Posledice pandemije na mlade – Kad je teško, tu je mama

Piše: Jelena Aleksić

Broj mladih širom SAD koji žive s roditeljima dostigao je osamdesetogodišnji maksimum. Informacija koja nas se umnogome i ne bi ticala, da razlog za masovno otkazivanje sopstvenih stanova i povratak u porodične skute nije kriza izazvana koronavirusom, ona ista koja potresa i Srbiju, ali i ceo svet. Pitanje je zato kako će mladi u Srbiji, koji su inače u nepovoljnijem položaju od svojih vršnjaka u SAD, pa i u većini evropskih zemalja, prebroditi krizu i koliko će njih završiti za stolom koji su napustili u potrazi za samostalnim životom? Naprosto, istraživanje sprovedeno u SAD pokazuje da su zbog gubitka posla mladi prinuđeni da se vraćaju u roditeljski dom, a statistika je sledeća: oko 52 odsto mladih od 18 do 30 godina, što je 26,6 miliona ljudi, sada živi u kući sa jednim ili više roditelja. Naučnici istraživačkog centra Pew upozoravaju da je ovo najveći broj još od velike depresije tridesetih godina, zaključujući da je ključni faktor gubitak posla usled pandemije koronavirusom.

“Nedostatak raspoloživih radnih mesta, koja su dodatno smanjena zbog pandemije, izazvao je ovaj masovni povratak roditeljima i trebaće bar decenija da se mlađe generacije oporave i budu dovoljno finansijski stabilne da ponovo napuste dom”, rekao je analitičar Džeremi Sopko.

NIJE LAKO BITI MLAD

U Srbiji slično istraživanje nije rađeno, ali se trenutno sprovodi analiza uticaja covida-19 na mlade generacije pod pokroviteljstvom OEBS-a i Krovne organizacije mladih Srbije. Dok se ovi podaci čekaju, moguće je videti u kakvoj su to socio-ekonomskoj situaciji mladi u Srbiji dočekali krizu.

Naime, profesori i istraživači, među kojima i naš sagovornik Mihail Arandarenko, u analizi rađenoj za ILO (International labor organisation) podsećaju da je prošle godine stopa nezaposlenosti kod mladih starosti između 15 i 24 godine bila 27,5 odsto, odnosno 2,5 puta veća nego kod odraslih. Nadalje, čak jedna trećina ovih ljudi izložena je riziku od siromaštva i spada u kategoriju najranjivijih kada je u pitanju gubitak posla tokom krize. Bez obzira na to da li je u pitanju pandemija ili jednostavno ekonomski potres neke druge vrste.

“Naprosto, status mladih je najnesigurniji na tržištu rada. Oni su tek počeli da rade, što znači da nemaju ugovore na neodređeno već su to uglavnom neki kratkoročni ugovori koji omogućavaju lako otkazivanje posla. Jednostavno, kao početnik u poslu morate da prođete tu fazu. Međutim, kad dođe kriza zaposlenje prvo gube oni na obodima tržišta rada, a to su mladi koji ili nisu dugo u firmi, ili imaju nestabilne ugovore, ili jednostavno nemaju dovoljno iskustva da bi bili ostavljeni na radnim mestima u odnosu na zaposlenog koji je deset godina u firmi. Dakle, nije sasvim tačno to da poslodavci otpuštaju mlade samo zato što su mladi, ima tu mnogo faktora koji utiču na odluku”, objašnjava u razgovoru za Novi magazin profesor sa Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko, naglašavajući činjenicu da su isti ti mladi oni koje poslodavci više zapošljavaju u stabilnim vremenima.

“Ali ih isto tako i mnogo više otpuštaju u krizama jer su oni tek drugi prsten zaposlenih. Jezgro su radnici sa dužim stažom i oni koje firme zadržavaju bez obzira na krizu”, rekao je profesor.

