Branka Krilović: Srpska kultura neće izumreti

U savremenoj srpskoj prozi sve su češći glasovi pisaca koji se izdvajaju iz prilične tematske i stilske unisonosti. Izvan svih koterija, svojim posebnim pripovedačkim umećem, originalnom idejom i jezikom sa višeslojnim ishodištima, ti pisci uspevaju da se izbore za čitaoca. Njima pripada Branka Krilović, jedno od najznačajnijih imena srpske pozorišne kritike, koja je sve prisutnija u našoj književnosti.

Zbirkom priča Jutarnji akt, objavljenom 2000. u izdanju Čigoja štampe, Branka Krilović ušla je u srpsku prozu da bi se, i te kako uspešno, dokazala narednim knjigama: pripovednom prozom Toliko od mene (Albatros Plus, 2015) i romanom Prekasno u izdanju Geopoetike (2018).

Isti izdavač nedavno je objavio najnoviji roman Branke Krilović pod naslovom Liga bezočnih. Junaci romana su muškarci koji su profesionalno ostvareni, ali koji od detinjstva pate jer u svom imenu i prezimenu nemaju srednje slovo, ono kojim počinje ime oca. Paralelno sa tim intimnim traumatičnim iskustvom, njihov život proždiru politička previranja poslednjih decenija, uz najnovije nazadno ruženje njihovog rodnog grada, Beograda, koje sprovodi samo(pro)zvana elita. Liga bezočnih je istančana, profinjena proza koja uzbudljivo poziva na čitanje sopstvenih teskoba, ali i podseća na prave vrednosti čijem se zaboravu ne smemo predati.

Kako ste se upustili u tu misteriju zvanu drugi roditelj?

Reč je o onoj vrsti oca koji je nedostupan – zauvek. Uradio je šta je uradio i nestao. Ni slova! Pozabavljen globalnim nabavkama, zdravstvenom diplomatijom, ko zna čime još, svet slabo prepoznaje probleme koji su izvan radara megakapitala. Šta je za njih jedno krhko biće koje nema srednje slovo u imenu? Nema noseći stub, stajnu tačku. Fali mu deo njega samog, fali mu da se dodefiniše. Imam oca koji me i dan danas (iako nije živ) pridrži kad krenem da se rušim. U sedamdeset mojih godina, nisam srela nekog toliko anonimnog, a toliko uticajnog poput njega. Upravo zato, neprestano se pitam, kako je onom ko ne zna od čije je čestice? Ko zna koliko se srca svakodnevno, u kosmičkom saobraćaju, mimođe sa svojim tvoriteljem? Dala sam im šansu da se otvore na način od koga će im biti lakše. Da se obruše ili prezru, kako god.

Vaši junaci, muškarci, pate bez očeva. Suprotno mitu naše patrijarhalne sredine, u kojoj je za muškarca nezamislivo da pati?

Upravo obrt u odnosu prema mitskoj jakosti muških mi je delovao veoma romaneskno. Sama sam, i moje telo sa mnom, prošla razne drame, pa mi se činilo da bi dodatno, literarno proživljavanje agonije junaka, bilo manje produktivno kroz ženski subjekat. Tačnije, pustila sam da naracija sama nađe svoj pol. Kad sam krenula muškim putem, sve je delovalo lakše. I logičnije. Naročito u situacijama kad jedno krhko muško, bezočno udara na nikad viđenog protivnika. Iako su u knjizi jedva dve psovke, morao ih je izustiti muškarac. Okidač za nailazak male snage kod glavnog junaka Gavrila je nesposobnost da veže kravatu. I to u danu kad postaje otac. Ta nespretnost pojačava nesnađenost u novoj ulozi, upravo zato što je iza njega upražnjeno mesto oca. I stabilna građevina ima problem, ako jedan od milion šrafova nije zakucan na pravo mesto. Tako i ligaši. Prazni fajlovi njihovih života najdramatičnije ih sustižu upravo na vrhuncu profesionalne i ljudske ostvarenosti.

