Provera imuniteta posle vakcinacije: Antitela ni na nebu ni na zemlji

Piše: Jelena Aleksić

Zašto ne bismo proveravali nivo antitela ako smo primili dve doze vakcine i ako je prošlo odgovarajuće vreme od primanje druge doze? Nismo li se imunizovali zato da bismo imali antitela i jednom se zasvagda ili, preciznije, na nekoliko meseci stavili tačku na strah od bolničke postelje, bilo da smo u njoj mi ili neko koga smo zarazili?

Začuđujuće je da je odgovor struke na ova pitanja “i da i ne”, što nas stavlja pred prilično izazovan zadatak razumevanja imunog sistema koji je u suštini mnogo kompleksniji od nivoa antitela i koji lako može postojati i kod vakcinisanih kojima je izmereno nula antitela. Znajući da nijedna laboratorija u zemlji ne meri sveobuhvatni imuni odgovor, pa čak nema ni ujednačene metode ni referentne vrednosti za koje se sa sigurnošću može tvrditi da predstavljaju zaštitu, jedino se kao mudro ispostavlja poslušati savete doktora i ne meriti antitela. Naravno, red je da nam lekari do detalja i što jednostavnije objasne zašto, kako bi svaki od skoro milion vakcinisanih u dve doze bio mirniji kad mu stigne rezultat iz kojeg se čita nedovoljan broj antitela ili pak 40 puta više od referentne vrednosti, dok se osoba bori sa infekcijom. Potonje je iskusila četrdesetogodišnja žena (ime poznato redakciji), koja je mesec dana nakon primanja druge doze kineske vakcine imala čak 2.410 antitela, što je skoro 50 puta više od referentne vrednosti (50). Začkoljica je u tome što je ona izmerila antitela silom prilika u danu kad joj je stigao pozitivan test na koronavirus. Niko od lekara s kojima je Novi magazin o ovom slučaju razgovarao nije bio preterano iznenađen, i to samo zbog činjenice “da je u pitanju novi virus, da nauka još uvek nije ponudila odgovore na mnoge dileme i da, kao što je poznato, vakcina nije apsolutna zaštita”. Istina, svi su nedvojbeno znali da naša junakinja nije imala teži oblik infekcije (kao što i nije), te je da bolest preležala kod kuće zahvaljujući vakcini.

Komentarišući pomenuti slučaj, doktor Radan Stojanović, profesor kliničke farmakologije na Medicinskom fakultetu, je u razgovoru za Novi magazin nekoliko puta ponovio da efikasnost vakcine nije 100 odsto niti ona funkcioniše po principu sve ili ništa, što bi u prevodu bilo – ili smo zdravi ili ćemo umreti.

“Mnogo je varijanti posle kontakta s virusom čak i kod vakcinisanih. Svrha cepiva je da zaštiti pojedinca od obolevanja, a ako ne od obolevanja ono od razvijanja težih formi bolesti, što se dogodilo i u primeru koji ste naveli, a koji ne mora biti čak ni izolovan slučaj”.

Zašto, pitamo profesora Stojanovića i dobijamo istovetan odgovor koji nam daje i doktorka Ana Gligić, virusolog u penziji – zbog antitela.

Doktorka Gligić koja je pobedila variolu veru (bila je šef tima za borbu protiv zaraze 1972. godine) insistira na tome da su testovi koji se rade u Srbiji neujednačeni i da nijedna laboratorija zapravo ne zna koji je to nivo koji će proglasiti zaštitnim.

“Kod nas se ne mere antitela onako kako bi trebalo u odnosu na svaku vakcinu posebno jer bi to zahtevalo uvođenje novih metoda. Istina, virus je vrlo kongatiozan i opasno je manipulisati njime u laboratoriji. Ipak, činjenica je da laboratorije nemaju jedinstven stav kojom metodom mere antitela i šta mere. To neko mora dobro savladati i objasniti ljudima jer se ovako stvara konfuzija, a to ne bi smelo da se događa”, mišljenja je sagovornica Novog magazina.

