Tajne „grupe Amerika“: Klan sa dubokim vezama

Pišu: Stevan Dojčinović, Pavla Holcova, Alesija Čerantola i Džejms Rajt

Miletu Miljanića, američkog državljanina rođenog u Bosni i Hercegovini, potražuje Italija jer je iz te zemlje pobegao pre nego što je odslužio kaznu za šverc kokaina.

Protiv njega postoji i optužnica u Njujorku, takođe za šverc droge, mada suđenje nije nikada počelo.

Ipak, ovog vođu „grupe Amerika“, mreže za trgovinu drogom koja operiše na najmanje četiri kontinenta, lako je pronaći.

Miljanić se ni ne trudi da se sakrije – živi u Njujorku, a njegovo prezime je istaknuto na zvonu ispred ulaznih vrata kuće u kojoj živi.

Redovno posećuje Srbiju i poslednji put je ovde boravio prošlog meseca, kako se vidi na instagram profilu njegove supruge na kome je mnoštvo njihovih zajedničkih fotografija sa putovanja po Srbiji i Americi.

Ponekad se čak pojavi i na televiziji.

Nakon što je 2016. godine izgorela srpska crkva Sveti Sava, jedno od obeležja Menhetna, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić odleteo je u Njujork. Dok je davao izjavu za televiziju, neki od gledalaca iz Beograda su među ljudima koji su stajali iza njega primetili jedno poznato lice – Miljanića.

Dačić je kasnije izjavio da Miljanića ne poznaje odranije i da mu je tamo predstavljen kao dobrotvor crkve koji je „dao više para nego svi drugi zajedno.“

Dokumenta do kojih su došli OCCRP, KRIK i češki medij Investigace svedoče da je „grupa Amerika“ aktivna gotovo dve decenije u desetinama država širom sveta – tokom tog perioda u različitim zemljama zaplenjeno je više od pet tona kokaina koji je pripadao nekom od članova ove grupe i izvršena su ubistva koja su se dovodila u vezu sa njom. Od kraja devedesetih saradnici „grupe Amerika“ hapšeni su i osuđivani u Srbiji, Crnoj Gori, Nemačkoj, Italiji, Grčkoj, Poljskoj, Južnoj Africi, Argentini i Peruu.

Za sve te godine, međutim, Miljanićeva sloboda nije dovođena u pitanje u Beogradu i u Njujorku.

Kroz čitavu istoriju „grupa Amerika“ imala je ljude u srpskoj obaveštajnoj agenciji BIA koji su im dostavljali oružje, ali i informacije o tome ko od članova grupe otkriva tajne policiji, pokazuje istraživanje KRIK-a, OCCRP-ja i Investigace.

Italijanski policajci, koji su istraživali „grupu Amerika“, tvrde da su im istrage ometale upravo veze koje ovaj klan ima sa srpskim obaveštajcima i policijom, ali sumnjaju da te veze idu i šire.

„Neko iz Sjedinjenih Američkih Država ih štiti“, rekao je italijanski policajac za OCCRP/KRIK.

Istu teoriju imao je i bivši policajac iz Beograda.

„Verujem da CIA stoji iza njih, zato smo ih nazvali ’grupa Amerika’.“

Neverovatna priča „grupe Amerika“počinje u srpsko-američkoj imigrantskoj zajednici u Njujorku, ali su njihove aktivnosti uglavnom bile nepoznate vlastima bilo koje zemlje sve do 2001. godine kada je jedan član ovog klana u policijskoj stanici u Beogradu ispričao sve što o njemu zna.

Najdetaljniju sliku „grupe Amerika“, ipak, daje italijanska istraga koja je protiv ovog klana vođena deceniju kasnije i koja je prodrla u njihove poslove u međunarodnom švercu kokaina.

U izveštaju italijanske policije, sastavljenom 2010. godine, tvrdi se da je „grupa Amerika“ uspela da „stvori monopol nad skoro čitavim pomorskim rutama droge, snabdevajući evropsko tržište i održavajući čvrste poslovne odnose s italijanskim i evropskim organizovanim kriminalom“. Italijani kažu i da su, prisluškujući šefove klana, rasvetlili jedno ubistvo koje je izvršeno u Srbiji, a za koje niko nije odgovarao.

KRIK/OCCRP ekskluzivno objavljuju detalje italijanske istrage.

