Vladimir Gligorov: Trgovačke i druge sile

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Pre toga, zašto je došlo do zaoštravanja odnosa pre svega Amerike sa Rusijom i Kinom? Trampova administracija nije poboljšala odnose sa ove dve zemlje, ali jeste promenila odnos prema saveznicima i na Atlantiku i na Pacifiku. I bez obzira na naoružavanje Ukrajine, i na zalaganje za međunarodno priznanje Tajvana kao samostalne države, i na uvođenje carina na uvoz kineskih proizvoda, američka politika je pogodovala i Rusiji i Kini jer je američki unilateralizam, uz britanski, povećao njihov uticaj u ostatku sveta. Slično je bilo i u Srbiji, ali i drugde u Evropi, gde je Trampova nesklonost Evropskoj uniji i NATO savezu bila popularna jer je smanjen pritisak Evropske unije i, pre svega, Nemačke.

Bajdenova administracija to menja. I izaziva podozrenje upravo zato što se očekuje da će se više oslanjati na američke saveznike, što umanjuje uticaj Rusije i Kine i može da poveća uticaj Evropske unije, recimo, na Balkanu. Zajedno, opet uz osokoljeni NATO, prete da promene odnos snaga gotovo vraćajući ga na stanje pre Trampove ere. Usled toga i otpor pre svega tako što će se oživljavati neki od zamrznutih sukoba. Recimo onaj na istoku Ukrajine.

Ruski je, međutim, problem u tome što nije jasno čemu se tačno teži u Ukrajini. Što je taj nedostatak izlazne strategije. Koliko god vojske da mobilišete i dovedete na granicu sa Ukrajinom, čemu bi ta pretnja trebalo da posluži? Može se privremeno posegnuti za opravdanjem da je potrebno da Ukrajina bude odvraćena od napora da preuzme vlast tamo gde je sada nema, ali to je isto kao da se prizna da ne postoji izlazna strategija. Političko rešenje nije na vidiku u ne maloj meri zato što nije jasno šta je ruski cilj. A vojno rešenje bi moglo da bude da se anektira Donbas, ali to bi bilo rizično i skupo, a ne rešava ništa.

Ako se ceni po politici prema Belorusiji, jasno je da je samo kontrola cele zemlje cilj kojem ruska politika teži u toj zemlji, a isto važi i za Ukrajinu. Kako je u ovoj drugoj zemlji kontrola izgubljena, održavanje kriznog područja može samo da ima za cilj da se dođe do političke promene u Ukrajini tako što će na vlast doći oni koji bi bili spremni da se priklone Rusiji, slično kao što je slučaj sa Belorusijom. To je sada manje izgledno nego u vreme Trampa, i to je problem. Uz to, mogla bi da se probudi i Evropska unija, a sada su tu i pogoršani odnosi sa Češkom, što je gotovo neobjašnjivo lišeno smisla. A počeće da se češu po glavi i druge zemlje koje su inače težile poboljšanju odnosa sa Rusijom.

Kina nema problem nedostatke izlazne strategije. Politika jedne Kine nije od juče i ne sprovodi se zaobilaznim putevima. Pretnje silom, u meri u kojoj se njima pribegava, nisu naročito delotvorne i verovatno imaju za cilj samo da ukažu da se od strategije neće odustati. Ni Hongkong niti Tajvan nisu zamrznuti sukobi. Tako da nisu izvori novih rizika, bez obzira na to što se politika Kine prema njima ne mora odobravati.

No, razlika između Kine i Rusije zapravo je dalekosežnija od tih strateških, ali svejedno ograničenih kriznih tačaka. Kina je trgovačka sila, dok Rusija nije. Kini je pristup svetskom tržištu izuzetno važan. Kina je industrijski centar sveta, pa je važna tom svetu ne samo kao trgovački partner već i kao proizvodni i finansijski partner. A i kao tehnološki i partner u inovacijama i vremenom i u sferi nauke. To, naravno, pojačava konkurenciju i ima za posledicu svakojake sporove, uključujući i one koji se privremeno rešavaju carinskim i drugim zaštitnim merama. Ali je obostrani ili multilateralni interes nesporan.

Kao privredna sila kineski položaj u svetu je sasvim jasan. Izlazna strategija jeste multilateralan sporazum o trgovini i svim drugim privrednim odnosima. Kako će se do toga doći i da li će se uopšte doći, to zavisi od mnogo čega, ali to je ono čemu razvoj stvari vodi.

U slučaju Rusije uopšte nije jasno koji je položaj u svetu kojem ona teži, to jest kojem bi bilo logično da teži. To se u malom vidi na primeru sukoba sa Ukrajinom. Dok će svoj položaj u svetu Kina odrediti sama, a ostatku sveta ne bi trebalo da je teško da vidi šta to znači, u slučaju o položaju Rusije će odlučivati i drugi, upravo kao u sukobu na istoku Ukrajine.

Uopšteno govoreći, problem Rusije se jasno vidi na sledeći način. Sve druge velike zemlje ili grupe zemalja su svetske trgovačke sile, Rusija nije. Uz to, ruska politika nema izlaznu strategiju ne samo u Ukrajini već moglo bi se reći uopšte.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.