Zašto plaćamo karbonske kvote

Piše: Bogdan Petrović, Nova ekonomija

Dve veoma značajne stvari za energetski sektor u Evropi dogodile su se ovog leta. Evropska komisija je sredinom jula objavila ambiciozni program „Fit za 55“ za redukciju emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte – više detalja o tome bilo je u prošlom broju Nove ekonomije. Ukratko, do kraja 2050. godine EU treba da eliminiše emisiju ugljovodonika što će zahtevati ogromne investicije – praktično neku vrstu industrijske revolucije.

Drugi veoma značajan događaj je velika kriza u snabdevanju strujom i gasom na kontinentu, uz nagli skok cene oba energenta. Prirodni gas u septembru bio je oko 4 puta skuplji nego u isto vreme prošle godine, a u isti mah je i cena struje otišla u nebesa. Da stvari budu još gore, EU dočekuje zimu sa nedovoljno punim skladištima gasa (oko 70% umesto višegodišnjeg proseka od 90-95%); u slučaju da zima bude oštra, ta kriza će dodatno eskalirati.

Ova dva događaja su na neki način komplementarna – kriza sa energentima je posledica pogrešne strategije EU u energetici koja se oslonila isključivo na forsiranje tzv. obnovljivih izvora energije, odnosno energije vetra i sunca. Ti izvori su imanentno nestabilni: krajem leta došlo je do višenedeljenog „nestanka“ vetra na ogromnom području Zapadne Evrope, što je drastično smanjilo proizvodnju struje od vetra (u Danskoj se i do 80% energije dobija na taj način) i otvorilo ogromnu rupu u snabdevanju. Zapadna Evropa se spasla od nestašica aktiviranjem „prljavih“ termocentrala, ali uz ogromne troškove.

Sve to će imati reperkusije i na energetsku situaciju u Srbiji. Dramatične promene u energetskom sektoru zahtevaju da država utvrdi jasnu strategiju i da odredi pravac razvoja u narednim godinama.

Nagli skok cene struje za privredu u Srbiji

Kako bi potisnula korišćenje fosilnih goriva, EU je uvela sistem karbonskih kvota – ETS; cene tih kvota su naglo skočile ove godine, čime je drastično poskupela struja iz termocentrala, koje su primorane da kupuju te karbonske kvote (ideja EK je da se proizvodnja struje iz fosilnih goriva na taj način učini nerentabilnom).

Iako Srbija nije u EU i ne primenjuje karbonske kvote, cene struje za privredu se određuju na osnovu cene na budimpeštanskoj berzi (građani su zaštićeni fiksnom tarifom). Usled naglog skoka cene karbonskih kvota, kao i cene gasa, cena struje na berzi u Budimpešti je drastično skočila – čak tri puta za kratkoročne isporuke u odnosu na početak godine.

To se preslikalo i na cene struje u Srbiji; početkom septembra, cena koju EPS zahteva od kupaca za godišnji ugovor je oko 60% veća nego što je bila početkom godine, uz trend daljeg povećanja. Najveći broj preduzeća ima ugovor o snabdevanju sa EPS-om do 31.12.2021. godine, tako da će se „strujni udar“ osetiti tek od sledeće godine. EPS nije monopolista za snabdevanje strujom, pošto se ona može kupovati i od privatnih dobavljača. Ali, tu je tek bilo problema: zbog naglog skoka berzanske cene, pojedini privatni snabdevači čak su morali da raskinu ugovore sa potrošačima.

Za utehu, srpska industrija neće morati da plaća pored uvećanih računa za struju i nove cene za karbonske kvote; na grafikonu se može videti da je cena karbonskih kvota u EU utrostručena za proteklih godinu dana. Zbog politike EK cene tih kvota će i dalje rasti i to postaje sve veći trošak velikog broja preduzeća iz EU, jer se preliva ne samo ne cenu energije, nego i na njihove troškove. Izostankom ovog de fakto oporezivanja naša preduzeća postaju sve konkurentnija u odnosu na proizvođače iz EU, koji su prinuđeni da plaćaju (preskupe) karbonske kvote.