Osim Italijana, aktivnostima ovog klana fascinirana je i policija iz Perua koja je 2016. godine uspela da uhapsi njegovog drugog čoveka, Zorana Jakšića. On je za kratko vreme postao jedan od ključnih ljudi podzemlja ove južnoameričke države u kojoj se proizvodi kokain najboljeg kvaliteta.

„Nemamo igrača kao što je on u Peruu. On je iz lige šampiona“, rekao je novinarima policajac koji je radio na ovom slučaju.

Tokom istraživanja ovog najdugovečnijeg i, po svemu sudeći, najmoćnijeg klana sa Balkana novinari OCCRP-ja, KRIK-a i portala Investigace sakupili su stotine dokumenata i pričali sa desetinom sagovornika na tri kontinenta. U nastavku pročitajte sve informacije do kojih su novinari došli, a koje daju sveobuhvatnu priču o „grupi Amerika“.

Šta je „grupa Amerika“?

Priča o „grupi Amerika“ počinje sedamdesetih godina, kada je mladi Srbin Boško Radonjić emigrirao iz tadašnje Jugoslavije u Sjedinjene Američke Države.

Radonjić je bio kriminalac, ali i tvrdokorni nacionalista. Kao oštar protivnik tada vladajućeg komunističkog režima, u Americi se zbližio sa četničkim krugovima i čuvenim Nikolom Kavajom, poznatom po bombaškom napadu na kuću jugoslovenskog diplomate i otmici aviona sa putnicima krajem sedamdesetih. I Radonjić je učestvovao u terorističkim akcijama, pa je neko vreme proveo u zatvoru u Americi zbog planiranja više bombaških napada na diplomatske misije Jugoslavije, pokazuje dokumentacija američkog suda.

Osamdesetih godina Radonjić je počeo da radi za Džimija Kunana, vođu ekstremno nasilne irsko-američke bande zvane „Vestis“ (Zapadnjaci) koja je dominirala njujorškim naseljem Paklena kuhinja. Nakon što su Kunan i ostali bitni ljudi ove ozloglašene grupe završili u zatvoru, Radonjić je postao njen vođa. Sa njim na čelu banda se zbližila sa italijanskom mafijaškom porodicom Gambino, koju je vodio zloglasni Džon Goti zvani Dapper Don (u prevodu: ulickani mafijaški don). Kada je 1982. Goti optužen za reketiranje, Radonjić mu je pomogao tako što je podmitio porotu. Radonjiću se sudilo zbog ovoga, ali je na kraju postupak protiv njega odbačen.

„Grupu Amerika“ kakva je ona danas napravila su dvojica mladića iz Radonjićeve svite.

Mileta Miljanić rođen je 1960. godine u Gackom, malom gradu u Hercegovini. Nejasno je kada je napustio Balkan, ali je između 1982. i 1984. godine u Njujorku dobio broj američkog socijalnog osiguranja (dozvola za rad), pokazuju zvanični podaci.

Zajedno sa svojim najboljim prijateljem, Zoranom Jakšićem, koji je takođe emigrirao u Ameriku, radio je kao Radonjićevo obezbeđenje u Njujorku i bavio se sitnim kriminalom sa strane. Sredinom osamdesetih, obojica su osuđeni zbog zloupotreba u vezi sa kreditnim karticama i neko vreme su proveli u zatvoru, prema sudskim podacima iz Amerike.

Miljanić je odslužio samo dvadeset meseci trogodišnje kazne. Jakšić je osuđen na pet godina, ali je nakon godinu dana robije, pušten uslovno na slobodu. Ponovo je završio u zatvoru jer je prekršio uslov.

Kriminalci su se vratili na Balkan u vreme kada se Jugoslavija raspadala i kada su se, pod vođstvom Slobodana Miloševića, rasplamsali korupcija i nacionalizam. Zemlja je ušla u rat i uvedene su sankcije. Ove promene postavile su temelje za nastanak nekoliko kriminalnih organizacija, uključujući i „grupu Amerika“.

Radonjić i saradnici uspostavili su veze sa Službom državne bezbednosti, koju je tada vodio Jovica Stanišić, Miloševićeva desna ruka. Kriminalna grupa nadalje je imala veliku korist od tajne službe, kasnije preimenovane u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), i dokazi pokazuju da su kriminalcima odatle dostavljane informacije, ali i oružje.

Devedesetih godina vođstvo nad grupom preuzima Radonjićev mladi saradnik, Vojislav Raičević poznatiji kao Voja Amerikanac, takođe povratnik iz Amerike.

