti magacioneri ili nosači u second hand skladištima, na bušotine u Rumuniju da budu vozači kamiona duž i popreko Evrope ili naučni istraživači na nekom od austrijskih ili američkih instituta.
Za razliku od niza starijih generacija koje su od svog odlaska i života u drugim državama pravile nostalgične, gotovo mitološke poeme o teškom životu na Zapadu i sreći koja čeka “tamo negde daleko” u domovini kojoj će vratiti u penziji, današnji mladi ljudi ne poetizuju svoj odlazak niti mu učitavaju ikakve epske tonove. Oni su posve realni, racionalni, nadasve pronicljivi u svojim odlukama. I čini se da su takvi na svim koordinatama u regionu. Ekologiju smatraju jednom od najvažnijih vrednosti, poštuju svoje vreme i posao, veruju u svoje znanje, veštine i sposobnosti i ne bi ispod žita da kalkulišu njima. Za jedne bi dobar motiv za ostanak bio siguran posao, drugi nadu vide u obrazovanju i kulturi, a svi su svesni da je, šta god da odaberu, najvažnije da stvore svoj siguran mikrosvet.
PORODICA I PRIJATELJI ISPRED POSLA: Beograđanka Jovana Vico apsolventkinja je na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, smer hemijsko inženjerstvo, podsmer procesno-hemijsko inženjerstvo. Već na polovini studija veliki broj njenih kolega maštao je o odlasku u obećane zemlje, ali ne i ona. Cela situacija s koronom dodatno ju je ubedila da posle studija želi da ostane u Srbiji i proba da se snađe: “Neizvesnost i zabrinutost za porodicu i prijatelje nadjačavaju želju da se po bilo koju cenu ostvari profesionalni uspeh. Počela sam da razmišljam o tome gde vidim sebe, u kojoj sferi hemijskog inženjerstva, šta dalje i šta je ono što želim… Nauka svakako nije na listi prioriteta u našoj zemlji, čak je i u nezavidnoj poziciji, zbog čega većina mladih ljudi sa srodnih fakulteta i odlazi. Verujem da svi mi, za početak, ne tražimo mnogo: da posao koji radiš pruža osnovni osećaj sigurnosti, da se ceni tvoje stečeno znanje i da jednostavno znaš šta da očekuješ. Mislim da je nedostatak svega toga glavni okidač za odlazak.”
Sidro za opstanak vidim u podizanju ekološke svesti. Pored inženjerske strane koju moramo ispuniti – učiniti svaki proces ekonomičnijim i efikasnijim – mnogo je značajnije da taj proces bude ekološki prihvatljiv. Perspektivu posle fakulteta vidim u različitim sektorima, od onih gde kao inženjeri dizajniramo procese, planiramo i upravljamo objektima, proizvodimo hemikalije do onih gde kontrolišemo celo postrojenje za preradu neke sirovine. Uspeh je individualan, pa i perspektiva koja prethodi uspehu. Zato se radujem kraju studija i novim izazovima koji predstoje. Verujem da mi mladi to možemo”, kaže Vico.
NEMA SMENE GENERACIJA: Mladi novosadski glumac i muzičar Bence Salai mogao je da bira životni poligon, da li će to biti u matici Mađarskoj ili Srbiji u kojoj danas živi. Na temu ostanka i odlaska, razlozima za jedno i drugo, kaže: “Moj svet se okrenuo 2013. kad sam krenuo na turneju sa Salaškim pozorištem. Bio sam već dve godine student u Mađarskoj i nisam mislio da ću se ikada vratiti, ali istina je da mi mentalitet Mađara u Mađarskoj nikada nije bio blizak. I sve mi je manje. Mi u Vojvodini smo jednostavno drugačiji. Ne bolji, ne gori, samo drugačiji. Na toj turneji upoznao sam mnogo važnih ljudi i malo sam bolje upoznao Vojvodinu na koju ranije nisam obraćao mnogo pažnje. Nekako sam došao do zaključka da još ima nade, čak iako su poslednji sati za nju.”