KO TESTIRA TESTOVE

Njen stav dele i mnoge njene kolege, ali i većina vakcinisanih kojima se, pored zbunjujućih rezultata, poslednje dve nedelje sve češće isporučuju i preporuke da se ne testiraju niti proveravaju nivo antitela. Štaviše, Društvo imunologa Srbije pre desetak dana izdalo je saopštenje u kojem se čita da prisustvo antitela nije siguran pokazatelj da ste zaštićeni. Oni potvrđuju ono o čemu profesorka Gligić govori, a to je nepouzdanost testova. No, čujmo šta oni tačno saopštavaju:

“Određivanje antitela dostupnim testovima ne može dati odgovor o uspešnosti vakcinacije, a prisustvo antitela ne garantuje otpornost na infekciju u uslovima masivne cirkulacije virusa kroz populaciju niti odsustvo antitela isključuje mogućnost da je osoba otporna na infekciju.

Prevod i objašnjenje ovog saopštenja potražili smo od doktorke Emine Milošević, koja je docent imunologije na Medicinskom fakultetu.

“Za početak znajmo da se virus preko S-proteina, koji sada svi pominjemo, kači za našu ćeliju. Antitela, sa druge strane, koja blokiraju ulazak virusa u ćeliju su neutrališuća, ali je to samo jedan deo antitela koja se kod nas mere. Ona se rutinski ne mere jer je za to potrebna specijalizovana laboratorija koje ni u svetu nema na svakom ćošku. Mi pretpostavljamo da ono što se izmeri u našim laboratorijama korelira s neutrališućim antitelima, ali to ne mora da bude tako tim pre što za kinesku vakcinu to nikada nije pokazano. Drugo je činjenica da i uslovi u kojima se rade testovi umnogome utiču na rezultat, a uz sve to imamo niz nepoznanica oko testova i još uvek nemamo znanje koji je to nivo antitela zaštitni”, objašnjava doktorka Milošević, zaključujući da antitela ne treba meriti jer su rezultati upitni ne samo zbog svega rečenog već i zbog činjenice da je moguće da neko ko ima nula antitela ima zaštitu limfocita, odnosno ćelijskog imuniteta.

A upravo u tom, ćelijskom imunitetu profesor Stojanović vidi ključ za zaključivanje jesmo li na duge staze zaštićeni od virusa ili nismo. I njega molimo da nam što jednostavnije objasni ove pojmove, budući da iz saopštenja poput “nemojte vaditi antitela” ne daju odgovor na pitanje zašto? Profesor Stojanović objašnjava da antitela koja se mere u ovdašnjim laboratorijama pokazuju samo jedan deo našeg imunog odgovora, odnosno aktivnost takozvanog humoralnog imuniteta, ističući da jednako važnu, ako ne i važniju ulogu u odbrani igra ćelijski imunitet.

“Pitanje je šta nas dugoročno štiti i studije koje je radio Fajzer, na primer, pokazuju da se određeni stepen zaštite stiče već posle 12 do 14 dana od primene prve doze, a u tom trenutku je nivo antitela kod ispitanika bio tako nizak da je bio nemerljiv. To znači da u zaštiti od obolevanja postoji još nešto što je značajno, a to je takozvani celularni, odnosno ćelijski imunitet. To je snažna vojska predvođena T-limfocitima, odnosno ćelijama sposobnim da ubiju ćelije zaražene koronavirusom. Međutim, stoji i da neka antitela kao što su neutrališuća antitela imaju zaštitnu vrednost, ali mi ne možemo u ovom trenutku tačno reći koji je to nivo antitela”, kaže profesor Stojanović, suštinski nas vraćajući na početak i priču o tome da merenjem nečega što nije pokazatelj zaštite, i to merenjem bez jasnih kriterijuma, teško da možemo dobiti jasnu, a naročito istinitu sliku o tome u kakvom je stanju naš organizam.