Vreme koje je Raičević proveo vodeći ovu grupu upamćeno je po brutalnosti i ubistvima na beogradskim ulicama. Policija sumnja da je, između ostalog, on lično ubio poznatog kriminalca Radeta Ćaldovića Ćentu, kao i Maju Pavić, novinarku i kumu pevačice Svetlane Ražnatović Cece. Nikada, međutim, Raičević nije osuđen ni za jedno ubistvo.

Političari na Radonjićevoj sahrani

Radonjić je umro prirodnom smrću 2011. godine. Njegova sahrana u Užicu okupila je ljude koji imaju veze sa politikom u Srbiji, uključujući Velimira Ilića, ministra u nekoliko vlada, a trenutno lidera manje opozicione partije, kao i Vladimira Božovića, bivšeg viskog policijskog zvaničnika i sadašnjeg srpskog ambasadora u Crnoj Gori. Milomir Marić, poznati srpski TV voditelj, takođe je bio tamo, vidi se na fotografijama sa sahrane objavljenim na fejsbuku.

„Agresivnost ekipe se pojačala dolaskom Voje Amerikanca, s njim postaju životinjski agresivni. On se pojavljuje iz Amerike kao faca i radi ubistva i ljudi koji nisu kriminalci. Ubijao je i bez razloga“, ispričao je novinarima KRIK-a policajac koji je vodio jednu istragu protiv grupe, nazivajući ih „jedinom ozbiljnom kriminalnom ekipom u Srbiji devedesetih“.

Raičević je održavao veze sa obaveštajnom službom.

U razgovoru koji je snimljen 1997. čuje se kako sin Slobodana Miloševića, Marko, i nepoznati muškarac razgovaraju o Raičeviću, vođi „grupe Amerika“, navodeći da „radi za Boška Bojovića“, bitnog crnogorskog špijuna koji je bio blizak saradnik Jovici Stanišiću i lojalan Miloševiću.

Iste godine Raičević je nestao.

Članovi njegovog klana veruju da je ubijen i krvavo su se za to osvetili.

„On je nedodirljiv“

Srpska policija malo je znala o ovom kriminalnom klanu sve do 2001. godine, kada je jedan od njenih članova odlučio da se poveri policiji.

Ovaj član grupe, kome je policija dala kodno ime Srećko, u višesatnom intervjuu u policijskoj stanici u Beogradu napravio je prvi zabeleženi prikaz ranih dana ove kriminalne grupe koja će izrasti u glavnu narko-organizaciju sa Balkana.

Koga je sve Srećko imenovao
Kao članove „glavnog jezgra“ klana Amerika, Srećko je 2001. godine imenovao Miletu Miljanića, za koga je rekao da je „mozak“ grupe, Zorana Jakšića, Željka Maksimovića Maku, Slobodana Šolaju, Nešu Grgurovića, Slobodana Đorđevića i njegovog brata Voju Đorđevića, Ivana Delića, Duška Mićunovića, brata čuvenog crnogorskog mafijaša Brana Mićunovića, Veselina Raičevića Medu, brata bivšeg šefa Voje Amerikanca, Boška Radonjića i Boška Bojovića.

Imenovao je ključne ljude koji su predstavljali jezgro klana, policiji objasnio njihove profile i veze sa državnom bezbednošću, kao i svoja saznanja o ubistvima.

U iscrpnom svedočenju doušnik je ispričao da je nakon nestanka vođe „grupe Amerika“ Voje Amerikanca 1997, njegov brat Veselin Vesko Raičević zvani Meda, sazvao sastanak. Pretpostavio je da mu je brat ubijen i želeo je da se obračuna sa izdajnicima i osveti se. Na tom sastanku bio je prisutan, kako je Srećko ispričao, i Boško Bojović, savetnik šefa Državne bezbednosti.

„Ja sam pitao Medu ko je to, on mi je rekao taj čovek je načelnik DB-a“, rekao je Srećko i dodao da je Bojovića još par puta video u društvu članova ove grupe.

Ispričao da je osumnjičeni za Raičevićevo ubistvo, Miša Cvjetičanin, kidnapovan, odveden u jednu vilu u Beogradu i mučen dok nije imenovao naručioce. Nakon toga, u bazenu te vile njegovo telo je raskomadano motornom testerom.