Pritisci iz EU

Iluzorno je očekivati da će „partneri“ iz EU pustiti da Srbija koristi blagodeti svog geografskog položaja i okolnost da ima dovoljno relativno jeftine struje iz sopstvenih izvora. Pritisci dolaze od strane „Energetske zajednice“ (EZ) – dobrovoljne organizacije koju čine EU i aspiranti za EU sa Balkana kao i Ukrajina, Gruzija i Moldavija. Direktor sekretarijata EZ Janez Kopač koristi svaku priliku da sugeriše uvođenje karbonskih kvota i forsira razvoj isključivo obnovljivih izvora; nije greška reći da se ponaša kao plaćeni lobista.

Kopač se posebno istakao i napadima na „Južni tok“, pa onda na „Turski tok“, ali i pored tih „dobronamernih preporuka“, gasovod je završen. Time je obezbeđena povoljnija cena gasa (ne plaća se više preskup tranzit preko Mađarske zbog toga što smo bili slepo crevo) a uz to se naplaćuju tranzitne takse za prenos gasa preko naše teritorije, pa sada mi zarađujemo od Mađara, a ne obrnuto. Pored toga, znatno je povećana energetska bezbednost zemlje, jer Srbija ne zavisi više samo od jednog pravca za snabdevanje gasom. Da smo bespogovorno slušali preporuke Kopača odnosno EZ, od toga ne bi bilo ništa.

Od članica EZ, karbonske kvote je uvela samo Crna Gora za vreme vlasti Mila Đukanovića – zanimljivo je da je taj mehanizam iskorišćen za prelivanje para iz EPCG u privatne džepove. Vlada Duška Markovića je prilikom raspodele karbonskih kvota dodelila previše kvota privatnoj firmi Uniprom, a premalo EPCG za rad termoelektrane Pljevlja. EPCG je zato morala da kupi nedostajuće kvote od Uniproma za čak 17 miliona evra, čime je de fakto poklonjeno 17 miliona evra kompaniji čiji je vlasnik tajkun blizak Đukanoviću.

EZ je dobrovoljno udruženje i naša država ne mora da sluša njene preporuke. Sankcije koje Kopač pominje zbog nesprovođenja naloga EU svode se samo na „uskraćivanje prava glasa“ u organima EZ; Srbija, ako to želi, može bez ikakve štete da napusti tu organizaciju.

Kao argument za uvođenje karbonskih kvota koristi se i pretnja da će EU uvesti prekogranično oporezivanje emisija – odnosno, da će Unija dodatno oporezovati uvoz proizvoda kao što su čelik, aluminijum, veštačka đubriva i struja ako se karbonske takse ne primene; to je deo paketa „Fit za 55“ EK.

Takva mera je veoma diskutabilna, jer nije u saglasnosti sa pravilima Svetske trgovinske organizacije; ona mora da se primeni na sve države sveta, što je već izazvalo ogromno protivljenje i Kine i SAD. Da ne govorimo da će EU imati poseban problem sa Ukrajinom, koja izvozi čak 3,5 milijardi evra robe koja bi bila podložna prekograničnom oporezivanju, a koju Evropljani ionako moraju da alimentiraju zbog smanjenog tranzita ruskog gasa. Srbija izvozi te artikle u vrednosti od oko milijardu evra, od čega najviše čelika iz Smedereva. Čak i ako EU uvede takvo oporezivanje, ti proizvodi bi se mogli plasirati na trećim tržištima, gde će artikli iz EU biti potpuno nekonkurentni.

Efekat primene karbonskih kvota na cene struje

Proizvodna cena EPS-a u termocentralama na ugalj je oko 35 evra/MWh; ako bi EPS morao da plaća karbonske kvote po trenutnoj ceni od oko 60 evra po toni ugljovodonika koju emituje, to bi dovelo do povećanja proizvodne cene struje iz uglja za oko 40 evra/MWh, dakle na 75 evra/MWh.