ČEMU LABORATORIJE

Ima li išta što mi možemo izmeriti u laboratoriji što bi nam ovu sliku učinilo bistrijom, ako ne sasvim jasnom?

“Sve su preporuke da ne treba ništa meriti jer merenjem antitela imamo dokaz da je jedan deo našeg imunog sistema dobro odgovorio. Čak ne znamo i da li je to manji ili veći deo u odnosu na odgovor ćelijskog imuniteta, koji ne pratimo. Dugoročno gledano, moglo bi se reći da su čak T-limfociti značajniji od antitela. Uz to, veoma je važno postojanje imunološke memorije, što znači da i B i T limfociti pamte susret s nečim nepoznatim kao što je virus ili delovi virusa. Oni se ne mere niti se mogu izmeriti, ali su tu. Aktiviraju se po susretu sa virusom i B-limfociti automatski prave antitela, T-limfociti ubijaju ćelije virusa i ceo odbrambeni sistem je u pripravnosti. Mi nemamo komercijalne testove koji bi izmerili T-limfocite i ne možemo da uporedimo vrednost antitela i T-limfocita, što bi zapravo dalo sliku o stanju našeg imunološkog odgovora na koronavirus”, ističe profesor Stojanović, ponavljajući da to što neko ima antitela nije garancija da je zaštićen ni od zaražavanja niti od prenošenja virusa drugima.

Konačno, nije li najbolji dokaz tvrdnji lekara stanje u zemlji u kojoj je iz dana u dan sve više zaraženih? I sve to u zemlji koja je nabavila toliko vakcina, da nema kome da ih da, pa poziva žitelje okolnih zemalja da ih iskoriste? Upitana o ovome, doktorka Milošević skreće pažnju na nešto o čemu se u zemlji malo ili nimalo govori, a to je verovatnoća od stvaranja novog, jačeg i opasnijeg – srpskog virusa. A okidač bi moglo biti upravo ono što nam se događa – kombinacija masovne vakcinacije i masovnog razbolevanja.

“Kada virus napadne osobu koja nije vakcinisana i pobedi je, slikovito rečeno, ta osoba prenosi izmenjenu verziju virusa, odnosno onaj koji je pobedio, a isto se dešava i kada virus napada onoga ko je vakcinisan, s tim što u tom slučaju virus mora značajno da mutira i, ako nadvlada, onda imate superiorni virus koji se dalje prenosi. Mi smo sada pogodna sredina za jačanje ovih hibridnih oblika jer nas je mnogo vakcinisanih, ali i zaraženih i apsolutno je moguće da se pojavi neki naš soj koji bi svakako bio snažniji od prethodnog. Hoće li se to dogoditi zavisi isključivo od brzine vakcinacije. Zato je sada zbog mogućnosti osnaživanja virusa najvažnije da se pridržavamo svih epidemioloških mera jer ne znamo kako će se ponašati vakcine u odnosu na nove mutacije. Postojeće vakcine kod nas dobro su se pokazale za britanski soj, ali su sve slabije u odnosu na afrički”, ukazuje naša sagovornica, navodeći da je nemoguće utvrditi koliko novih sojeva zaista cirkuliše u Srbiji jer se ne analizira dovoljno uzoraka genskih varijanti virusa.

“Za precizne i tačne podatke trebalo bi uraditi sekvencioniranje nekoliko stotina uzoraka nedeljno, a to se ne radi”, jasna je doktorka Milošević, koja skreće pažnju i na činjenicu da je proteklih dana hiljade ljudi iz okruženja poguralo pandemiju u Srbiji. Ona govori o reci ljudi koja se slila iz regiona u Beograd kako bi primili prvu dozu vakcine koja je pred istekom roka.

