Među zarobljenim institucijama – kako radi Poverenik za informacije?

Piše: Boban Stojanović, Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Za institucije u Srbiji često kažemo da ne postoje, da su uništene, da su okupirane, zarobljene, partijske ili zloupotrebljene, a ja bih rekao čak i da su razvaljene. I u moru tih razvaljenih institucija, pravo je iznenađenje kada vidite i suočite se sa tim da neke institucije zaista postoje, da rade svoj posao i da su od perioda osnivanja uspele da uspostave određene prakse i da nateraju druge institucije i političare da poštuju prava građana.

Nažalost, ovakvi primeri su izuzetno retki, da bih bez problema mogao da kažem da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti jedina institucija koja funkcioniše u Srbiji.

Položaj i razvoj institucije Poverenika

Srbija je dobila zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i njime je uspostavljena i institucija Poverenika za informacije od javnog značaja (Poverenik), a od 2008. godine je u nadležnost dobio i zaštitu podataka o ličnosti. Usvajanjem novog Ustava 2006. godine, pravo na obaveštenost i pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja postalo je ustavna kategorija čime je dodatno ojačana pozicija i uloga Poverenika. Poverenik spada u grupu nezavisnih kontrolnih institucija, koji vrši spoljnu kontrolu uprave – odnosno u konkretnom slučaju u odnosu na pristup informacijama od javnog značaja, Poverenik je drugostepeni organ po žalbi u procesu zahteva za traženje informacija od javnog značaja i ima zadatak da obezbedi poštovanje datog zakona kroz drugostepeno odlučivanje. Prema zakonu, informacija od javnog značaja je informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Naravno, Poverenik ima i niz drugih nadležnosti u pogledu na promociju prava javnosti da zna i uspostavljanje sistema transparentnosti i javnosti. Znamo svi da je Rodoljub Šabić bio poverenik u dva mandata, a da je nakon toga dužnost preuzeo Milan Marinović. Iako imamo slučajeve politizacije nezavisnih kontrolnih institucija (poput Agencije za borbu/sprečavanje korupcije) ili nezavisnih regulatornih institucija (Regulatorno telo za elektronske medije) i situaciju u kojoj su ove institucije razvaljene, Poverenik za informacije od javnog značaja je nakon početnih problema pre svega zbog malog broja zaposlenih uspeo da uspostavi sistem kojim garantuje javnosti pravo da dobije bilo koju informaciju od javnog značaja i da natera veliki broj organa vlasti na postupanje po zakonu.

Koliko je Poverenik važan za medije i istraživače

Poverenik je od izuzetne važnosti za medije, pre svega istraživačke, koji su do mnogih podataka, informacija i razotkrivanja mnogih afera došli upravo nakon postupanja Poverenika. Siguran sam da su novinari CINS-a, BIRN-a i KRIK-a upravo oni koji možda najviše koriste pravo koje im je doneo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. I to i jeste suština prava koje imamo kao građani, a i osnivanje institucije Poverenika. Lično sam u više prilika koristio prava koja mi garantuje ovaj zakon, a neka od njih su i pitanje senila (suncobrana) kada je gradska vlast u Beogradu donela uredbu da suncobrani moraju biti u tri boje pravdajući to žalbama građana na izgled senila. Koristeći mehanizam zahteva za pristup informacijama od javnog značaja 2016. godine ispostavilo se kroz podatke koje sam dobio od gradskih opština koje su nadležne za datu oblast, da nije zabeležena nijedna žalba građana. Svež primer je i pitanje skupljanja potpisa za izbore 2020. godine, kada mi je tek nakon žalbe Povereniku, Republička izborna komisija dostavila sve podatke o tome koji organi su overavali potpise za kandidovanje na izborima.