U slikanju muške duše vraćate se u detinjstvo: dečake bez očeva maltretiraju vršnjaci. Vršnjačko zlostavljanje je danas, možda, veće nego ikad?

Zlostavljački uzori se danas multiplikuju neviđenom brzinom. Često i pod okriljem takozvanih umetničkih industrija. Dugo i sistematski je rađeno na tome da nervni sistem potrošača, pre svega vizuelnih medija, sve manje registruje umerenost i suptilnost ili bar ne u onoj meri koja bi uzdrmala piplomere gledanosti. Spektar užasa i varijacija nasilništva u filmovima i serijama, dostigao je zaumne razmere i ne zaustavlja se. Kojim putem da doprete do bića deteta, ako je ono i na kućnoj teritoriji, ozračeno sadržajima šizofrenog napona? Industrija koja vlada svetom, mora i na njemu da uzme svoj danak. Konačno, reč je o perspektivnom potrošaču budućih izuma, treba ga na vreme pripremiti da ništa nije dovoljno strašno da ne bi moglo još.

Biti bez oca za muškarca znači nepostojanje objekta identifikacije: odakle proističe snaga za život vaših junaka?

Iz genetike ili genetske omaške. Imam sopstvenu, parateoriju da, ko je dobro posejan, svojim prenatalnim uvidom može da konstatuje šta mu sleduje od prethodnika. Ako je ponuda zadovoljavajuća, u redu, ako ponavlja muku, prešaltaj se na genetički pristup broj dva, uzmi se u sopstvene ruke, zagrli sam sebe i nosi svoje breme. Iskoristila sam priliku da sa svojim junacima isprobavam prethodnu i naknadnu pamet, da praktikujem hedonizam nebitnog, sugerišem dijaloge koje sam želela, a nikad nisam vodila… ukratko, toliko su me uvukli u igru da mi je na kraju bilo žao što se razdvajamo. Može biti da je njihova snaga i u nekakvoj narcisoidnosti i ekstravagantnoj intelektualnosti. U svakom slučaju, to su izuzetni, kulturni momci, ma šta ko rekao.

Radnja romana dešava se u Beogradu koji je, kako kaže Zoran Paunović u pogovoru, silovan i unakažen prostačkom estetikom nove elite. Da li zato podsećate na beogradske (i jugoslovenske) legende arhitekture i urbanizma, Bogdana Bogdanovića i Ranka Radovića?

Beograd sve više liči na bespomoćnog starinu kome na pleća tovare što može i ne može da nosi. Previše je to. Nikad kraja. Nikako da se biće grada slegne i odmori, da mu se da vremena da, ako može, svari urbanističke uljeze. Zabavljam se tako što razmišljam u koji od novih investitorskih giganata je mogla biti umetnuta koncertna ili pozorišna sala. To je još uvek manje kvadrata od tržnog centra. Otud omaž pomenutim legendama arhitekture. Iz današnje megalomanske vizure, njihov učinak deluje kao sedativni minimalizam, više su prostora ostavljali netaknutim, nego što su pritiskali gradnjom. Sad ih vidim kao dva čarobnjaka koji pred maketom insistiranog prosperiteta, pokazuju šta treba premestiti ili ukloniti, kome vratiti vazduh, a kome pogled. Nepravda je što je sa njima utihnuo i kult arhitekte mislioca i uticajnog besednika. Sadašnja cenjena imena moguće je sresti najčešće kao tekstopisce, na stranicama novinskih separata. Ne daj bože da se kojim slučajem snimi koja emisija o njima.

Oni bi se sigurno prenerazili azerbejdžanskim diktatorom na Tašmajdanu, i lebdećim patrijarhom Pavlom koji gleda u kafanu?