Krvava osveta Raičevićevog ubistva tada je tek otpočela. Usledile su, kako je Srećko opisao, likvidacije dvojice vođa suparničkih klanova – bivšeg šefa Surčinskog klana Zorana Šijana i  Jusufa Bulića zvanog Jusa, ubistvo generala policije Radovana Stojičića Badže, koji je, prema Srećkovim rečima, štitio Bulića, ali i izdajnika iz grupe Bojana Petrovića i njegovog oca.

Nijedno od ovih ubistava o kojima je Srećko govorio policija do danas nije rešila.

Ispričao je i da je nakon ovog krvavog niza krajem devedesetih godina, „grupa Amerika“ dobila novog šefa: Miletu Miljanića, koji danas lagodno živi u Njujorku.

Miljanić, tada u kasnim tridesetim, imao je reputaciju čoveka koji može da bude proračunato surov. Tako, kada je policija pitala Srećka koji član klana bi mogao da bude slaba karika i sarađuje sa njima, njegov odgovor je bio da Miljanić ne dolazi u obzir.

„Mileta, teško. Psihološki je dosta spreman. Ume da proceni ljude kroz njihova osećanja, njihove priče“, kazao je Srećko. „On je nedodirljiv.“

Miljanić će povesti klan u kompleksniji, ali unosniji kriminal – međunarodni šverc kokaina.

Dogodilo se, pre toga, još jedno značajno ubistvo po kojem će jedan istaknuti član „grupe Amerika“ biti upamćen u javnosti.

Domaći teror

Nakon što je Slobodan Milošević skinut s vlasti 2000. godine, vlada predvođena Zoranom Đinđićem počela je da sprovodi demokratske reforme i planira uvođenje novih, specijalizovanih institucija za obračun sa kriminalom – specijalnog tužilaštva i suda.

Sredinom 2002. godine, u toku noći u Beogradu, ubijen je general policije Boško Buha na parkingu kod hotela „Jugoslavija“ dok je išao ka svom džipu. U racijama koje su potom usledile, policija je uhapsila više osoba, a za organizovanje ubistva optužen je čovek koji se od tada nalazi u bekstvu – Željko Maksimović zvani Maka, istaknuti član klana Amerika.

Maka je bio poznat policiji odranije. Prvi put je uhapšen još 1987. godine u Švajcarskoj jer je putovao sa lažnim pasošem i deportovan u Srbiju, prema dokumentaciji koju poseduje KRIK. Zatim je 1995. godine bio priveden jer je u Beogradu ubio policajca, ali je ubrzo pušten na slobodu i nikada mu se nije sudilo za to.

Kada su hapsili Makine saradnike, policajci su došli do još jedne veze kriminalaca sa obaveštajcima. Kod uhapšenih su pronašli dva pištolja i automatsku pušku koji su bili registrovani na obaveštajnu agenciju, današnju BIA-u. Obaveštajac Dragan Alijević je uhapšen i optužen jer je kriminalcima dostavio oružje, a njegov nadređeni Goran Rajčić zato što je kolegi dao ključ od magacina odakle je oružje uzeto.

Maksimović i još četvorica su optuženi za ubistvo Buhe, ali i planiranje likvidacija visokih državnih zvaničnika. Ubistva su, piše u dokumentima, planirali da bi „kod građana izazvali strah i atmosferu neprikosnovene moći“ koja bi omogućila da kriminalna grupa postane nedodirljiva u novom političkom poretku.

Među planiranim metama, prema rečima tužilaca, bio je i sam premijer Đinđić.

Plan je bio da se na njegovo mesto dovede Vojislav Koštunica, jer je grupa imala svoje ljude u njegovom okruženju, kako tvrdi tužilaštvo.

„Mora Oštičava (Koštunica) da dođe i da postavi novi kurs, a Zrika (Đinđić) ide i verovatno da će ga još u glavu popiti (…) mora da bude perušanje (ubijanje)“, čuje se kako Maka govori u jednom razgovoru koji je policija prisluškivala u kome još kaže i da Koštunica nije svestan tog plana. „Ma on i ne zna. Mi ubacujemo sve okolo njega.“

Više o Makinim razgovorima možete saznati u serijalu Insajdera.

Mesecima kasnije, u martu 2003. godine, Đinđić je ipak ubijen, ali to nije učinila „grupa Amerika“, već njihovi suparnici – Zemunski klan.

