Teret krize platiće najsiromašniji

Piše: Danilo Ćurčić

Svi oni koji se bave ekonomskim i socijalnim pravima bili su iznenađeni debatom o jednoj od verovatno najosporavanijih mera koje je Vlada Srbije donela u okviru paketa pomoći privredi i građanima za prevazilaženje krize izazvane virusom korona.

Ukratko, studija objavljena pod okriljem Međunarodne organizacije rada i Evropske banke za obnovu i razvoj kao jedan od zaključaka navodi da je isplata po 100 evra punoletnim građanima Srbije imala „zadivljujuće snažan efekat“ na smanjenje nejednakosti i siromaštva. Sa druge strane, Fiskalni savet je u svom saopštenju, a Nikola Altiparmakov u prošlom broju NIN-a, sa razlogom ocenio da se radi o proizvoljnim i na činjenicama neutemeljenim zaključcima i poentirao time da se dugoročni problemi ne mogu rešiti jednokratnim isplatama, a da će se možda već iduće godine svi oni koji su u stvarnoj potrebi za ovakvom vrstom pomoći naći u istoj situaciji – neće mrdnuti sa dna siromaštva.

Iako se na prvi pogled čini da je debata o isplati 100 evra punoletnim građanima pitanje koje treba da rešavaju ekonomisti, to nije sasvim slučaj. Upravo zbog toga, pokušaću da ponudim još jednu perspektivu, onu koja Srbiju obavezuje samom činjenicom da je potpisnica međunarodnih ugovora kojima se garantuju ljudska prava, tačnije Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Država prema ovom ugovoru ima obavezu da „koristeći u najvećoj mogućoj meri svoje raspoložive izvore, preduzima korake kako bi se postepeno postiglo puno ostvarenje prava priznatih u ovom paktu“. Zbog toga je Srbija dužna da prilikom donošenja mera ekonomske politike i planiranja i izvršavanja budžeta uzme u obzir i efekte koje će te mere imati na građane, a posebno na one koji su najugroženiji.

Ovo znači da je Srbiji, kao i svim drugim vladama u svetu koje su potpisale ovaj ugovor koji je drugi stub međunarodnih ljudskih prava, odavno jasno da u trenucima kada raspolažu ograničenim resursima, moraju da preduzimaju mere kako bi zaštitile najugroženije. Sa druge strane, propuštanje da se resursi troše na najefikasniji mogući način dovodi do povrede gore citirane obaveze. Upravo zbog toga je ključno da se prilikom odlučivanja o ovako krupnim ulaganjima u neku vrstu univerzalnog mini-dohotka koji nas je koštao 600 miliona evra, ne rukovodimo željama ili ličnim impresijama već da odluke donosimo racionalno i promišljeno. Racionalno i promišljeno u ovom slučaju bilo bi ono što je u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava.

Prema nekim grubim procenama, od 600 miliona evra koliko je utrošeno na ove zadivljujuće nepromišljene korake koje je Vlada preduzela, moglo se sačuvati čitavih 450 miliona da je samo odlučeno da se svim korisnicima socijalne pomoći u tri meseca najžešće korona krize isplati po 200 evra pomoći. To naravno nije urađeno, baš kao što ni debata o isplati 100 evra svakome nije vođena onda kad joj je bilo vreme.

Ni mnoge druge stvari nisu urađene, a mogle su. Možda danas ne bismo ni vodili ovu debatu da je bilo više sluha za potrebe najugroženijih tokom vanrednog stanja, da je pored kriznog štaba koji se bavio privredom i onog zdravstvenog formiran i treći, koji bi se bavio ublažavanjem posledica koje je virus korona imao na najugroženije. U zemlji u kojoj je svaki četvrti stanovnik u riziku od siromaštva, to ne bi bio nikakav gest solidarnosti ili humanosti, to je obaveza države.

I naravno da se tu ne radi ni o kakvoj slučajnosti već o jasnoj i promišljenoj odluci da se za najugroženije jednostavno ništa ne uradi, da teret krize plate oni koji su već najslabiji. Kako drugačije objasniti da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nije donela nijednu meru koja bi se ticala socijalno najugroženijih? Dok su se vodile ljute borbe o tome kada će naši kućni ljubimci moći da obave nuždu, beskućnici su bivali kažnjavani jer su za vreme policijskog časa na ulici, radnici u neformalnom sektoru ostali su nevidljivi, a Romi iz neformalnih naselja nekom čarolijom ostavljeni da bez vode održavaju higijenu ruku koja je ključna za sprečavanje širenja virusa korona. Nisu tu bile potrebne nikakve velike promene propisa ili donošenje novih. U nekim slučajevima bi i primena onoga što je predviđeno Zakonom o socijalnoj zaštiti mogla da popravi stanje stvari.

Umesto svega toga apsolutno ništa nije urađeno. I baš zbog toga je potpuno nevažno ko će biti novi ministar u čijem resoru će biti i socijalna zaštita. Dok se donosiocima odluka ne utuvi u glavu da siromaštvo i nejednakost nisu nikakve slučajne pojave već posledice promišljenih politika koje se donose na štetu najugroženijih, to može da bude i Miki Maus, stanje će biti isto.

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.