Maša Živković – Kroz visoku travu
Piše: Veran Matić
Poezija nam je od samog početka predstavljala problem da sastavimo neku realnu kalkulaciju koja bi opravdala štampanje knjige. Malo smo objavili knjiga pesama, ali bilo je izuzetnih, izbor Vislave Šimborske, Frosta, Antologija koju je priredila Radmila Lazić, i uvek su to bili trenuci radosti… A u isto vreme i tuge, kada su se gledali mesečni izveštaji prodaja.
U proteklih nekoliko godina, imamo izdavačku dinamiku kada je reč o poeziji, i to naročito novih pesnikinja i pesnika, kao da je to odjednom postalo vrlo komercijalno. Sigurno nije, ali postoji očigledno neka neobuzdana energija koja sve barijere racionalnih budžetskih projekcija ruši lepotom, angažmanom, sadržajnošću, privlačnošću… I dobili smo izdavače koji neobuzdano objavljuju i poeziju. I, naravno, autorke i autore koji sjajno komuniciraju sa publikom. Bilo da je reč o knjigama ili o pesmama na netu ili živim nastupima.
Kao da je sabijanje i potiskivanje koje se dogodilo biznis projekcijama, stvorilo određeni oblik erupcije poezije, koja se razvija van uobičajenih izdavačkih inercija. Kao da nikoga ne zanima isplativost, korist… već samo lepota, nove ideje, emocije, promišljanja…
Kao da je poetski izraz postao retkost kojim je moguće saopštiti nešto što se ne razume silnim tekstovima u medijima ili prozi…
Više puta sam citirao stihove Ognjenke Lakićević, njene intervjue, koje sam otkrio. Pre nekoliko dana mi je poklonila par knjiga od kojih i knjigu pesama Maše Živković u izdanju Enklave… E sve je tu ovo o čemu sam pričao. I hrabrost i neobuzdanost izdavača Enklave, i pesnička zrelost, šta god značila floskula…
Meni je veoma važno da mogu da čitam knjige noću, pred spavanje i kada se probudim, što se često događa. Stihovi Maje Ž. me uspavljuju, odgovaraju potpuno svakom obliku proze koja nosi sa sobom neku naraciju, ovakvu ili onakvu, … objavljivala u obliku kniga ili portala, blogova, verovatno i kroz društvene mreže, htela ona to, ili ne… slobodno deljenje je veliki kapital koji imamo…
Maša se rodila 1994. godine. Iako to izgleda kao pravi pakao (vreme i sredina u kojoj se rodiš), razmišlja i piše kao da smo mi iz 1962. proćerdali neki životni prostor, ako nismo pisali pesme ili prozu..
Ja sam 1984. godine počeo da se bavim novinarstvom u Ritmu srca na Studiju B, Vlada Bajac urednik, Petar Janjatović muzički urednik… Puno kreativnog sveta u toj i narednim godinama.
Ritam je još uvek išao u 20 časova. Kao početniku, opsesiju mi je predstavljala nova generacija književnika koju je predvodio David Albahari, Basara… I bilo mi je izuzetno izazovno da radim intervjue sa autorima knjiga koje sam obožavao, a već cela ta generacija odavno nije bila mlada u generacijskom smislu.
Mladi književnici bili su i oni koji su, na primer, imali preko četrdeset godina… Hoću da kažem ko god da entuzijastički, pionirski „gura” mlade pesnikinje i pesnike, književnike… obavlja izuzetan nacionalni, kulturni posao. Najvažniji…
Na klapni zbirke pesama je i pesma pod imenom DNK:
Dobar naslov treba da te
Ostavi znatiželjnim.
Tačno, hoću nešto što ima
Veze sa drvećem,
Zelenilom.
Zalet u visoku travu.
S krošnje na zemlju.
Niz drveće do trave.
Hajde ljudi, recite na šta
Vas podsećaju ove pesme.
Zrikavci u travi, bube u travi kose.
Dobro je to za bube..
Uhvatiti travu.
Uhvatiti ježa u travi.
Kroz visoku travu.
To podseća na kretanje
Junaka koji ne vidi kuda
Ide,
Ali ipak se probija kroz
Gustiš osećanja i odnosa.
U travi se kriju razne
Životinje.
Hm, vlati trave.
Bavim se nestalima u Hrvatskoj, bar 1868 minimum. I DNK bi mogao da reši bar pola neidentifikovanih… I možda da pomogne da se I neki drugi identifikuju. I da se smanje međusobne tenzije. Da bude neki mir, neophodan za pomirenje…
„Njen jezik je nežan, ali žilav poput visoke travke, gustiša kroz koji struji nešto neimenovano, a transparentno, nešto što je kao i samo vreme u prolazu i nezaustavljivo obnavljajući impuls poezije, i života samog…”,piše u recenziji.
Pretposlednji zagrljaj
Drmusam te u naručju
Kao nekad tatu
Pre nego što je mama ušla u sobu