Kako se opštine i gradovi „plaše“ Poverenika

Poslednji primer mi je pokazao koliko je Poverenik uspeo da uspostavi mehanizam koji primorava organe uprave na postupanje po zahtevima. Krajem februara sam sastavio zahtev za informacije od javnog značaja koji je poslat svim opštinama i gradovima u Republici Srbiji (150 jedinica lokalne samouprave). Zahtev je zaista obiman i obuhvata tri seta pitanja/zahteva za informacijama od javnog značaja u tri oblasti (lokalni izbori, saveti za mlade, finansiranje i druge institucije lokalne omladinske politike) za tri različita istraživanja koja radim. Zajedno sa malim istraživačkim timom koji mi je pomagao u celom procesu – poslali smo svim opštinama i gradovima ove zahteve, a ono što smo mogli da vidimo jeste i da je Poverenik naterao jedinice lokalne samouprave da imaju ažurirane Informatore o radu, da u njima detaljno opisuju upravo pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja i da u 2/3 opština i gradova jasno postoje elektronski kontakti lica zaduženih za postupanje u vezi sa ovim zakonom i pravom građana (tabelu sa kontaktima svih opština i gradova otvorili smo svim novinarima i istraživačima). Prvi odgovor od ovlašćenog lica koji sam dobio je ukazao na to da mu je „do sada stigao nezapamćen broj pitanja“ i zahtevao je produženje roka do 40 dana za postupanje (zakonski moguće uz obaveštenje tražioca informacija), što jeste ukazalo da je za postupanje po zahtevu potrebno malo vremena.

Mesec dana nakon što su zahtevi poslati (krajem februara, početkom marta), situacija je takva da je Povereniku poslato ukupno 26 žalbi (17,3%). Od toga sam dobio samo dva rešenja (1,3%) o odbijanju (grad Beograd i opština Gadžin Han) sa besmislenim obrazloženjima i protiv njih je podneta žalba na rešenje koje su doneli. Nakon podnošenja žalbi, o čemu sam obavestio i opštine i gradove protiv kojih su podnete, 13 jedinica lokalne samouprave je ili poslalo podatke u rekordnom roku ili me je uz izvinjenje obavestilo da će biti uskoro dostavljene informacije. Trenutno je, nakon manje od meseca dana od slanja prvog zahteva (nekima su poslati tek 7. marta) samo 11 žalbi (7,3%) u procesu kod Poverenika zbog nepostupanja organa vlasti uz pomenute dve žalbe protiv rešenja o odbijanju. Ostale opštine i gradovi su dostavili tražene informacije, neke iz prvog pokušaja sa izrazitom preciznošću, a neke nakon zahteva za dopunom.

Ovo je proizvod rada i funkcionisanja Poverenika za informacije od javnog značaja, koji je uspeo da uspostavi praksu prema kojoj su organi javne vlasti dužni da odgovaraju na zahteve građana i dostavljaju im sve informacije koje građani žele da znaju, a koji su u vezi sa njihovim radom. Mnoga od ovlašćenih lica su negodovala, žalila se na obim zahteva za informacijama, neki su pisali i besmislena obrazloženja u rešenjima za odbijanje – ali ogromna većina je informacije dostavila u zakonskom roku da se ne bi suočili sa žalbama. Deo onih protiv kojih je podneta žalba je, kao žedan vodu, čekao obaveštenje o odustajanju od žalbe. Doživeo sam i to da mi ovlašćeno lice za postupanje iz jednog grada odgovori na e-mail putem kog sam podneo žalbu Povereniku van radnog vremena (oko 18h) sa telefona u kome se izvinjava i obaveštava me da ću do kraja nedelje dobiti svu traženu dokumentaciju. Da, zaista zvuči nerealno. I ništa od ovoga nije zato što su oni želeli da mi odgovore, već isključivo zbog mehanizama koje Poverenik ima da raspolaganju.

Poverenik je institucija koja funkcioniše i koja radi svoj posao. Tuga ove zemlje je što je to gotovo jedina institucija koja funkcioniše. Zato ovaj tekst može i da bude podstrek da svi zainteresovani građani, novinari, istraživači koriste makar ovu instituciju u svojim borbama za oporavak drugih institucija.