Izjasniti kao Rom je slika hrabrosti

Željko Jovanović direktor Kancelarije za romske inicijative – Fondacija za otvoreno društvo. Izvor: Novi magazin

O strahovima romske populacije, identitetu i otporu prema nasilju karakterističnom za Rome, ali i o novoj filijali Evropskog romskog instituta za umetnost i kulturu u Beogradu i planovima za budućnost govori za Novi magazin Željko Jovanović, direktor Kancelarije za romske inicijative – Fondacija za otvoreno društvo.

“Institut je nastao kao inicijativa u okviru Saveta Evrope. I kao takva institucija preuzeo je veoma težak i važan zadatak. U Evropi se sve više ide ka nacionalizmu i već gledamo eroziju demokratije, ali i demokratske kulture. Upravo zato ERIAC ima važnu ulogu da, makar iz perspektive Roma, pomogne da se taj trend preokrene. U Srbiji naša je podružnica nastala na inicijativu predsednika Srbije. Mi otvaramo podružnice na osnovu institucionalnih kriterijuma, odnosno kad država obezbedi minimum dva uslova”, kaže Jovanović i objašnjava: “Jedan uslov je da dâ reprezentativan prostor za galeriju i kancelarijski prostor, a drugi da obezbedi finansije za pokrivanje minimalnih troškova za funkcionisanje. Vlada Srbije i predsednik Srbije su se obavezali da to urade. I to su i uradili prošle godine. Mi smo u međuvremenu sredili prostor i tada je otvorena podružnica u Beogradu.”

*Bez obzira na to što su najveća etnička grupa, ne smo u Srbiji već i u Evropi, Romi su žrtve stradanja, ali karakteristično je da se nisu odrekli nenasilnog otpora kroz obrazovanje i kulturu.

“Otkad smo došli u Evropu imali smo različite faze stradanja. To se dešavalo nezavisno od toga da li je to bilo tokom Austrougarske ili Holokausta, da li je to bilo na Kosovu ili u bivšoj Jugoslaviji tokom konflikta… tako da je u principu Holokaust i to mračno doba, kao i Drugi svetski rat, bio samo vrhunac u našem kontinuiranom stradanju.

Na neprijateljstvo i nasilje mi nikada nismo odgovorili nasiljem. Mi suštinski nemamo istoriju kada je reč o nasilnoj borbi. Nema dokumenata ni istorijskih činjenica koje pokazuju da smo u bilo kom trenutku uzeli oružje, bacali bombe ili ubijali druge ljude za neki svoj cilj kao što su stvaranje države ili separatizam u zemljama u kojima živimo. Nažalost, zasad nas je istorija naučila da se to nije isplatilo, tako da uprkos tome nismo imali nikakav povlašćeni status niti su taj čin države cenile. Međutim, to je put kojim je naša nacija uvek išla, a suštinski se svodi na izbegavanje konflikta i nasilja.

I nakon takvog stradanja u Drugom svetskom ratu, mi smo danas ne samo najbrojnija manjina nego i najprosperitetnija – ne samo u odnosu na druge manjine nego i u odnosu na probleme i prepreke s kojima se susrećemo.

*Mislite li da bi sredina prihvatila gradonačelnika Roma?

Ja sam realan. Verovatno tokom mog života to neću imati prilike da vidim, ali radimo tako da sledećoj generaciji ostavimo dobre temelje da grade dalje. Nemam prevelika očekivanja kada je reč o kratkom roku, ali delujemo kao da će se to desiti sutra.

Predsednik je u svom govoru rekao da su Romi potencijal i da su Romi važni za Srbiju ne samo zbog ljudskih prava već zbog toga što su potencijal ove države da ide napred – kulturno, ekonomski i politički. Zastupam ideju onih koji kažu da je stanje najslabijih u društvu slika tog društva, tako da smatram da ako ti najslabiji napreduju, onda i to društvo u celini beleži progres.

*Rekli ste da romska populacija u Srbiji i na Balkanu živi u strahu. Koji su to strahovi?

