Povratak života u Grubore
Prošle godine sam prvi put bio u Gruborima. Bila je to jedna od prvih zajedničkih komemoracija, i stekao sam utisak da na tom mikro planu može da bude dobar početak, kada je reč o prvim koracima ka normalizaciji. A i kada je reč o pomirenju. Tada sam video sa jedne strane određenu krutost zvaničnika, nervozu, neprijatnost pred izazovom obećanja da će obnoviti kuće i vratiti život u ovo razoreno mesto. I video sam sve Grubore kod kojih se nije videla nikakva napetost, već širina domaćina koji su primili goste.
Dogovor koji je pao pod tremom jedne od razrušenih kuća i obećanja o obnovi nisam shvatao kao nešto što se može dogoditi preko noći, ali verovao sam da će se zaista i dogoditi.
Paralelno, u sjajnoj reportaži, Ante Tomić govori sa puno skepticizma o odnosu države prema ovakvim mestima koja su sve zapuštenija i napuštenija. U nekim drugim tekstovima, govori se o 70 svedoka zločina koji su doživeli amneziju, o odlukama suda kojim su neki od optuženih oslobođeni.
I zaista, nove nepravde ostavljaju trajne posledice… Jedna od prvih asocijacija na zločin prema Gruborima je scena ubistva Milice Grubor, za koju Mira kaže da je bila malo zaostala u razvoju: „Bila nam je svima zabavna i draga, baš zato što je bila takva… Bila nam je maskota… Svi smo je voljeli, bila je dobra duša“.
Kasnije sam se nekoliko puta viđao sa Gruborima, razgovarali smo o planovima za obnovu i koliko je realna. I shvatio sam koliko tuguju za životima ubijenih, zbog razaranja, i sa osećajem dužim od četvrt veka da je sve u Gruborima zauvek izgubljeno.
Pre nekoliko dana, Mira Grubor je u jednoj poruci opisala kako je izgledala godina koja je za nama:
„Sama činjenica da je ideja o obnovi Grubora postala aktuelna pre godinu dana, mi Grubori smo se opet povezali, ujedinili, osnovali grupe za druženje i razmenu informacija..
Svaki boravak u selu se dokumentuje, postave fotke za sve da vide…
Dogovaramo se oko radova u selu…
Problema postojećih i potencijalnih…
U suštini, ujedinili smo se i uspostavili kontakte..
Na primer, moj drug sa kojim sam odrasla, živi u Rusiji i nisam ga videla od pre rata…
Sada smo opet uspostavili kontakt…
Svi naši mlađi koji su po precima Grubori, postali su deo grupe i aktivno učestvuju u svemu…
Bio mi je simpatičan momak Branislav Grubor kome je otac otišao odavde 95te… Branislav se rodio u Srbiji i nije nikada bio ovdje do Spasovdana 10.6. kada je išao da obiđe kuću gdje mu se djed i pradjed rodio… plakao je od sreće što je došao. Na ulazu u Hrv na Grabu je imao problema da udje… njegov komentar je bio da je bio spreman da tu sjedi i plače 3 dana ako treba dok ga ne puste.
Ima mnogo simpatičnih priča iskustava i susreta.
Mislim da je u ljudskoj prirodi da vole da pripadaju…
Kod nas je to proradilo baš kako treba.
Kreiran je pozitivan osećaj oko Grubora kakav nije postojao od pokolja i paljenja. Pozdravljamo napor države Hrvatske koji nam ne samo daje kućni prag u rodnom selu, već nas je ujedinio u većem broju nego što sam ikad očekivala…
Ljudi su proveli sve ove godine pričajući sa žalom o prošlim vremenima i životu u Gruborima…
Toliko je bilo negativnih osećanja oko svega toga…
Sa razlogom…
Sada taj negativitet biva zamenjen elanom…
Odlazak u Grubore sada postaje doživljaj…
Svako želi da doprinese…
Da nas naši poginuli mogu videti u Gruborima, i oni bi se iz raja veselili“.
…
Obnavljanje Grubora i povratak na rodnu grudu nikoga nikada neće ugroziti. Sredstva koja će država izdvojiti za ove ali i sve sledeće „Grubore”, ako ih bude, nisu takva da mogu predstavljati bilo kakav problem.
Pored ispravljanja nepravde, dobijamo i proces koji je Mira sjajno opisala. Zadovoljstvo da budeš opet u svojoj kući, da pripadaš tom mestu, tom prostoru, tom narodu, pozitivna energija obnove, novog spajanja potrganih porodičnih i prijateljskih veza… Uspostavlanje normalnih uslova za život.
Podloga za novo uspostavljanje mostova, komunikacije i činjenja koje bi moglo biti ono što priželjkujemo, a što se zove pomirenje.
Do sada je država u odnosu prema Gruborima zakazala u svemu u čemu je mogla – sprečavanju masakra i paljenja sela, kažnjavanju onih koji su zločin počinili, nije omogućila povratka, ometala je pravdu, na kraju je i sud priznavo da se zločin dogodio ali da on ne raspolaže dokazima na osnovih kojih bi mogao kazniti odgovorne i počinioce. Sa obnovom Grubora pokazala bi da u konačnici nije u svemu zakazala.
Neka vas i naredne godine ovde obiđemo, vaše kuće i okućnice, da vas bude još više, da imate vode, struje, još boljeg puta, možda nekog OPG, ili zadruge, startupa… Muzeja Dositeja…
I modela povratka i obnove, koji se primenjuje gde god je to moguće.