Statistika je u Srbiji takva da čak petinu stanovništva čine mladi starosti od 15 do 30 godina, ali nažalost, ovi ljude čine i petinu svih nezaposlenih u zemlji. Preciznije, prema zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u junu ove godine u Srbiji je bilo 123.686 nezaposlenih mladih, što je oko 21 odsto od ukupnog broja nezaposlenih. U odnosu na prošlu godinu broj nezaposlenih mladih manji je oko 23.000, pokazuje zvanična statistika. Međutim, začkoljica s padom broja nezaposlenih čista je manipulacija.

“Ponosan sam na sve što smo postigli, a nezaposlenost koja je sada na istorijskom minimumu od 7,3 odsto potvrda je da smo pametno osmislili sve mere, koje su se pokazale kao izuzetno uspešne. Pre svega, uspeli smo da sačuvamo našu privredu i radna mesta”, rekao je poslednjeg dana aprila ministar finansija Siniša Mali, pozivajući se u suštini na podatke iz Ankete o radnoj snazi, u kojoj će pored naizgled fantastičnih podataka o srpskoj ekonomiji I tržištu rada biti i kratko objašnjenje. Ali, zašto bi objašnjenja statistike zanimala ministra finansija dok govori o tržištu rada.

MANIPULACIJE

Elem, evo šta se navodi u pomenutoj anketi: “U drugom kvartalu 2020. godine promene na tržištu rada bile su pod većim uticajem pandemije covid-19 i mera Vlade uvedenih u prvom kvartalu 2020. radi održanja ekonomske stabilnosti. U takvoj situaciji klasične definicije zaposlenosti i nezaposlenosti nisu dovoljne da opišu sve promene koje su se desile na tržištu rada i, u skladu s tim, na preporuku Evropske statističke organizacije (Evrostat) prikazani su dodatni indikatori koji bolje opisuju kretanja na tržištu rada. Dodatni indikatori odnose se na ukupan zastoj na tržištu rada (total labour market slack), odsustvo s posla, rad od kuće i izvršene časove rada. Zastoj na tržištu rada u drugom kvartalu 2020. iznosi 19,9 odsto i u odnosu na isti period prošle godine veći je za 0,4 p.p., što sugeriše da je na tržištu rada došlo do rasta tzv. nezadovoljene potrebe za zaposlenjem, bez obzira na to što je stopa nezaposlenosti u pomenutom periodu značajno smanjena.”

U prevodu, ljudi nisu ni tražili posao, što ministar objavljuje kao pobedu nad nezaposlenošću. Elem, šta je ono što mlade ljude čeka u ovom trenutku, kada su mnogi završili srednje škole, odnosno akademsko obrazovanje?

“Važno je razumeti da kretanje nivoa nezaposlenosti zavisi kako od intenziteta priliva u nezaposlenost toliko i od intenziteta odliva iz nezaposlenosti. Priliv u nezaposlenost ne zavisi samo od broja otpuštenih radnika nego i od priliva novih ulaznika na tržište rada – uglavnom onih koji završavaju školovanje, ali i onih koji žele ili su primorani da se ponovo aktiviraju na tržištu rada. Najveći “redovan” priliv novih ulaznika u Srbiji dogodiće se sa završetkom školske godine na leto i na jesen, ali će njihove mogućnosti za nalaženje posla ostati ograničene, tako da će to dodatno povećati nivo nezaposlenosti, u meri u kojoj tržište rada ne bude u stanju da ih apsorbuje na uobičajen način. Na godišnjem nivou novi ulaznici odgovaraju veličini jedne godišnje kohorte mladog stanovništva, što je nešto manje od 70.000 lica”, piše profesor Arandarenko u analizi posvećenoj upravo kretanjima na tržištu rada pod uticajem koronavirusa.

