Zašto je važna sapunica oko Stefanovića?

Piše: Boban Stojanović, politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Već duže vreme u javnosti se postavlja pitanje kakva je politička i svaka druga sudbina Nebojše Stefanovića. Iako su se afere oko njega nizale od momenta od kada je postao državni funkcioner (prvo predsednik Narodne skupštine, pa ministar), tek je u poslednje vreme očigledno da postoji neko trvenje između njega i predsednika Vučića i sve što gledamo u prethodnih 10-ak dana samo dodatno pravi sagu od cele ove priče. Neki tvrde da je sve samo predstava za javnost, neki tvrde da je sve rešeno i da se sada samo čeka sudbina Tomislava Nikolića, a ovaj tekst će pokušati da ukaže na neke važne stvari u celoj ovoj priči.

Duga saradnja Stefanovića i Vučića

Iz dostupnih podataka o počecima Nebojše Stefanovića zna se da je počeo angažman u okviru opštinskog odbora SRS-a na Novom Beogradu (baš na opštini odakle je Vučić), od 2004. do 2008. bio odbornik u Skupštini grada Beograda i da je već od tada započeo saradnju sa Aleksandrom Vučićem i jedan je od osnivača SNS-a. Od preuzimanja vlasti od strane SNS-a, Stefanović je osoba na najvišim državnim funkcijama (predsednik Narodne skupštine, a nakon toga ministar unutrašnjih poslova od 2014-2020. godine, a sada ministar odbrane), bio je potpredsednik stranke, a od poslednje skupštine član predsedništva te stranke. Osim toga, od osnivanja vodi gradski odbor Srpske napredne stranke u gradu Beogradu.

Koje su današnje funkcije Nebojše Stefanovića?

Znamo da je u autoritarnim državama jako važno ko kontroliše policiju i vojsku, a posebno službe bezbednosti. Aleksandar Vučić je nakon izbora Tomislava Nikolića za predsednika Republike izdejstvovao da se izmeni Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije prema kome je predsednik mogao da bira koga će da imenuje za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost koji je po funkciji i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Tomislav Nikolić je na to mesto odmah postavio Aleksandra Vučića. Upravo je Aleksandar Vučić na funkciju sekretara 2017. godine imenovao svog najbližeg saradnika i tada ministra unutrašnjih poslova – Nebojšu Stefanovića. Od 2020. godine, Stefanović više nije ministar unutrašnjih poslova, ali je „pomeren“ na poziciju ministra drugog ministarstva sile koje naravno u svom sastavu ima dve obaveštajne službe (VBA i VOA). I da, Stefanović je ostao sekretar Savet za nacionalnu bezbednost do današnjeg dana (predsednik Republike imenuje i razrešava sekretara). Tako da kada danas posmatramo sve ovo – opštinski odbori SNS-a predlažu smenu Stefanovića sa stranačkih i državnih funkcija sa obrazloženjima da je u aferi „prisluškivanje“ ugrozio nacionalnu bezbednost i bezbednost predsednika, a predsednik Republike ga još nije razrešio sa mesta sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost – onda moramo da se pitamo zašto predsednik i dalje ugrožava svoju i nacionalnu bezbednost? Ako se ministri i biraju tako što stranke predlažu svoje ljude na najviše funkcije, pa se onda poslaničkom klubu predlaže izglasavanje ili smena ministara, odluka o sekretaru Saveta je isključivo odluka Predsednika Republike koji je naravno inokosna institucija i samostalno donosi odluke.

Zašto ovo nije isto kao odlazak Tomislava Nikolića?

