Dimitrije Boarov: Nafta i struja

Piše: Dimitrije Boarov

Iako je početkom ovog vrućeg leta izgledalo da cene sirove nafte na svetskom tržištu kreću nezadrživo uvis i u istom pravcu vuku cene i svih drugih energenata, ovih dana se čini da je taj trend zaustavljen. U stvari, kad su cene brent nafte na berzama počele sporadično da preskaču cenu od 70 dolara za barel, s tendencijom daljeg rasta, počela je “usaglašena” inicijativa OPEK-a, Rusije i SAD da se poveća ponuda, pa je najavljeno da će OPEK i Ruska federacija uskoro povećati dnevnu proizvodnju nafte za oko 400.000 barela dnevno (ostavljajući tako prostor i za jesenju apsorpciju dnevne ponude Irana od milion barela dnevno – ako SAD odustanu od sankcija u zamenu za obnovu atomskog sporazuma). Već sama ta najava, bar tako izgleda ovog trenutka, zaustavila je porast cena nafte na koti od oko 70 američkih dolara za barel iako spomenuto najavljeno povećanje dnevne ponude deluje marginalno (oko 0,5 odsto – s obzirom na to da je dnevna ponuda između 90 i 100 miliona barela).

Neko će reći da nije uobičajeno da prodavci neke robe paze da cene njihovog espapa ne porastu previše, ali ovde stvar nije toliko jednostavna. Prodavci nafte nisu bez velike brige kako će na dugi rok u budućnosti ići prodaja njihovog glavnog artikla jer sa svih strana stižu vesti da se borba protiv klimatskih promena više ne može odlagati, te da je jedan od značajnih pravaca te borbe što brži prelazak većine automobila na električni pogon.

Iako je saudijski ministar za naftu na nedavnom Sanktpeterburškom ekonomskom forumu zbijao šale na račun EU strategije da se benzin izbaci iz automobila u evropskim gradovima već u narednih 10-15 godina i mada je tačno da će motori teških kamiona, brodova i aviona još dugo trošiti naftne derivate (a to je dve trećine potrošnje sirove nafte), briga izvoznika nafte da će njihovo tržište u doglednom razdoblju biti bitno suženo sigurno se ne može jednostavno gurnuti pod tepih. To je još jedan razlog što proizvođači nafte ne žure da podupru trend porasta cena nafte, pored onih iskustvenih – da ni naftašima ne odgovaraju lomovi u svetskoj ekonomiji koje bi izazvala skupa nafta.

Da se fantastičan tempo porasta prodaje elektroautomobila ne zanemaruje u zemljama izvoznicima nafte, to je sigurno. Ako samo bacite pogled preko interneta na podatke koji sustižu jedan drugi, videćete da je izvoz električnih i hibridnih automobila Evropske unije od 2017. do 2020. povećan pet puta, a uvoz utrostručen. Prema Evrostatu, u tom razdoblju je izvoz elektroautomobila povećan sa oko 150.000 komada na 725.000, a uvoz je sa oko 300.000 povećan na 892.000 jedinica. Pri tome treba imati u vidu da je 2020, uprkos kovid-krizi, EU izvezla 5,2 miliona vozila, a uvezla tri miliona. Znači, učešće elektroautomobila je još uvek ispod 15 odsto tog prometa. Pa ipak, i evropska automobilska industrija kreće u elektrotransformaciju jer procenjuje da je ona neizbežna. U takvim megatrendovima ne vredi vam da jednostavno kažete – mi se nećemo odreći naše industrije ili naših rudnika uglja (kao što je to nedavno izjavio naš predsednik).

Ako se vratimo brigama izvoznika nafte, vredi raspravljati o (kod njih raširenoj) tezi da će se nafta i gas prešaltovati na proizvodnju struje u termoelektranama, te da zbog toga vredi nastaviti sa investicijama u nova nalazišta. Problem za takve investitore je što su i postrojenja za proizvodnju struje sve raznovrsnija i da rastu solarne i vetro elektrane. Sve je to još teško predvideti i proračunati, ali je pravo vreme da se ozbiljne “analize budućnosti” u energetici počnu izvoditi i kod nas da se odjednom ne nađemo kao žrtve neke nove svetske zavere protiv Srbije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.