Da li je onda ovih 70.000 ljudi sposobno da se osamostali i odvoji od roditeljske trpeze? Šta je sa svih 1,2 miliona ljudi, koliko ih je u kategoriji mladih između 15 i 30 godina? Istraživanje Krovne organizacije mladih pokazuje da čak 61 odsto mladih iz ove kategorije ne zarađuje, a da zaradu veću od prosečne ima 12 odsto ispitanika. Dakle, kakve su onda njihove šanse da se, poput svojih kolega iz Danske ili Finske, osamostale sa dvadeset godina? Jasno je – nikakve, naročito i pre svega zato što ni na Starom kontinentu ne cvetaju svuda ruže. Naime, poslednje istraživanje Eurostata pokazuje ogromne razlike u odnosu na sever i jug kontinenta prateći suštinski životni standard direktno povezan sa odlukom da se otpočne samostalni život. Tako, manje od 10 odsto mladih starosti od 25 do 34 godine živi s roditeljima u Danskoj. Zapravo, svega njih četiri odsto, koliko i u Finskoj. U Švedskoj je ovaj broj nešto veći i ide do šest odsto, ali je neuporedivo manji od Slovačke, gde prema podacima iz 2018, čak 56,4 odsto mladih ne odlazi iz porodičnog gnezda pre 34 godine. Ubedljivo je najveći procenat mladih Hrvata koji ostaju uz porodične skute (62 odsto). Susedi su, uzgred budi rečeno, rekorderi na ovoj listi, a nalaze se i ispred Srbije u kojoj 59 odsto mladih starosti od 25 do 34 godine ostaje u porodičnom gnezdu.

Kada će mladi preuzeti punu odgovornost sa sopstveni život zavisi, prema analizi Eurostata, od njihovog emotivnog statusa, stepena finansijske (ne)zavisnosti, stanja na tržištu rada, pristupačnosti zakupljivanja životnog prostora, ali i osobenosti svake kulture individualno.

I zaista, idući od zemlje do zemlje, podaci o tome sa koliko godina se mladi osamostaljuju potpuno se i dramatično razlikuju. U toku 2019. najranije su mladi napuštali svoje domove u tri severne države članice – Švedskoj sa 17,8 godina, Danskoj sa 21,1 godinom i Finskoj sa 21,8 godina, kao i u Luksemburgu sa 20,1 godinom. Mladi su takođe odlazili od kuće pre 25 godine i u Estoniji (sa 22,2 godine), Francuskoj (23,6 godina), Nemačkoj i Holandiji (sa po 23,7 godina).

U drugom tromesečju 2020. ljudi nisu ni tražili posao, što ministar objavljuje kao pobedu nad nezaposlenošću

Na drugoj strani medalje su mladi iz južnih krajeva Evrope, pa je prosek da mladi sa 31 i 32 godine napuštaju svoje domove u Hrvatskoj i Slovačkoj, ali nije mnogo bolja situacija ni u Italiji (30,1 godina), Bugarskoj (30 godina), na Malti (29,9 godina), u Španiji (29,5 godina), Portugalu (29 godina) i Grčkoj (28,9 godina).

Istraživanje pokazuje da su mlade žene sklonije ranijem napuštanju porodica u odnosu na muškarce, a najveće razlike među polovima uočene su u Rumuniji, gde dame odlaze sa 26 godina, dok muškarci u proseku ostaju u primarnoj porodici sve do 30. godine.

Kada su u pitanju mladi iz Srbije, oni su treći na listi odmah iza suseda iz Hrvatske i Severne Makedonije. Biće zanimljivo iste ove podatke analizirati dogodine, sa osvrtom na kretanja tokom pandemije s obzirom na sada poznatu stvarnost. Jedan od poražavajućih kriterijuma su takozvani “socijalni markeri odraslosti”, o kojima se govori u studiji “Mladi – naša sadašnjost”, Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Naime, analizirajući socijalne markere odraslosti – završeno obrazovanje, napuštanje roditeljskog doma, zaposlenje, stupanje u brak i finansijsku nezavisnost – u ovom istraživanju se konstatuje da čak 46 odsto mladih starosti od 19 do 25 godina nema nijedan atribut odraslosti i da skoro svaka deseta mlada osoba od 26 do 35 godina nema nijednu karakteristiku odraslosti.