Da, počelo je zastrašujućim Azerbejdžancem među dečjim kolicima na Tašmajdanu, a onda su spomeničke igrarije nastavljene s tendencijom da se skorije ne zaustave. Patrijarh Pavle, zbog čijeg spomenika će junak romana zavapiti Sram nas bilo samo je epizoda u paničnom liferovanju neprimerene ostavštine. Neslavni kip Patrijarha, korisnika GSP-a, bar nije ugrozio saobraćaj, nije izmestio okretnicu. Kad god tramvajem prođem Savskim trgom pitam se kad će sastaviti prekinute šine da trinaestica više ne pravi piruetu na Novom Beogradu kako bi stigla do Banovog brda. I svaki put mi se zgrada Železničke stanice čini sve manjom i tužnijom.

Jedna od posledica tog skarednog odnosa prema Beogradu je i preseljenje divne Radionice integracije zbog projekta Beograd na vodi. Da li sa ovom elitom odumire i srpska kultura?

Niti se elitom postaje boravkom u luksuznim lokalima ili posedovanjem stanova na vodi i na suvom (makar imućni to vrlo želeli) niti će srpska kultura izumreti. Izumire kvalitetan odnos prema kulturi upravo zato što konzumenti iz redova narastajuće, samozvane elite, nemaju kapacitet da shvate veličinu kulturnog dobra koje se, i bez njihove podrške, bogati maestralnim ostvarenjima. To što su u fokusu javnosti češće delca za dnevnu upotrebu vodi se pod – marketing. Što sa stvarnim vrednostima nema veze. Sa srpskom kulturom je sve u redu, a to što okolo talambasaju prodavci magle i to ima rok trajanja. Arheolog Dragoslav Srejović kazao je kako civilizacija ima udah i izdah. Recimo da je ovo izdah koji vuče na povraćanje.

Ti sad odredi dijagnozu društvu u kome je Baka Prase najunosnije zanimanje, kaže vaš junak Ilija koji napušta akademsku karijeru i odlučuje se za kućnu izolaciju?

Ilijina autodestruktivna odmazda je paradigma aktuelne depresije visoko rangiranih profesija. S jedne strane, era interneta ubija jednu po jednu manuelnu struku, s druge, daje legitimitet svakoj raboti koja klikće cifrom u naplatnom sistemu provajdera. Elitna stručnost pije vodu samo ako se uklapa u to vrzino kolo. Stari sam tip, pa mi je žao što je među silnim zanimanjima koja se ukidaju i – bibliotekar. Kako ćeš ako nemaš s kim da proćaskaš među policama? Ručna delatnost je, dakle, već na udaru, govorna je načeta, šta je sledeće?

Kako ste uspeli da svu ovu čamotinju izrazite poetskim, emotivnim kazivanjem?

Ne bih pisala, ma o kojoj temi je reč, ako ne bih mogla da zadovoljim i svoje emotivno biće. Zatim, tu je potreba avanture u jeziku. U tom smislu sebi priređujem stalno nove izazove. Vladislav Bajac je primetio da je jezik Bezočnih – mlad. Priznajem, tri godine pisanja romana su tri godine moje vanredne mladosti. Veliko je uzbuđenje svet materijalne realnosti pretapati u literarnu materiju, nalaziti poetski potencijal tamo gde niko ne sanja da ga ima. Nekad je između surovog i nežnog jedva vidljiva nit. Pisac je bog odluke šta će prevladati.

Naslov knjige je intrigantan. Liga bezočnih je i liga muškaraca bez očeva, ali i liga onih iz elite bestidnika koji dodatno uništavaju živote vaših junaka. I naše?

Svemu što ste naveli dodala bih: zar planeta nije trenutno u vlasti Lige bezočnih? Ko stoji iza generalne probe smaka? Ko drži regler za skidanje tona i omasovljenje nemušte komunikacije? Obesmišljenost nastave u školama ide dotle da dečaci u tramvaju istovremeno slušaju predavanje na telefonu i vode obesne razgovore. Pošto ne uspeva da se uklopi u teško proverljivo, virtuelno poslovanje, moj junak Ilija odlučuje: fizički rad je njegov budući ideal. Pokušaće da svoj izbor prikaže kao jedinu zdravu mogućnost čovečanstva trećeg milenijuma. Ako ga već nije zakačila mentalna atrofija – ima šanse.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.