Voda, ljudska potreba ili mera nečoveštva?

Piše: Osman Balić, Novi magazin

U Srbiji žive 5.334 romske porodice, što je oko 30.000 ljudi bez pijaće vode, navodi Popis stanovništva Srbije iz 2012. Ljudsko pravo na čistu vodu prepoznato je i garantovano odredbama brojnih međunarodnih konvencija i ugovora koji se tiču ljudskih prava. I pored svih tih međunarodnih konvencija i normi, protekle Dekade Roma, raznih strategija i akcionih planova za Rome, “inkluzija“, fantomskih Koordinacionih tela Vlade Srbije, stanje s vodom i oko vode u romskim naseljima je nerešeno. Što je nedopustivo!

Pojava bolesti covid-19 izazvane koronavirusom učinila je postojeće rizike još vidljivijim i izraženijim, stavljajući pred stanovnike ovih naselja dodatne izazove, naročito u pogledu ispunjavanja preporuka zdravstvenih ustanova o sprovođenju higijenskih mera za prevenciju i zaštitu od virusa i zaraze.

Na samom početku pandemije sredinom marta 2020. obratili smo se predsedniku Republike i predsednici Vlade i ukazali na ovaj podatak i povećan rizik po pripadnike romske populacije. Dobili smo ohrabrujuće odgovore iz kabineta predsednika Republike i Vlade Srbije. Posle našeg apela Ministarstvo državne i lokalne samouprave je uputilo cirkularno pismo-preporuku svim lokalnim samoupravama u vezi s vodom u neformalnim naseljima. Međutim, skoro da se ništa nije desilo. Nekoliko cisterni s vodom dopremljeno je u romska naselja, i to je bilo sve. Zbog takvog odnosa prema žiteljima romskih naselja maja 2020. inicirana je i tužba protiv države Srbije pred Međunarodnim sudom. U vezi sa ovim problemom Republici Srbiji su upućene brojne preporuke pojedinih grupa Ujedinjenih nacija za ljudska prava i drugih međunarodnih organizacija.

No, i danas pred Međunarodni dan voda – vode nema, pa nema! U stvari… Ima je, ali je negde – ne daju!

ŽIVOT I KAPITAL: Na Generalnoj skupštini UN 28. jula 2010, kada je usvojena rezolucija kojom je pravo na vodu za piće proglašeno jednim od osnovnih ljudskih prava, naglašeno je: “U poređenju s prethodnim vremenima, nedostatak pristupa bezbednoj vodi za piće u 21. veku najveća je povreda ljudskih prava”.

Ključni elementi sadržaja ljudskog prava na vodu obuhvataju:

(1) pravo na dovoljnu količinu vode za podmirenje osnovnih životnih potreba; (2) dostupnost i pristupačnost neophodne količine vode odgovarajućeg kvaliteta; i (3) obaveze države i lokalne samouprave koje proizlaze iz ovog osnovnog ljudskog prava.

Namena korišćenja vode odnosi se na količinu koja je neophodna da se obezbedi voda za piće, pripremu hrane, ličnu i higijenu domaćinstva, kao i da se spreči dehidratacija organizma kao smrtna opasnost.

Ljudsko pravo na vodu podrazumeva i poštovanje ljudskog dostojanstva. To je preduslov za ostvarivanje drugih ljudskih prava. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, potrebno je između 50 i 100 litara vode po osobi dnevno kako bi se osiguralo zadovoljenje najosnovnijih potreba.

Ali šta sve ove odredbe znače na nivou Srbije i za oko 30.000 Roma koji su bez vode? Da li se situacija s vodom i sanitarnim uslovima poboljšala u vreme pandemije u romskim naseljima koja postoje po sedamdesetak godina i koja se tendenciozno stavljaju u poziciju “neformalnih“, “nelegalnih“ i “nehigijenskih”?

Odgovor na ovo pitanje je u činjenici da se stara romska naselja ne legalizuju i pored predloženog Nacrta zakona o legalizaciji starih održivih naselja, koji je pred Skupštinom Srbije od 2013. Tako nelegalna naselja i žitelji u njima nemaju prava ni na šta, pa ni na legalnu, dobro dimenzionisanu vodovodnu mrežu. I to je tako, ali ne zato što smo mi pravna država – čeka se zakon! – nego što se ta naselja nalaze u centrima gradova na vrlo atraktivnim lokacijama, pa su “interesantna” investitorima.

A možda pomalo i zato što u tim naseljima žive Romi?!

“KOMŠIJSKA” RENTA: Da li se pijaća voda, zapravo, ne daje Romima?

Da! Ima slučajeva da se u nekim gradovima, pa i selima, vodovodna mreža širi do srpskih kuća i da onda “nestane para u budžetu“ baš kad bi cevi trebalo da dopru do romskih kuća. Primer sela – naselja Barlovo kod Kuršumlije jedan je od najslikovitijih. Naime, godinama su Romi iz tog naselja morali da žive sa ucenama lokalnih seljana po sistemu “ako želiš da ti dam bure vode, moraš da radiš kod mene na njivi”. Tako su barlovački Romi godinama “zarađivali” za vodu od “komšija”. Na svu sreću, krajem 2019. upornošću nekih organizacija i dobrom voljom Ministarstva koje je finansiralo vodovodnu mrežu, ali i predsednika opštine Kuršumlija, voda je stigla u to naselje.

