Dečji i rani brakovi – rodno zasnovano nasilje, a ne romska tradicija
Piše: Miljana Miletić
“Ne forsiraj me, tata, mlada sam za udaju”, pevaju devojke iz benda Pretty Loud. One su mlade Romkinje koje godinama unazad ruše stereotipe o svojoj etničkoj grupi. Sve što rade, kažu, rade u cilju ravnopravnosti i u korist budućih generacija žena.
Isto radi i Stefana Rašić, samo na malo drugačiji način. Ona je studentkinja Pedagoškog fakulteta i aktivistkinja pokreta Opre Roma.
Pokret okuplja studente i svršene psihologe, sociologe, pravnike, učitelje, vaspitače, ali i one koji nisu stekli visoko obrazovanje a spremni su da se bore za poboljšanje položaja Roma.
“Svako od nas ličnim primerom romskoj zajednici pokazuje pozitivnu stranu obrazovanja, na različite načine motivišemo mlade da ne odustaju od srednje škole i fakulteta”, kaže ona za Istinomer.
Stefana ističe značaj afirmativnih mera za školovanje Roma, koje su joj pomogle u studiranju, ali smatra da “oslonac i podrška uvek moraš biti sama sebi”.
“Kod nas žene ne rade”
Borba protiv nezahvalne statistike o položaju Roma, a posebno Romkinja, nije laka. One su najčešće žrtve kršenja prava deteta i rodne diskriminacije u Srbiji. Više od polovine Romkinja uda se pre punoletstva. A čak trećina njih rodi prvo dete između 14. i 16. godine.
Udaja Romkinjama neretko znači i stavljanje tačke na školovanje. I to za one koji su u školu uopšte i išle, jer su i na tom polju podaci poražavajući – tek nešto više od polovine Romkinja starih od 18. do 21. godine ima završeno obavezno, tj. osnovno školovanje.
Ni sa zaposlenjem nije bolja situacija. Više od 90 odsto romskih žena nije zaposleno.
I pored zabrinjavajuće statistike, institucije poput Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kao i organizacije civilnog društva među kojima su i one koje čine Romi, saglasne su da dečji brakovi, iako najbrojniji u romskim zajednicama, suprotno rasprostranjenom mišljenju, nemaju veze s tradicijom.
“Rani brakovi su posledica vekovne isključenosti romske zajednice iz glavnih društvenih tokova”, kaže Jelena Reljić iz organizacije Opre Roma i podseća da slične prakse postoje i na drugim mestima, navodeći kao primer pojedina manja sela u Albaniji.
Svetlana Ilić i Slavica Vasić, predstavnice Romskog ženskog centra Bibija, kažu za Istinomer da su uzroci dečjih i ranih brakova u Srbiji slični uzrocima takvih brakova širom sveta – od siromaštva, preko rodno zasnovane diskriminacije do neadekvatnih institucionalnih odgovora na maloletničke brakove.
Reljić tome pridodaje i slabu političku participaciju Roma i rasizam sa kojim se njena zajednica suočava gotovo svakodnevno, kao i nepostojanje adekvatnih zakona koji bi se borili protiv nasilja nad Romkinjama koje imaju drugačije iskustvo od žena iz većinske populacije kada se govori o nasilju.
Supruga, majka, domaćica
Romi i Romkinje u Srbiji veoma često su predmet različitih vrsta predrasuda i diskriminacije na širem društvenom nivou i nalaze se na socijalnoj margini.
“Takva društvena percepcija romske zajednice u praksi dovodi do toga da se njihovi problemi posmatraju kao da se dešavaju negde drugde i nekom drugom”, kažu iz Bibije.
Naše sagovornice kažu da se dečji brakovi olako tolerišu i pripisuju romskoj zajednici, a da se ne prepoznaje dovoljno njihova štetnost.
“Stupanjem u brak devojčica odustaje od školovanja, drastično joj se smanjuju izgledi za zapošljavanje, a povećava ranjivost na nasilje u porodici, pogoršanje zdravstvenog stanja, uključujući i reproduktivno zdravlje”, kažu iz Bibije, naglašavajući da mlada devojka može biti izložena ne samo fizičkom, već i ekonomskom, psihološkom i seksualnom nasilju.