Salai dodaje da je poenta osećati se svoj na svome, a on je to uspeo da ostvari iznutra, zahvaljujući pozorištu i muzici koji mu daju duhovno ispunjenje, i mikrosvetu koji je sačinio: porodici, kući, bašti, prijateljima i kolegama: “Iako volim da sagledam stvari i razumem tok sveta, dnevnu politiku, istoriju, ne želim da ‘operišem’ velikim rečima kao što su ‘domovina’ i ‘rodoljublje’ ili da se identifikujem sa apstraktnim pojmovima. Želim da se bavim čovekom, ljudskim bićem. Politika na vrlo podmukao način eksploatiše i degradira pojam nacije i doma, bilo da je reč o Mađarima ili Srbima ovde na Balkanu. Unutrašnji mir i porodični sklad su ono što me i dalje drži ovde, i sve dok nema spoljnih faktora, političkih ili ekonomskih pritisaka koji to onemogućavaju, mislim da ne treba da napuštam ovu zemlju.”
Ono što Salai ističe kao negativnu stranu života koja se svakodnevno primećuje, ne samo u Srbiji nego i u susednoj Mađarskoj, jeste nedostatak smene generacija u političkom, kulturnom i kulturološkom smislu.
Ne samo u smislu godina već pre svega u smislu percepcije života: “Prava promena desiće se kod nas kada se partijsko-političko razmišljanje, zasnovano na beskompromisnoj lojalnosti, zameni zaista kompetentnim, stručnim i profesionalnim pojedincima i istom takvom garniturom na vrhu vlasti. Nama zapravo nedostaje bilo kakva vizija. Vidim da moji savremenici i mlađe generacije odlaze na Zapad ne samo zbog novca već i zato što im je potrebna ta vrsta otvorenosti u kojoj neće biti primorani da se svakodnevno suočavaju sa stalnim nacionalnim i raznim drugim huškanjima i vrlo uočljivom korupcijom. Tamo misle da mogu pronaći svoj unutrašnji mir. I razumem ih, zaista. Za nas koji smo ostali ovde poslednja nada su obrazovanje i kultura”, zaključuje Salai, uz opasku da, ako i ode odavde, neće ići do Amerike jer se “nostalgija i čežnja za domovinom mogu prevazići samo ako ne odeš toliko daleko da ne možeš lako i jednostavno da se vratiš.”
STRUČAN I VREDAN USPEVA SVUDA: Kikinđanka Jelena Lejić po obrazovanju je tehničarka za zaštitu životne sredine, ali radi u – baru. Ovog proleća preselila se u Hrvatsku, na Hvar, da se oproba i u drugoj geografiji. Kaže da je Hrvatska zapravo izabrala nju time time što joj je ponudila bolje uslove rada u odnosu na Srbiju: “Nikada nisam planirala da se odselim, maštala sam o nekim gradovima koje sam posetila ili koje bih želela da posetim, ali kada bi mi se ukazala prilika za preseljenje, verovatno bih otišla ako bih mislila da je negde drugde lepše ili bolje za mene. Otišla sam iz znatiželje, da upoznam nove ljude, ali znam ljude koji su otišli odavde jer nisu nalazili motiv da ostanu. Smatram da svako ko ima neki zanat, diplomu ili je jednostavno vredan može da uspe u kojoj god državi da bude.
Mnogi iz mog okruženja su sa svojom diplomom bili cenjeniji u drugim državama, neki su odlazili radi većih plata, a opet nisu bili srećni. Mislim da motivaciju ne treba da tražimo od države, poslova ili drugih ljudi već moramo sami sebe da motivišemo i usmerimo tamo gde verujemo da će nam biti najbolje. Svako treba da vodi svoju bitku i da bude najbolji u onome što radi.”
