Nataša Vučković: U potrazi za demokratama

Piše: Nataša Vučković, Novi magazin

Gde su danas donedavni glasači Demokratske stranke? Šta se dogodilo s tim biračkim telom, koje je još na izborima 2012. dalo svoj glas koaliciji Demokratske stranke i podršku od oko 20 odsto? Svoj glas već tokom nekoliko izbornih ciklusa ne daju DS-u. Da li su se preraspodelili u nove opozicione stranke nastale na ostacima DS-a? Jesu li prešli u glasačke redove SNS-a ili su jednostavno nestali?

Da su prešli u nove opozicione partije poput Stranke slobode i pravde, Socijaldemokratske stranke ili Narodne stranke, pa i obećavajuće inicijative Ne davimo Beograd, snaga tih stranaka bila bi danas sigurno veća. Osim jednog vrlo malog broja funkcionera i tehnokrata koji je našao uhleblje u novoj vlasti, birači DS su, kao građani vrlo čvrste demokratske orijentacije i izgrađenog vrednosnog stava, ostali van glasačke mašine vladajuće partije. Ne polaze lako za desničarima i populistima. A i pretpostavka da su nestali nije realna – jer je otpor prema načinu vladanja SNS-a mnogo širi i prisutniji nego što je broj na građanskim protestima ili u registrovanoj podršci koju ima opozicija.

Gde su, dakle, oni danas?

NARATIVI I NE/MOĆ: Izgleda da čekaju i iščekuju. Gotovo da nema susreta s prijateljima ili saradnicima iz raznih profesionalnih okruženja, sastanka u nekom gradu u Srbiji ili konferencije na kojoj ne čujem pitanja: “Hoće li se napraviti nešto novo? Može li se obnoviti DS? Šta se ovo događa sa opozicijom? Kako ćemo smeniti SNS?”

Na pitanje može li se DS obnoviti ne želim da odgovaram. Možda situaciju u toj stranci najbolje ilustruje nedavni tvit njenog predsednika Zorana Lutovca u kojem moli TV Nova da: “DS više ne svrstava u grupaciju oko Dragana Đilasa. Mi smo posebni akteri koji podržavaju iste zahteve.” (29. aprila 2021) Kad moraš da istakneš posebnost DS, jasno je dokle se došlo.

Razorni procesi u Demokratskoj stranci ostavili su veliki prazan politički prostor koji novonastale političke stranke ne uspevaju da popune i objedine. A objedinjavanje političke ponude danas deluje kao uslov bez kojeg se ne može očekivati snažnija artikulacija političke alternative SNS-u.

Očigledno je da postoji potreba za političkom strankom kakva je bila DS, strankom koja daje orijentaciju, programsku i akcionu, i sadrži neku vrstu garancije da se borimo za promenu koja ima jasne obale, precizno određen pravac, vrednosne granice, a ne samo za promenu režima i vladajuće stranke. Zašto se to ne vidi u delovanju opozicionih stranaka?

Prvi glavni narativ demokratske opozicije fokusiran je na otkrivanje malverzacija, zloupotreba i kršenja zakona koja čine vlasti. Opozicija je tokom poslednjih meseci uspela da nametne ove teme čak i u veoma ograničenoj slobodnoj javnosti Srbije, o čemu svedoči činjenica da su mnoge afere pomenute i u poslednjim izveštajima o stanju demokratije i vladavine prava u Srbiji, poput izveštaja Evropskog parlamenta ili Stejt departmenta. Taj narativ ide protiv režima i on je neophodan, ali nije dovoljan, naročito za biračko telo o kojem govorimo. Jer, ovo biračko telo vrlo dobro zna da je vladavina SNS autoritarna, koruptivna i nasilna.

Druga glavna tema opozicije su izborni uslovi. Poslednjih meseci iscrpljujuća je količina informacija o različitima platformama za pregovore opozicije s vlašću, uslovljavanja ko s kim hoće ili neće da pregovara, ponudama za pregovarače. Za građane koji politiku najvećim delom prate gledajući dnevnik i čitajući poneke dnevne novine, to je zbunjujuće i obeshrabrujuće. Tome treba dodati kontinuirane, opravdane i stvarne, žalbe na neravnopravnost i težak položaj opozicije, koje kod mnogih kreiraju utisak nemoći opozicije da se nametne. A ako ne može da se nametne, kako će moći da pobedi?

Građani traže opoziciju koja suvereno deluje u datim okolnostima, menjajući ih, bez samosažaljivog “kalimero” tona. Jer samo tako mogu s poverenjem da krenu za njom. Uz još jedan uslov – da se opozicija počne baviti stvarnim problemima građana.

TEME VAN DOHVATA: Dok je delovala u parlamentu, opozicija je morala da govori o zakonima, a samim tim i o njihovim posledicama na društvo, ekonomiju, institucije… Vanparlamentarno delovanje opozicije pojačalo je utisak da se opozicija udaljila od političkih tema važnih za razne društvene grupe. Kroz ovaj prestravljeni naprednjački parlament prolazi veliki broj zakona koji menjaju život građana, rad kompanija, regulišu pitanja koja će imati dalekosežne posledice. Na jednom nivou, uglavnom nedovoljno vidljivom, vode se stvarne ili prividne javne rasprave u kojima učestvuju socijalni partneri, civilno društvo, kao “mali odredi” čuvara demokratije i vladavine prava, ali stranaka nema.

Doneta je, tako, početkom godine Strategija zapošljavanja za narednih pet godina, očekuje se Strategija obrazovanja, u skupštinskoj proceduri je predlog Zakona o rodnoj ravnopravnosti… Zakon o istopolnim zajednicama je, na primer, zakon koji predstavlja demokratsku vododelnicu i zato ga demokrate moraju podržati. Uveliko se sukobljavaju koplja o sezonskom radu čija prevelika liberalizacija može predstavljati ozbiljan udarac za radnike u Srbiji tako što će otvoriti put da se ugovori o radu raskidaju i radnici prevode u “sezonce”. Šta o tome kaže opozicija?

Od opozicione stranke koju iščekuju, građani bi želeli da čuju nešto više od stava “za i protiv”, od stranke koju podržavaju i kojoj veruju očekuju da bude predvodnica, u vrednosnom i političkom smislu, da im u složenom svetu u kojem živimo pomogne da formiraju stav. I traže da stranka ima ambiciju, ne samo ambiciju da pobedi vlast nego da menja Srbiju i približava je “evropskom društvu”, da otvara pitanja, traži rešenja za bolne nasleđene probleme. Imati ambiciju znači imati i hrabrost. Baš kao što je imala DS kad je 1991. organizovala sastanke političkih stranaka cele tadašnje Jugoslavije sa željom da doprinese očuvanju dijaloga, ili kad je ustala protiv bombardovanja Dubrovnika, ili kad je svoju ogromnu energiju i organizaciju uložila u osvajanje velike demokratske pobede 2000…

Hoće li neka od postojećih stranaka uspeti da se vine do tih visina ili će biti potrebna neka nova, ostaje da vidimo. Ono što znamo jeste da svaki prazan prostor ima tendenciju da se popuni. Kao što znamo i da “odbijanje ljudi da učestvuju u strankama, kao konvencionalnom obliku političkog života, proističe iz doživljaja politike kao samoslužeće delatnosti.” Ako to hoćemo da promenimo, znamo šta nam je činiti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.