“Prekinuto detinjstvo, nagli ulazak u svet odraslih sa očekivanjima koje često prevazilaze njihovu fizičku i psihičku zrelost, uz loše uslove života koje vladaju u većini romskih naselja, rezultiraju lošim kvalitetom života i izuzetno kratkim životnim vekom koji je u proseku i do 20 godina kraći nego kod ostalih žena u Srbiji”, upozoravaju iz Bibije.
Dečiji, rani i prinudni brak
Važno je praviti razliku između dečjeg, ranog i prinudnog braka koji nije vezan za uzrast partnera, već za postojanje prinude da do njega dođe, naglašava Sanja Kljajić iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu za Istinomer.
Dečiji brakovi su neformalna zajednica u kojoj su jedna ili oba partnera maloletni, i najčešće se sklapaju na tradicionalan način pa nisu uvek pravno vidljivi. Samim tim, ni institucije ne mogu odmah da reaguju.
Rani brak po aktuelnom Porodičnom zakonu uz dozvolu suda može biti formalan i predstavlja zajednicu osoba iznad 16 godina.
“Za sklapanje ovog braka sud daje dozvolu uz prethodno mišljenje Centra za socijalni rad koje se odnosi na procenu zrelosti osobe za sklapanje braka. Potrebno je napomenuti da se u velikom broju slučajeva radi o sklapanju braka kada je devojka već trudna. Najčešće se u tim situacijama polazi od stanovišta da je za devojčicu veća sigurnost da se brak sklopi”, objašnjava Kljajić. Trenutno se, dodaje, radi na izmenama Porodičnog zakona pa će po preporuci međunarodnih tela biti ukinuta mogućnost sklapanja ranih brakova.
Zakasnela reakcija
Centar za socijalni rad prva je adresa kojoj dete ili roditelj može da se obrati u slučaju dečjeg braka. Iako centar može da pomogne, što savetovanjem, lišavanjem roditelja roditeljskog prava, što određivanjem staratelja ili alternativnog smeštaja za dete i podnošenja krivičnih prijava zbog zlostavljanja dece, ta institucija ima svoje nedostatke.
“Centar veoma retko uoči rizik od dečijeg braka blagovremeno jer stručnjaci u centru nisu u situaciji da uoče pokazatelje, te za primenu nadzora nad vršenjem roditeljskog prava bude kasno, odnosno dete se već nalazi van roditeljske porodice i celishodnije je primeniti neke druge mere”, kaže Sanja Kljajić iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu (RZSZ).
Nisu samo deca i roditelji ti koji mogu da alarmiraju centre za socijalni rad. To mogu da učine i škole, policija, zdravstvene ustanove, što su i uradili tokom prošle godine.
Centar je prošle godine radio sa 191 detetom, od toga je bilo 180 devojčica. Većina njih je imala jednog ili oba roditelja, što ukazuje da su “roditelji ove dece odgovorni za sklapanje dečijeg braka, odnosno podržavaju ili, u najmanju ruku, imaju pozitivan stav u odnosu na ovu pojavu”, kaže Kljajić i dodaje:
“Veoma zabrinjavajuće je da niti jedna prijava nije došla od službi/pojedinaca koji su na izvoru informacija, odnosno u situaciji da blagovremeno uoče rizik, a to su zdravstvene medijatorke, pedagoški asistenti i udruženja građana”.
Ona podseća da centar reaguje i na anonimne prijave koje sadrže osnovne podatke o detetu kao što su ime i prezime i adresa.
“Mora škola…”
Kako je dečiji brak složen fenomen, neophodan je multisektorski pristup da bi se on sprečio, mišljenje je Sanja Kljajić.
Osim postojećih institucija i organizacija civilnog društva, u rešavanje problema treba da se uključi i sama zajednica u kojoj se dešava brak. Od važnosti je i rad na eliminaciji diskriminacije u javnosti, integraciji sa većinskim stanovništvom i iskorenjivanju siromaštva.
Stefana Rašić kaže da na problem ranih brakova može da se utiče i indirektno – borbom za veću političku participaciju, veći broj Roma a posebno Romkinja na visokim pozicijama i, naravno, zapošljavanjem.
Upravo povratkom u obrazovni proces otvaraju se mogućnosti za pronalaženje posla, a time i za ekonomsku nezavisnost žene, dodaje Rašić, ističući da je uočena direktna korelacija između obrazovanja i smanjenja pojave dečijeg braka.
Članak je prenet sa portala Istinomer.