Kada je njena struka, ekologija, u pitanju, smatra je sjajnom, “ali je kod nas još besmislena”: “Što se tiče posla u baru, na sva tri dosadašnja sam se zadržavala. Na svakom sam naučila i doživela nešto novo. Srećna sam i zadovoljna što sam ušla u svet kafe, još se radujem odlasku na posao!”
SIGURAN POSAO – TEMELJ ŽIVOTA: Neizvestan život i partijsku knjižicu koja određuje ne samo društveni status već i status nečije vrednoće i znanja mnogi mladi ljudi ne prihvataju kao svoju budućnost. Odlaze i zato što neće život u kojem sve funkcioniše “kako ćemo – lako ćemo” i u kojem se neizvesnost tumači kao nešto “podrazumevajuće” i normalno.
Upravo to su razlozi da se Miodrag Jovanović, po obrazovanju tehničar za obradu drveta, otisne na evropske puteve kao vozač, doduše za domaću firmu. Sve vezano za automobile zavoleo je uz oca, saobraćajnog inženjera. Dosad je vozio pikap, mali kombi, kamion, šleper, a trenutno vozi cisternu.
“Vozač kamiona mora da poštuje vreme vožnje: radno vreme od 9-10 sati i vreme pauze. Kad to istekne kamion mora da se parkira. Na putu ostajem pet-šest dana. Zavisno od doba dana i toga koji je dan u nedelji, na granici se čeka 4-12 sati. Nekada u koloni moram i da prespavam. Najteže mi padaju granični šalteri, a svim vozačima u poslednje vreme najveći je strah da im se migranti ne uvuku pod kamion. Ukoliko se to desi, policija vraća migranta, a vozač biva kažnjen drakonskom kaznom od 4.000 evra. Inače, vreme koje provedem u čekanju preživljavam zahvaljujući muzici i što više teksta – to bolje. Eminem, Linkin Park, Whoo See, Peđa Medenica, 50 Cent, spasavaju živce”, priča za NM Jovanović.
Posle života na točkovima ipak se vraća u dom u Novom Sadu, a na propitivanje vredi li sav taj trud i stres, kaže kako stresa ne sme da bude jer on može biti poguban: “Jednostavno moraš voleti da budeš za volanom. Porodica, naravno, trpi zbog posla, deca pogotovo, zbog njih ne volim da idem na daleke ture, do Hrvatske i Mađarske samo, ali za posao koji trenutno radim imam platu iznad proseka za moj nivo obrazovanja. Odnos s poslodavcem je korektan, a transparentnost je ključ poslovanja”, kaže sagovornik, koji misli da je u Srbiji najveći problem organizacija i to što se nikad ništa ne zna, što je sve u “kako ćemo – lako ćemo” tonu.
Dodaje kako je razmišljao o odlasku, ali da još nema ideju kako bi to izveo. Na pitanje šta bi ga na duge staze inspirisalo da ostane da živi i radi u Srbiji, kaže – siguran posao.
Ideju kako da ode odavde imala je Nišlijka Miljana Petković, koja je do pre dve godine radila na nefrologiji Kliničkog centra Niš. Danas živi u nemačkom Krefeldu i radi na klinici Helios, koja joj je, kaže, razbila mit o Nemcima kao hladnim ljudima: “Organizacija posla je odlična. Na 40 pacijenta, što je maksimalan broj, radi od četiri do devet sestara, zavisi da li je vikend ili prepodnevna smena u kojoj je više posla. Možeš da napreduješ, da biraš na kom odeljenju želiš da radiš, prosto imaš mogućnost da pronađeš sebe.”
Petković i otkriva da je do ovog posla došla preko beogradske agencije “InJob International”, za koju je čula od koleginica koje su preko njih već otišle da rade u Nemačkoj: “Moraš biti strpljiv, mnogo toga je na agenciji koja ti sređuje svu potrebnu dokumentaciju, a na tebi je da savladaš nemački jer bez njega – leba nema. Položila sam nostrifikacioni ispit i mogu da kažem da sam beskrajno srećna što sam uspela da pronađem pravi put u životu. Agencija i klinika su ispunile sve što su obećale. Ovde sam sada najzad sa svojom porodicom, suprugom i dva sina i nikada se više ne bih vratila u Srbiju. Volim svoju zemlju, ali mi ona ne daje mogućnost da živim već da preživljavam. Svesna sam da nigde nije idealno, ali uslovi za rad i budućnost naše dece ovde u Nemačkoj su mnogo bolji.”