Analizirajući socijalne markere odraslosti – završeno obrazovanje, napuštanje roditeljskog doma, zaposlenje, stupanje u brak i finansijsku nezavisnost – čak 46 odsto mladih starosti od 19 do 25 godina nema nijedan atribut odraslosti i skoro svaka deseta mlada osoba od 26 do 35 godina nema nijednu karakteristiku odraslosti

Moja prva plata

Kao odgovor na krizu izazvanu koronavirusom, Vlada Srbije je sredinom avgusta izdvojila novac za program “Moja prva plata”, a Nacionalna služba za zapošljavanje objavila je javni poziv poslodavcima. Sve do 25. septembra zainteresovani za zapošljavanje mladih bez iskustva imaju rok da se prijave, a potom sledi prijava svršenih diplomaca koji su voljni da devet meseci provedu na plaćenoj praksi. Novac dobijaju od države, i to 20.000 dinara oni sa srednjom stručnom spremom, a 24.000 dinara oni s fakultetskim diplomama. Praksa će trajati devet meseci, nakon čega poslodavci neće imati obavezu da zaposle te radnike.

Selekcija kandidata biće objavljena u drugoj polovini oktobra, a potpisivanje ugovora i početak usavršavanja predviđen je za period od 8. novembra do 7. decembra.

Jedan od uslova je da budući praktikanti moraju biti na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, dok su poslodavci ograničeni time što oni koji zapošljavaju pet radnika ne mogu na praksu da prime više od jednog omladinca, oni sa šest do 14 zaposlenih dvoje, a oni sa više od 15 zaposlenih moći će na praksu da prime ne više od 20 odsto od ukupnog broja zaposlenih.

Novac za praksu novozaposleni će dobijati od NSZ, a poslodavci će, kako se navodi u javnom pozivu, moći da isplate i dodatna sredstva.

Sve više Engleza ostaje kod mame i tate

I dok mladi u Srbiji ostaju kod roditelja jer nemaju posao, mladi Englezi suočeni su sa problemom osamostaljivanja zbog visokih cena nekretnina. Naime, prošlogodišnji “Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Srbiji” pokazao je da šest od deset mladih osoba nema nikakva primanja, a svaka sedma osoba radi za minimalac, pa je samim tim praktično nemoguće otići iz roditeljskog gnezda.

Istraživanje agencije Civitas u Britaniji pokazalo je pak da gotovo milion više mladih odraslih danas živi s roditeljima u poređenju sa krajem 1990-ih pre svega zbog manjka stambenog prostora na tržištu nekretnina. Među ljudima od 25 do 44 godine broj ljudi koji žive sami u Velikoj Britaniji pao je sa visokih 1,8 miliona u 2002. na 1,3 miliona u 2017. pre svega zbog povratka u roditeljske domove, a ne zbog zasnivanja sopstvenih porodica. Tako je procenat jednočlanih domaćinstava opao na 30 odsto poslednjih godina, što je u neskladu sa evropskim trendom gde je sve veći broj samaca. U Francuskoj i Holandiji ih je 35 odsto, a u Nemačkoj i Danskoj čak 40 odsto.

“Dramatičan porast broja mladih odraslih koji se uopšte ne iseljavaju iz roditeljskog doma ukazuje na ograničenja u formiranju domaćinstava koja nameću troškovi stanovanja u odnosu na prihode”, zaključak je istraživanja u kojem se navodi i to da je rast mladih koji žive s roditeljima najveći u Londonu, u kojem su i troškovi stanovanja najviši, a najmanji na severoistoku, gde su prosečni troškovi stanovanja najniži.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.