Prosečna cena struje koju građani plaćaju EPS-u iznosi oko 32 evra/MWh (odnosno 3,2 evrocenta po kilovatsatu). Ako karbonske kvote povećaju proizvodnu cenu struje iz termocentrala za 40 evra/MWh, EPS će troškove morati da prebaci na stanovništvo, pošto privreda već plaća berzansku cenu; cena struje za građane bi trebalo praktično da se duplira. Međutim, čak i u tom slučaju, cena struje bi za građane bila povoljnija nego da se snabdevamo isključivo od elektrana na vetar i sunce.

Perspektiva EPS-a u novim okolnostima

Nagli rast cena struje na budimpeštanskoj berzi zbog skoka cene karbonskih taksi trenutno izuzetno odgovara EPS-u. Uz iste proizvodne troškove kao prethodne godine, cena struje koju EPS prodaje za industriju je skočila za 60%, što omogućava zavidan profit. EPS-u ide u prilog i što je od 1. januara ove godine za pet puta povećana naknada koju potrošači plaćaju za obnovljive izvore, što će pokriti bar 90% izdvajanja za te namene, pa će gubitak po tom osnovu biti oko 20 miliona evra, umesto preko 100 miliona evra koliko je izneo prošle godine. Povećana je i cena struje za građane za 3,4%.

EPS godišnje proizvodi 34.000 GWh struje. Od obnovljivih izvora van EPS-a koje drže privatni investitori prošle godine dobijeno je 1.500 GWh, odnosno samo 4% od ukupne potrošnje (ta struja je plaćena preko 3 puta skuplje od proizvodne cene EPS-a).

Ako bi sadašnja cena struje na berzi ostala na ovom nivou do kraja godine (a po svoj prilici će biti i povećana), EPS će 2022. godine imati bar 300 miliona evra dobiti samo zbog tog poskupljenja. A zbog povećanja naknade za obnovljive izvore i cene za stanovništvo ostvariće bar još 150 miliona evra dodatne dobiti.

Sa druge strane, ako bi država uvela karbonske takse, EPS bi po tom osnovu morao da plaća oko 800 miliona evra godišnje, što bi dovelo bi do ubrzanog gašenja termoelektrana na ugalj u narednim godinama (EPS iz hidrocentrala proizvodi samo oko trećinu struje).

Šta dalje?

Trenutno se Srbija nalazi u veoma povoljnoj poziciji – nije članica EU i ne mora da primenjuje njene direktive niti da uvodi karbonske kvote. Proizvodi iz Srbije nisu opterećeni troškovima tih kvota i mogu da budu veoma konkurentni na tržištu EU. Međutim, takvu priliku EU ne želi da nam dozvoli, i zato stižu razne pretnje i pozivi na „saradnju“.

Tržišni poremećaji ukazuju da je poslednji trenutak da država donese ozbiljnu strategiju za razvoj srpske energetike. EPS će sticajem pomenutih okolnosti već sledeće godine imati na raspolaganju ogroman novac – preko pola milijarde evra dodatnih prihoda u odnosu na 2019 godinu. Sa tim sredstvima EPS može i bez kredita da u roku od 2 godine isplati sve troškove za novu elektranu Kolubara B.

Puštanje u rad te elektrane oslobodilo bi prostor da se odmah ugase najstarije i najneracionalnije termocentrale u EPS-u. Samim tim bi se odmah smanjila i emisija štetnih gasova i povećala bi se energetska efikasnost kompanije (novi kotlovi generišu za istu količinu uglja trećinu više struje!).

Takođe, ako je već „neophodno“ da se u dogledno vreme ugase centrale na ugalj, zašto se u prelaznom periodu, koji će potrajati, ne iskoriste sredstva koja će EPS imati usled besmislene karbonske politike EU za izgradnju nuklearne elektrane? Alternativa je da se umesto nuklearne elektrane forsiraju skupi i nestalni kilovati od vetra i sunca, koji lako mogu da nas dovedu u krizu kakvu sada trpe članice EU. Inače, nuklearne elektrane imaju nultu emisiju ugljovodonika, pa samim tim ne mogu biti osporene u „borbi protiv klimatskih promena“, a uz to obezbeđuju stabilno snabdevanje za razliku od promenljive energije vetra i struje.