Isto i u Severnoj Makedoniji, a i u Sloveniji
Kako je u okruženju, recimo u Severnoj Makedoniji ili nešto daljoj Sloveniji? Da li tamošnji mladi imaju drugačije ideje o budućnosti, kako vide ulogu svoje države u njihovom obrazovanju i životu, čeznu li da pobegnu iz nje, za NM najpre govori dvadesetjednogodišnja Jana Trajkova iz Skoplja, koja je četvrta godina biohemije na Tehnološko-metalurškom fakultetu:
“Izgledi za pristojan život u Makedoniji zavise od potražnje na tržištu poslova na kojem se za neke struke nađe posao, a za druge ne. Sa diplomom Tehnološkog fakulteta nadam se da imam dobre izglede da nađem pristojno plaćen posao. Ostati u svojoj zemlji i raditi posao koji volim, koji je dobro plaćen, lakše je nego otići u inostranstvo, gde se pored diplome i neke prakse moram iz početka dokazivati.
Pošto potičem iz države koja nije članica EU, meni je teže i skuplje da se obrazujem u inostranstvu nego onima koji dolaze iz država EU. Ipak, finansije i posao koji mi odgovara glavni su razlozi da napustim zemlju. Moji vršnjaci imaju različite odgovore na temu napuštanja Makedonije: od onih koji jedva čekaju da je napuste, a to su moji vršnjaci iz Skoplja, do onih koji ne smatraju da, i pored svih nedaća, treba da napuste zemlju. To su uglavnom vršnjaci iz unutrašnjosti”, kaže Trajkova.
I dodaje: “Ja sam racionalna, život je teži iz dana u dan. Idealno bi bilo da nastavim master studije u Kopenhagenu u Danskoj, ali ako se to ne desi, master u Skoplju mi ne gine. Mlad čovek može da pravi planove za budućnost, ali da bi ih ostvario mora imati podršku roditelja ili institucija. Osim stipendija koje dobijamo iz Ministarstva za obrazovanje i nauku, ne postoji druga podrška za mlade u državi, a ceo bi sistem morao mnogo ozbiljnije da se bavi mladim ljudima. Nažalost, to se ne radi.”
Osamnaestogodišnja Ana Klarica iz Pirana u Sloveniji poslednja je godina gimnazije. Kaže da se njena generacija boji budućnosti jer se stvari danas svakodnevno menjaju:
“Stalno slušamo o problemima pronalaženja posla, nemamo izvestan izbor za budućnost, prosto ne znamo koji je izbor najpametniji za pojedinca. I uplašeni smo zbog toga. Studenti se dvoume u izboru fakulteta, biraju one koji će im u budućnosti pružiti neku sigurnost i posao. Većina mojih drugova iz razreda nastaviće studije u Sloveniji, a neki od nas idu u inostranstvo. Ja nameravam da studiram dizajn enterijera, najverovatnije u Italiji. Prednost mladih ovde je to što živimo u delu zemlje u kojem živi i italijanska manjina, znamo dva jezika i dve kulture, zato imamo šire opcije za budućnost. Dvojezična sredina otvara mogućnost da biraš između slovenačkih i italijanskih fakulteta, a mislim da isti takav izbor imaju i italijanski Slovenci.”