Naše porodice strahuju da li će biti iseljene iz svojih domova usled procesa urbanizacije, da li će moći da othrane svoju decu? Da li će njihova deca moći da završe školu, uprkos predrasudama s kojima se susreću? Da li će moći da se zaposle kad završe školu? Takođe, postoje i strahovi da li će ih na ulici napasti  grupe ekstremne desnice, poput Levijatana. Da li će biti napadnuti kada idu u prodavnicu da nešto kupe? Kao što je mali Dušan Jovanović ubijen krajem 90-ih godina.

Strah je kod nas stanje svesti od trenutka kad se rodimo. Međutim, naša snaga se odslikava u tome što taj strah prebrodimo, s pogledom unapred, i na taj način se razvijamo kao narod.

*Srbiji, kao i regionu predstoji popis stanovništva. Mislite li da li će ovaj popis pokazati pravu sliku stanja o tome koliko Roma ima?

U stanju u kojem je Evropa, a tako je i u Srbiji, gde vladaju toliko snažne predrasude prema Romima, javno se izjasniti kao Rom je slika hrabrosti. To je ujedno i politička izjava jer vi uprkos svemu želite da se izjasnite ko ste i šta ste, odnosno da ste Rom ili Romkinja. U tom kontekstu, popis je za nas slika slobode u Srbiji. Ako su Romi slobodni i tako se osećaju i iskazuju svoj identitet, makar i kroz takav administrativni proces kao što je popis, to je jedna velika stvar. To je za nas bilo značajno i pre deset godina kad smo radili na popisu i kada je povećan broj Roma koji se slobodno deklarišu. Tako i sada. Uostalom, taj broj će definisati i broj radnih mesta u javnoj administraciji ili broj učitelja ili policajaca Roma jer slika institucija treba da odslikava sliku društva.

*Insistiranje u poslednje vreme samo na identitetu i toj vrsti politike dovelo je do zatvaranja u stilu – sam na svome. A kada si sam onda se rađaju i drugi problemi. Mislite li da će Romi upravo iz iskustva umeti da znaju sve greške koje su učinjene?

U toku je velika svetska debata o tome šta je politika identiteta, odnosno da li je ona nešto pozitivno ili ne. Za mene je ključno pitanje šta je svrha te politike? Niko ne može da izjednači politiku identiteta koju vode Romi s politikom identiteta koju su vodili nacisti i fašisti ili s politikom identiteta koju danas vodi, na primer, Viktor Orban u Mađarskoj. Oni su se borili za politiku da postoji nekakva hijerarhija između onih koji pripadaju određenom narodu i onih koji ne pripadaju. Za razliku od njih, mi se borimo za jednakost. Naš cilj je jednak tretman i zato mi nećemo ništa više, ali i ništa manje od ostalih. To je svrha naše politike. Identitet samo služi kao sredstvo otpora jer sve što društvo smatra delom našeg identiteta su u stvari negativni elementi zasnovani na predrasudama.

*Romska populacija je često stigmatizovana. Sve je to dovelo do toga da su usvoji rezolucija Evropskog parlamenta o anticiganizmu. Koliko će onda doprineti da se poveća razumevanje za romske sugrađane?

Usvajanje takvih dokumenata na međunarodnom nivou je signal političkog napretka i pokazuje da su institucije definisale problem koji je specifičan za romsku populaciju i s kojim se susrećemo decenijama i vekovima. Ipak, tek sada političke institucije smatraju da je to politički problem i da treba odgovoriti na politički način. To praktično znači da javne institucije moraju da preuzmu odgovornost. Da li će ta rezolucija imati značaj za obične ljude zavisiće od policije, sudija, od učitelja, odnosno od načina na koji mi odgovaramo na negativni tretman Roma u društvu, na percepciju stigmatizacije. U krajnjem slučaju, zavisiće od javnih službi i javnih službenika da li će se tretman prema Romima menjati ili ćemo imati rezolucije koje će ostati samo mrtvo slovo na papiru.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.