Suđenje Maki je zapalo u krizu. Sudije nisu prihvatile dokaze tužilaštva i oslobodile su članove grupe, koji su odmah pobegli iz zemlje. Tužilaštvo se žalilo i slučaj je vraćen na ponovno suđenje.

U međuvremenu, „grupa Amerika“ se polako transformisala u jednu od najozbiljnijih krijumčarskih mreža koja prebacuje kokain iz Južne Amerike u Evropu.

„Uslužna agencija“ za kokain

Njena prava veličina razotkrivena je 2009. godine kada je italijanska policija više od godinu dana prisluškivala šefa grupe Miljanića i njegovog glavnog čoveka Jakšića.

Italijanska policija je do članova „grupe Amerika“ stigla prateći jednog saradnika italijanske mafijaške porodice Fidanzati koja je bila zainteresovana da od Balkanaca kupi kokain. Videli su da se on sastao sa bratancem Milete Miljanića, Mladenom Miljanićem, koji je bio u Italiji jer je, kako se ispostavilo, pripremao veliku pošiljku kokaina. Preko Mladena su stigli do šefova.

Policija je ozvučila i postavila kamere u stan u Milanu koji je u to vreme koristio šef Mileta Miljanić, u njegova kola, hotelsku sobu koju je grupa koristila za skladištenje novca, a prisluškivani su i telefonski razgovori članova grupe.

Ono što su videli i čuli bilo je zapanjujuće. Italijanska policija je došla do podataka o švercu kokaina koji se odigravao u više zemalja Evrope, ali i u Južnoj Americi i Africi, saznala da grupa ima veze sa srpskom obaveštajnom agencijom i došla do dokaza za jedno ubistvo.

Ovo je bila najveća istraga poslova ovog kriminalnog klana. Italijanski policajci su na osnovu informacija koje su prikupili tokom nekoliko meseci praćenja i prisluškivanja vođa i članova grupe 2010. godine sastavili izveštaj do kojeg je KRIK/OCCRP došao i čije detalje ekskluzivno objavljujemo.

„Ovo su okoreli kriminalci, koji su vrlo opasni“, rekao je 2016. godine u intervjuu za OCCRP/KRIK Marčelo Muso, tužilac koji je sa policijom vodio istragu. „Oni imaju paravojnu jedinicu sa jasnim lancem komande i mnogo oružja. Lako menjaju mesto boravka, telefonske brojeve. Ponašaju se onako kako bi se ponašala policija što je značajno otežalo istragu.“

Italijanska policija u izveštaju iz 2010. kaže za „grupu Amerika“ da je jedan od vodećih uvoznika kokaina za Evropu.

„Nedavno je pomenuta grupa postala vodeći akter u trgovini kokainom između Južne Amerike i Evrope, uspevši da za samo nekoliko godina stvori monopol nad skoro čitavim pomorskim rutama droge, snabdevajući evropsko tržište i održavajući čvrste poslovne odnose s italijanskim i evropskim organizovanim kriminalom“, piše u izveštaju.

Italijani su „grupu Amerika“ nazvali „uslužnom agencijom“ u međunarodnom švercu droge – ona kokain kupuje od proizvođača iz Južne Amerike i prodaje ga evropskim trgovcima na veliko, držeći se podalje od ulične prodaje. Grupa je za šverc koristila „crnogorske mornare na komercijalnim ili brodovima za krstarenje koji pristaju u južnoameričke luke, a potom dolaze u Evropu“.

Kako se Šarić uklapa u „grupu Amerika“
Više izvora ispričalo je novinarima da je čuveni narko-bos Darko Šarić preko „grupe Amerika“ ušao u posao, odnosno da su ga ljudi iz ove grupe povezali sa prodavcima kokaina u Južnoj Americi. Šarić se kasnije osamostalio i od tada nije u dobrim odnosima sa pripadnicima ovog klana. To se vidi i iz iskaza koji je srpskom Tužilaštvu za organizovani kriminal u martu 2016. godine dao Rade Stakić na koga se vodila imovina Šarićevog saradnika Vitomira Bajića na Zlatiboru. Opisao je događaj nakon što su međunarodne policijske snage krajem 2009. godine razbile Šarićevu grupu, a on se našao u bekstvu. „Bajić je uhapšen i posle toga se pojavio Mileta Miljanić na Zlatiboru u pratnji nekih momaka, vidi se – pravi kriminalci. Kaže mi: ’Ovo je sve moje … (Bajić i Šarić) su mi ušli u neki posao, prevarili me i hoću da mi ovo prevedeš (da prebaci vlasništvo na njega)’“, piše u zapisniku.