Koliko takvih slučajeva ima, ne znamo. Ne želimo da znamo jer bi nam se život dodatno zgadio. Jer, pitanje vode za Rome kao da je pitanje nečije dobre volje.

Da li u proteklih dvadesetak godina nisu stizale pare Srbiji namenjene da se u romskim naseljima ljudima obezbedi pijaća voda? Bilo je dovoljno finansijske pomoći našoj državi, pa se otvoreno pitamo da li je želela da čuje vapaje Roma i romskih organizacija i da li je želela da iskreno radi na poboljšanju životnih uslova ovog dela njenog stanovništva i građana. Država, ali i lokalni opštinski političari snose odgovornost, pa i krivicu za postojeće stanje. Ali, odgovornost je i na romskim nacionalnim organizacijama i NVO – Nacionalni savet Roma, opštinski koordinatori, mobilni timovi, zdravstveni medijatori… – koji su u trci za projektima, sopstvenim preživljavanjem, novcem i džipsi turizmom zaboravili na elementarne potrebe svojih sunarodnika.

Kako god, ljudi se zlopate zbog nedostatka vode. To traje suviše dugo, decenijama! Bio sam u prilici da posetim selo Štulac, romsko naselje na šest kilometara od Lebana i dva kilometra od arheološkog i najvažnijeg turističkog lokaliteta Srbije Justiniana prima – Caričinog grada. Procenjuje se da je ovo naselje starije od 40 godina. U naselju živi 53 Roma i Romkinja, 21 muškarac, 20 žena i 12 dece, oko 15 porodica. Kvalitet života stanovnika u ovom naselju veoma je loš. Naime, vodovodna i kanalizaciona mreža u ovom naselju ne postoji. Nijedan objekat nije pokriven ovom vrstom instalacije, a tip septičkih jama je nepoznat. Najbliži bunar je na oko dva kilometra od naselja, tako da stanovnici svakodnevno prelaze po nekoliko desetina kilometara radi snabdevanja vodom.

Ovu vodu stanovnici koriste za sve potrebe – za piće, kupanje, pranje i drugo. Nikada neću zaboraviti oči i lica nekolicine žena koje su mi prišle i zamolile da im pomognem u dobavljanju vode u tom naselju. Na njihovim licima video sam izraze patnje. Da, patnje!

IMA VODE; NEMA SOLIDARNOSTI: Kada bi se ovakva ljudska patnja zbog nedostatka pijaće vode tretirala kao zločin ili kao krivično delo, da li bi bilo drugačije?

Da li uopšte ima nade da Romi u tim naseljima dobiju vodu?

Da, ima nade. I prvi korak je da se Romi u tim naseljima sami organizuju i razgovaraju s lokalnim vlastima. Vode ima! Nema solidarnosti i, još malo više od toga, nema odgovornosti. Obaveza države i lokalne samouprave je adekvatno upravljanje vodama i vodosnabdevanjem. Lokalne samouprave kao jedno od izvornih ovlašćenja imaju da obezbede zdravu pijaću vodu svim svojim žiteljima.

Ali i sami Romi mogu da se organizuju po principu “seoskih vodovoda”.

I na kraju, posle ovih traumatičnih decenija bez vode i ponašanja vlasti u vreme pandemije nameće se potreba za priznavanjem prava na vodu kao posebnog ljudskog prava. Zbog sumnjivih “demokratskih” država i režima predlaže se usvajanje Konvencije UN o vodi, a ovde u Srbiji izmena Ustava na osnovu koje bi pravo na vodu dobilo status – prava. Voda i vodovodi ne mogu biti pitanja etnocentrizama, ksenofobije, predizbornih kampanja i raznih lagarija.

Ovo je pitanje po kojem nam tek predstoje borbe u budućnosti, kako s privatnim kompanijama tako i s vlastima koje nisu pod kontrolom stanovništva koje nominalno zastupaju već nastupaju u sprezi s kapitalom. Poslednja dešavanja s rekama Stare planine, ali i tinjajućim razgovorima o privatizaciji lokalnih gradskih vodovoda, stvaraju opravdanu strepnju kod građana.

Poslednjih petnaestak godina u Srbiji se vrlo retko može čuti termin “socijalno odgovorna država“. Zbog nepostojanja socijalno odgovorne države s jakim javnim sektorom, koji podjednako obuhvata ruralno i urbano stanovništvo, podjednako i Srbe i ostale, pravo na vodu biva i biće mnogima uskraćeno.

Živeo 22. Mart, Međunarodni dan voda!

Autor je inženjer, predsednik Predsedništva Lige Roma i direktor YUROM centra

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.