“Ja ne znam kako je planirana nabavka, pa je vakcina pred istekom roka, ali znam da je pitanje zašto se ljudi nisu odazvali pozivima za vakcinaciju, zašto nisu motivisani i kako su dezinformisani od zvaničnih i nezvaničnih autoriteta. Posebno je sporno zašto su sve te hiljade ljudi pozvane da dođu u Srbiju, što je potencijal za širenje zaraze, umesto da im je vakcina poslata. Svakako je bolje da ih neko primi nego da se bace, i to ne samo zbog toga što je šteta nego i što uništavanje vakcina kojima je istekao rok košta. To se ne može tek tako baciti na deponiju i svakako je bilo jeftinije dati ih nekome”, kaže Miloševićeva, bacajući novo svetlo na “dar” Vlade Srbije građanima regiona.

Koliko su vakcine efikasne posle prve doze?

U Velikoj Britaniji je jedna od 25 osoba na bolničkom lečenju od covida-19 primila barem jednu dozu vakcine, a većina ih se zarazila pre ili vrlo brzo nakon vakcinacije, pre nego što je organizam uspeo da razvije imunitet, pokazalo je istraživanje koje je početkom nedelje objavila Naučna savetnička grupa za hitne situacije britanske vlade.

Isto istraživanje pokazalo je i da je nekoliko zaraženih dobilo simptome nakon više od dve nedelje od dobijanja prve doze vakcine, što pokazuje da vakcine pomažu u sprečavanju nastanka ozbiljne bolesti kad prođe dovoljno vremena za njihovo delovanje.

Podaci koje je predstavila pomenuta institucija, piše Gardijan, mogu da budu pokazatelj da se ljudi manje pridržavaju mera nakon što prime vakcinu, uz pogrešnu pretpostavku da su odmah zaštićeni.

Druga objašnjenja obuhvataju mogućnost da su se zarazili ubrzo nakon vakcinacije, tokom primanja vakcine ili da je vakcina pokrenula simptome kod asimptomatskih slučajeva.

“Zapažanje da značajan broj ljudi razvija simptome nakon nekoliko dana od dobijanja prve doze može da ukaže na promenu ponašanja nakon vakcinacije. Zbog toga je važno da komunikacija tokom procesa vakcinacije ponovo uvede potrebu za zadržavanjem bezbednog ponašanja”, navedeno je na sastanku naučne grupe britanske vlade.

Gotovo 29 miliona ljudi u Britaniji primilo je barem jednu dozu vakcine protiv covida-19, sa određenim stepenom imuniteta za koji se veruje da se razvio nakon dve nedelje od dobijanja prve doze, ali je druga doza potrebna kako bi se postigao najviši nivo zaštite.

Prema podacima mreže britanskih covid-bolnica, do 5. marta zabeležena su 1.802 slučaja zaraze kod vakcinisanih pacijenata koji su hospitalizovani u nekoj od bolnica u Britaniji. To je 4,2 odsto od svih osoba koje su primljene na bolničko lečenje od 8. decembra prošle godine, kada je i počela vakcinacija u Velikoj Britaniji.

Prosečno vreme između vakcinacije i pojave simptoma iznosilo je pet dana, što pokazuje da je većina njih zaražena nešto ranije ili u vreme vakcinacije, dok je ostatak zaražen nakon vakcinacije, ali pre nego što je razvijen imunitet.

U izveštaju mreže covid-bolnica dodaje se da su se “starije i ugrožene osobe, koje su se pridržavale mera, nehotice izložile virusu i zarazile ili tokom procesa vakcinacije ili ubrzo nakon nje zbog promena u ponašanju kad su mislili da su imuni”.

Podaci iz Izraela pokazuju da su se ljudi nakon vakcinacije manje pridržavali pravila držanja fizičkog rastojanja.

Naučnici od britanske vlade traže da se građanima bolje objasni koliko je vremena potrebno da vakcina počne da deluje i da, uprkos tome što su vakcine koje se koriste u Velikoj Britaniji efikasne, ne postoji vakcina sa stoprocentnom efikasnošću.

“Neki ljudi će biti hospitalizovani i nakon potpunog primanja vakcine. Biće naročito važno pratiti koja varijanta dominira u ovoj grupi kako bi se razumelo postoji li nešto što bi ugrozilo imunitet”, naveli su naučnici.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.