Ključno obeležje „grupe Amerika“ su manje, ali česte pošiljke droge – obično šalju brodom oko 100 kilograma kokaina, a ne čitave tone kao neke druge grupe.

Ovo se pokazalo kao dobra strategija. Ukoliko policija otkrije i zapleni drogu, grupa neće izgubiti mnogo novca. Sa druge strane, ovakve male pošiljke ne privlače veliku pažnju policije i tužilaštva jer ne deluje da će njihovom istragom doći do hapšenja ljudi na višim pozicijama u trgovini drogom.

Klan, po nekim procenama, ima oko 15 ključnih članova i verovatno stotinak redovnih saradnika raštrkanih na nekoliko kontinenata, koji po potrebi putuju s jednog kraja sveta na drugi. Grupa nema čvrstu strukturu i često se širi tako što sarađuje sa drugim klanovima i angažuje pojedince – „frilensere“ – za kratkoročne poslove.

Italijanski detektivi u izveštaju navode da su bili impresionirani sposobnošću članova grupe da brzo reaguju u pretećim okolnostima.

„Grupa je ekonomski jaka i sposobna da kreira bazu za svoje poslove u bilo kojem gradu, ali i da u slučaju opasnosti nestane i da se rasformira u kratkom roku“, navode oni.

Istraga je pokazala i da se, za razliku od drugih kriminalnih grupa koje nastoje da koriste malu mrežu ljudi od poverenja, „grupa Amerika“ ne libi povezivanja sa drugim grupama, naročito kada rešava hitne probleme.

O tome najbolje svedoči događaj iz januara 2009. godine kada je na teretnom brodu „Senator“ u Durbanu u Južnoj Africi ostalo zaglavljeno 230 kilograma kokaina.

Frka u Durbanu

Naime, ovaj brod je na putu iz Južne Amerike ka Evropi promenio vlasnika i poslat je u Durban kako bi se promenila posada – što je značilo da su upravo u ovom lučkom gradu članovi posade koji su čuvali drogu morali da napuste brod, a grupa da pronađe način da sa njega „izvuče“ kokain.

Šefovi klana našli su rešenje brzo iako u prvom trenutku čak nisu ni znali gde se Durban nalazi.

„Durban… Gde je to? Tunis?”, pitao je Jakšić, koji se tada nalazio u Poljskoj, svog saradnika u januaru 2009, u razgovoru koji je prisluškivala italijanska policija. „U kojoj je zemlji?… Gde je? U Južnoj Africi? Ili…gde?“

Čim je primio loše vesti o zaglavljenom kokainu, Jakšić je uveliko pokušavao da reši problem, utvrdila je italijanska policija. Sa Miljanićem se dogovorio da kontaktira Gorana Nešića zvanog Cigu, poznatog srpskog narko-dilera koji je živeo u Brazilu i blisko sarađivao sa „grupom Amerika“.

Nešić mu je preporučio da se obrati jednom kriminalcu iz nigerijskog podzemlja. Miljanić je bio nepoverljiv, ali ga je Jakšić uverio da nema razloga za brigu.

„Ciga me neće zajebati… onaj tamo je njegov čovek“, rekao je Jakšić u razgovoru koji je slušala italijanska policija. „Ciga garantuje sve!“

Svega 29 sati nakon što je čuo za problem na brodu, Jakšić je bio na korak od toga da ga reši – telefonom je razgovarao sa Nigerijcem o tome kako da se pokupi droga sa pristaništa u Durbanu.

„Ovaj događaj pokazuje savršenu organizacionu strukturu Miljanića i Jakšića koji uspevaju da u kratkom roku kontaktiraju ljude od poverenja i nađu način za prijem određene količine kokaina u Africi“, piše u italijanskom izveštaju.

Trud je, međutim bio uzaludan. Južnoafrička policija je bila brža – Jakšić je sat vremena kasnije saznao da je upala na brod i pronašla kokain. Branimir Orač, tada 31-godišnji Hrvat koji je radio kao pomoćnik u kuhinji na brodu je uhapšen, priznao je da je umešan u šverc kokaina i jedini je saradnik „grupe Amerika“ koji je osuđen u ovom slučaju. Dobio je sedam godina robije.