Idemo dalje, mnogi govore da je situacija slična kao sa Nikolićem i da će Vučić lako da skloni Stefanovića kao što je Nikolića. Od momenta kada je Nikolić izabran za predsednika 2012. godine, podneo je ostavku na mesto predsednika stranke i čak zamrznuo članstvo u partiji. Iako naš polu-predsednički sistem podstiče izabrane predsednike da se mešaju u rad vlade ili čak i da je vode, što im omogućava pozicija predsednika najveće partije skupštinske većine, Nikolić nije imao te ambicije. Bio je predsednik koji je retko izlazio izvan svojih nadležnosti, možda smo i preterivali kada smo ga optuživali da samo „deli ordenje“ – međutim to i jeste posao predsednika Republike. Sa strankom se tek nije bavio i potpuno dobrovoljno se sam rešio svoje moći kao da je nakon nekoliko poraza u drugim krugovima predsedničkih izbora dočekao svojih 5 godina mandata, ispunio svoje snove i ostao bez bilo kakvih daljih ambicija u političkom životu. Nebojša Stefanović je pored svih ovih državnih funkcija, ipak i stranački funkcioner i predsednik najvažnijeg gradskog odbora, posebno u kontekstu izbora u Beogradu koji slede, a koji su jedini neizvesni u Srbiji. Nije nepoznato i javna je tajna da je Stefanović jedan od onih koji godinama kadrira po lokalnim odborima i to je sigurno izvor stranačke moći. A nešto ne deluje i da je Stefanović ispunio svoje političke i životne ciljeve i da je spreman za penziju kao što je to bio Nikolić.

Zašto je partija najvažnija i kako se vrši popis?

Partija je najvažnija. Ako zaista postoji lični obračun između njih dvojice (za mene postoji), izgleda da je važnije Stefanovića skinuti sa partijskih funkcija i to glumeći demokratski proces izjašnjavanjem odozdo, nego skinuti ga sa pozicije ministra odbrane u čijem sastavu su dve obaveštajne agencije ili sa pozicije sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost (podsećam da se Stefanoviću „sudi“ u partiji zbog prisluškivanja predsednika i ugrožavanja bezbednosti). Pa tako, da bi se poslala poruka prvo se najavljuje ujedinjenje sa SPAS-om Aleksandra Šapića i promene u gradskom odboru, a tek onda se ide i na izjašnjavanje odbora koje ima vrlo jasan cilj – popis da li će bilo ko smeti da se usudi da ne glasa za razrešenje Nebojše Stefanovića (pa tako čak i opštinski odbor Rakovica koji od osnivanja vodi Stefanovićev potpredsednik gradskog odbora i dojučerašnji državni sekretar u MUP-u Milosav Miličković donese jednoglasnu odluku). Najvažnije je imati monolitnu stranku u kojoj ne postoji niko ko sme da glasa protiv.

Šta možemo da očekujemo?

Nisam siguran. Nebojša Stefanović nema nikakav politički kapital i kapacitet. Moć može da ima samo iz odnosa sa Aleksandrom Vučićem svih ovih godina. Kako će i dokle će je koristiti ili će prihvatiti da bude skrajnut – odluka je vrlo verovatno samo njegova. Ako ćemo da čitamo sumnje koje postoje u vezi sa Krušikom, Jovanjicom, protestima prošle godine, kriminalnim organizacijama, hapšenjem Belivuka, Papića, drugih veza sa organizovanim kriminalom, „borbom za jug“ koja je počela tek nekoliko dana nakon najave ujedinjenja SNS i SPAS, pa sada i ovo izjašnjavanje o smeni – možemo doći do vrlo različitih pretpostavki. I to je najveći problem – trenutno sa dostupnim informacijama, možemo samo da pretpostavljamo.

Ali ono što je činjenica – ovo nije redovno stanje u SNS, nije ni bezazleno kao što je bilo sa Tomislavom Nikolićem i prvi put je da se protiv nekog visokog funkcionera vodi ovakva unutar-partijska kampanja za smenu. Izgleda kao da Stefanović mora da se skloni iz odbora u Beogradu pre gradskih izbora, a sve ostalo – možda rasplet ne dočekamo u skorije vreme.