Od strane EU, kao i tajkuna zainteresovanih za lako i sigurno bogaćenje, vrši se ogroman pritisak da se u Srbiji u kratkom roku izgrade elektrane na vetar i sunce snage 4-5 GW. To je tehnički veoma problematično za EPS koji ne može da „balansira“ toliku količinu nestabilne energije (EPS bi morao praktično sve kapacitete da drži u „rezervi“ i da ih pali i gasi kada nestane vetra ili naiđe oblak). Alternativa bi bio ogroman uvoz struje.

Nimalo ne ohrabruje što je namera EPS-a da izgradi termoelektranu Kolubaru B blokirana od ministarstva energetike – spor je iznet i pred predsednika Vučića koji još nije doneo konačnu odluku. Međutim, dodatno zabrinjava podatak da je u Vučićevom prisustvu pre par nedelja potpisan memorandum sa jednom američkom kompanijom o izgradnji solarne elektrane snage 1 GW. Da stvari budu još gore, Vučić je prilikom posete Angele Merkel najavio da se priprema „sporazum sa vladom SR Nemačke o borbi protiv klimatskih promena“.

Takav sporazum može značiti samo jedno – odustajanje od suverene energetike i prihvatanje diktata EU, i to u trenutku kada je energetska kriza ovog leta pokazala sve slabosti, ili bolje reči gluposti, evropske energetske strategije.

Srbija ima šansu da izbegne zamku u koju je upala EU svojim ortodoksnim pristupom sa oslanjanjem na vetar i sunce, što je dovelo do ogromnog rasta cena i još teže krize ove zime. Energetska bezbednost ne može da se zasniva na nestalnim izvorima (bar ne u većem obimu), pa bi strategija trebala da predvidi bilo izgradnju nuklearnih elektrana u narednoj deceniji bilo nastavak rada termocentrala u narednih dvadesetak godina, dok se ne vidi u kom pravcu ide moderna tehnologija (očekuje se čista energija od nuklearne fuzije).

Takva strategija bi obezbedila podnošljive cene struje za stanovništvo i industriju. Bila bi velika šteta da se popusti pod pritiscima i da se omogući masovna izgradnja elektrana na vetar i struju po visokim cenama za potrošače, uz rizik za energetsku bezbednost zemlje.

Šta je Sistem karbonskih kvota

Sistem karbonskih kvota, odnosno ETS (Emission Trading System) je mehanizam u kome svaki privredni subjekt koji emituje ugljovodonike dobija kvotu koju može da koristi tokom godine. Te kvote se smanjuju svake godine za 2,2%, što treba da primora industriju da bude energetski efikasnija. Nedostajuće kvote firme moraju da kupe na berzi. Preduzeća koja uspeju da značajno smanje emisiju ugljovodonika mogu da prodaju višak svojih kvota na tržištu, i tako su stimulisana da investiraju sredstva u te namene. Sa druge strane, kompanije koje ne smanjuju emisiju prinuđene su da svake godine kupuju sve veće kvote ETS. Nagli skok cene ETS ove godine je do kraja zaoštrio tu problematiku. Ako se nove mere usvoje, cene ETS će i dalje ubrzano rasti. ETS se obračunava u evrima po toni emisije ugljovodonika.

Šta plaćaju građani

Konačna cena koju građani plaćaju na računu za struju je mnogo veća od 3,2 centa po kilovatu, pošto se dodatno naplaćuju i troškovi pristupa mreži i korišćenje distributivnog sistema (u računima za struju je prikazano koliki su troškovi distributivnog sistema). Ta sredstva ne pripadaju EPS-u već ih dobija „Elektrodistribucija Srbije“ koja je nezavisno preduzeće izdvojeno od EPS-a. Pored troškova distribucije, građani uz račun za struju plaćaju i naknade za povlašćene proizvođače obnovljivih izvora energije, naknadu za „energetsku efikasnost“, a na sve to se obračunava akciza od 7,5% i PDV od 20%.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.