Neke od zaplena droge članova „grupe Amerika“
Septembra 2000. godine, policija Bosne i Hercegovine otkrila je 164 kilograma kokaina koji je iz Paname trebalo da stigne u Banja Luku Slobodanu Šolaji, poznatom članu „grupe Amerika“. Šolaja je osuđen, ali je pobegao za Srbiju gde je navodno boravio sve do smrti 2017. godine. Jakšić je u decembru 2003. uhapšen u Nemačkoj sa dva kilograma kokaina i osuđen na 42 meseca zatvora. Grčka policija je 2004. godine zaplenila 114 kilograma kokaina u blizini Atine. U Italiji je iste godine pronađeno 60 kilograma kokaina koji je bio sakriven u lepku za asfaltne pločice koji je iz Venecuele poslat za Crnu Goru i zbog ovoga je član „grupe Amerika“ Veselin Pavličić zvani Paro uhapšen, ali kasnije pušten, dok su dvojica njegovih saradnika osuđena na sedam i po godina zatvora. Policija u Durbanu je u januaru 2009. zaplenila 230 kilograma kokaina iz Argentine koji je prošvercovan teretnim brodom „Senator“. Sledećeg meseca je argentinska policija pretresla stan u bogatom kraju Buenos Ajresa – Rikoleti i zaplenila 174 kilograma kokaina, namenjenih za Veneciju. Paro je ponovo uhapšen u junu 2015, sa još 68 trgovaca drogom u čuvenoj akciji španske policije „Vinetu“. Ovo je bila retko velika zaplena – policija je pronašla 3,5 tona kokaina.

Prisluškivani razgovori i presretnute SMS poruke otkrile su da su članovi grupe tokom šverca kokaina koristili tajni jezik sastavljen od šifara i slenga, koji uglavnom imaju seksualnu konotaciju.

Saradnike grupe i drogu nazivaju damama, ženama, prijateljicama, devojkama ili kurvama. Kilogramska pakovanja kokaina nazivaju „ugovorima“, a novac „papirima“. U jednoj SMS prepisci, na primer, Jakšić kaže Miljaniću: „Pripremam prijateljice, ovde u P (Poljskoj).“

„Ne brini se ništa. Ti znaš da kad se radi o seksu diskrecija je zagarantovana, barem s naše strane.“ – jedna je od SMS poruka koju je primio Jakšić u januaru 2009, u vreme kada je grupa čekala isporuku 23 kilograma kokaina u Gdanjsku, u Poljskoj. Pošiljku je, međutim, presrela policija što je članove grupe navelo da posumnjaju da su već neko vreme na radaru istražnih organa.

Poslovi grupe bili su jako profitabilni.

Klan je, prema policijskim podacima, u Peruu kupovao kilogram kokaina za 1.650 dolara (manje od 1.500 evra), a u Evropi ga prodavao za čak 35 hiljada evra.

Na jednom snimku skrivene kamere koju je italijanska policija sakrila u hotelskoj sobi u Milanu vidi se kako Jakšić nonšalantno na sto slaže više od milion evra. Jakšić je, piše u izveštaju, brojao i pakovao novac koji su od prodaje droge prikupljali članovi grupe. Novac su, zatim, kuriri prenosili u Beograd, gde se nalazila glavna kasa kriminalne organizacije.

Prisluškivani razgovori otkrivaju da su velike količine novca znale da izazovu nervozu, pa i manje rasprave između Jakšića i Miljanića.

„Šta ja da radim? Ne mogu više da ga držim ovde. Znaš li koliko ima? Ovde ima puna torba!“, kaže Jakšić Miljaniću jednom prilikom 2008. godine pošto je saznao da kurir koji treba da prenese novac neće doći nekoliko dana, pokazuje izveštaj italijanske policije. „Ti hoćeš da ja sedim ovde i izigravam čuvara!“, na šta Miljanić odgovara: „Naravno da ti treba da ga čuvaš… To je tvoj, nije nikog drugog!“

Nije sav keš, međutim, uspevao da stigne do Beograda.

Srpska policija je u decembru 2008. godine na granici zaplenila malo više od milion evra koje je švercovao član grupe Vladimir Rašić zvani Vlada Nemac. Miljanić mu je obezbedio advokata i Rašić je oslobođen.

Novac koji je stizao u Srbiju ulagan je u razne poslove.