I lošije nemačke plate za naše su premija
Juliana Sokola iz nemačke prevodilačke agencije JStranslation, specijalizovane za prevođenje dokumentacije za nostrifikaciju i posredovanje u odlasku ovdašnjih ljudi u Nemačku, kaže da iz Srbije najviše odlaze mladi. Iz svih krajeva, najviše sa juga. Uglavnom odlaze medicinske sestre (od 20 do 40 godina), lekari i vozači: “Nemačka vapi za radnom snagom, pogotovo u zdravstvu. Da bi opstala, nemačka privreda svake godine mora da uveze 400.000 ljudi. Za nemačke uslove plate u zdravstvu su loše i stalno se priča o potrebi da se povećaju. Medicinska sestra u proseku zarađuje od 1.200 evra (neto), pa u zavisnosti od statusa i iskustva do 1.500-2.300 evra, sve zavisi od pokrajine i ustanove u kojoj živi i radi i poreske klase (zavisi od bračnog statusa, dece, poreske klase bračnog partnera). Npr., posle 10 godina radnog staža moguće je zaraditi oko 3.500 evra (bruto). Lekar specijalizant zarađuje od 4.700 do 4.800 (bruto). Međutim, naši ljudi kada dođu u Nemačku rade za najmanju platu jer uglavnom čekaju nostrifikaciju, a za to vreme stiču praksu. Pre nostrifikacije bruto plata za medicinske sestre je oko 1.900 evra (neto, od 1.350 do 1.600 evra), dok je početna s nostrifikovanom diplomom oko 3.000 evra (neto, od 2.100 do 2.300 evra)”, kaže Sokola za NM, koja, da bi bilo jasnije zašto kaže da je plata medicinara u Nemačkoj loša, dodaje da je prema statističkim podacima prosečna neto plata svih zaposlenih u Nemačkoj 2.000 evra, da je prosek svih zaposlenih na puno radno vreme 3.975 evra (bruto), dok je prosek svih zaposlenih na puno i pola radnog vremena (koje je manje plaćeno, a koriste ga žene sa decom) 3.092 evra.”
Da živiš od svog znanja
Na temu šta bi mlade ljude moglo da zadrži ovde, kakvi potezi države bi ih motivisali da ostanu i u Srbiji osmisle svoj život, Stefan Janjić, asistent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Novom Sadu i urednik portala Fake News Tragač, kaže da mu je teško da objektivno, iz svoje pozicije, sagleda širu sliku ovog problema jer je, kako kaže, “njegova pozicija prilično privilegovana”:
“Radim dva posla koja izuzetno volim i imam sasvim pristojne prihode. Studije sam završio uz značajnu pomoć državnih stipendija, a kada je raspisan konkurs za asistenta nije mi bila potrebna partijska knjižica niti bilo kakva vrsta veze – dovoljne su bile samo moje reference. Ipak, sasvim mi je jasno da je moja priča izuzetak: možda ne sedmica na lotou, ali šestica sigurno. Ako se samo malo osvrnem oko sebe, vidim da se mnogo mojih sjajnih prijatelja i poznanika iselilo iz Srbije bez ikakve želje da se ikada vrate. Ja u Srbiji živim lepo, ali upravo zbog te retke privilegije da u njoj živim kao da nisam u njoj: partokratija me nijednom nije koštala posla ili napredovanja, niko mi nije tražio glas na izborima, ne moram u prodavnici da kupujem lošiji proizvod samo zato što je jeftiniji, a kada mi zatreba zubar ili analiza krvi – obaviću to u privatnoj ordinaciji, neću čekati ni u kakvom redu. Takve stvari obezbeđuju osnovni nivo dostojanstva: da znaš da možeš da živiš od svog rada, da možeš da u osnovnim crtama predvidiš svoje naredne korake u godinama koje dolaze i da se niko prema tebi ne ponaša kao prema idiotu.”
Tekst je prenet iz Novog magazina.
Prilog je deo projekta koji se sufinansira sredstvima EU. Vodeći partner na projektu “Mladi: savez za medijsku pismenost i digitalni značaj, projekat za podršku omladinskog građanskog učešća kroz medijsko i digital prisustvo” je Media Diversity Institute, a partneri su Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan, Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS), Lokal press i Novi magazin