Imovina i firme u Srbiji
Boško Radonjić je imao kockarnicu na Zlatiboru i čuveni noćni klub „Lotos“ u centru Beograda. Miljanić sa suprugom poseduje nekoliko kuća, od kojih je najvrednija vila u predgrađu Beograda, koju okružuje više od osam hektara zemlje. Njegova supruga je vlasnica i salona za masažu u beogradskom naselju Belvil. Borivoje Milić bio je vlasnik nekoliko kafića i klubova na Zlatiboru, kao i odmarališta „Jokino Vrelo“. Ivan Delić imao je luksuzni hotel „Azimut“ na crnogorskom primorju. Veselin Meda Raičević poseduje manji hotel nedaleko od zgrade Vlade Srbije, a u Podgorici ima dva stana i poslovni prostor.

Članovi „grupe Amerika“ poseduju nekretnine širom zemlje, noćne klubove, kockarnice, salone lepote, taksi kompaniju, turističko odmaralište i doniraju crkve, pokazuju podaci poslovnog registra i katastra. Najveći deo novca odlazi na jednu od najpopularnijih planina u Srbiji – Zlatibor.

Informacije o švercu droge i novca nije sve što je italijanska policija otkrila prisluškivanjem. Došli su i do ozbiljnih veza koje je ova grupa imala u Srbiji.

„Mogu reći da su neke ozbiljne informacije došle do mene“, rekao je Muso novinaru KRIK-a. „Zaprepašćujuće informacije o korupciji, o vezama između narko-dilera i srpske policije.“

„Špijuni zaslužuju da umru“

Početkom 2009. godine italijanska policija prisluškivala je razgovor u kojem je Miljanić ispričao Jakšiću da je saznao ko je „krtica“ u njihovoj organizaciji.

U to vreme, u više zemalja je zaplenjen kokain koji su švercovali, pa je šef grupe sumnjao da neko njihov dojavljuje policiji informacije o pošiljkama droge. Miljanić u tom razgovoru, čiji transkript poseduje KRIK/OCCRP, otkriva da je za špijuna u svojim redovima saznao upravo od agenta srpske obaveštajne agencije BIA.

Za izdaju je osumnjičen Milenko Lasković koga su zvali Laki. Agent BIA-e mu je objasnio da već duže vreme radi za policiju, koja mu je napravila kodno ime „Srećko“ – po engleskom prevodu Laskovićevog nadimka (’lucky’ na engleskom znači ’srećan’).

„Zašto ga baš zovu Srećko? Šta znači Laki na engleskom?“, rekao je Miljanić svom saradniku Jakšiću 14. feburara 2009. „Eto, to mi je rekao taj iz DB-a (sleng za domaću obaveštajnu agenciju).“

Bila je to srceparajuća vest za Miljanića. Lasković je bio stari prijatelj i blizak njegovoj porodici.

„Kad sam to čuo, poludeo sam“, rekao je Jakšiću. „Ali, ako se ispostavi da je sve tačno i da je on taj Srećko, platiće mi.“

Posebno ih je zabrinulo to što je Lasković znao gde se nalaze kuće koje je organizacija koristila za skrivanje kokaina, piše u izveštaju. Miljanić je rekao Jakšiću da baci sve telefone i obavesti saradnike da ne komuniciraju sa Laskovićem.

„Ne javljaj se više ako te Lale zove, dešavaju se najgore stvari, zaboravi na njega“, Miljanić je obavestio telefonom jednog saradnika.

Šef je rešio da sprovede test kako bi potvrdio da li je Lasković zaista špijun – proslediće mu pogrešne informacije i sačekaće da vidi da li će one da stignu do policije.

Za to, međutim, nije bilo vremena.

Nekoliko dana kasnije policija je u Buenos Ajresu, glavnom gradu Argentine, zaplenila kokain vredan više od šest miliona dolara koji je pripadao „grupi Amerika“.

Miljanić je odlučio da odmah pozove telefonom Laskovića i da ga ispita.

„Sećaš se kad si bio u Slađinoj kući (Jakšićeva bivša supruga koja je živela u Argentini), kog meseca je to bilo… Kako se ne sećaš, kako možeš da se ne sećaš, po ceo dan si bio u njenoj kući i sad se ne sećaš. Laki, Laki!!“, deo je Miljanićevog ispitivanja, prema transkriptu koji poseduje KRIK.

Nakon ispitivanja Miljanić je rekao Jakšiću da je nezadovoljan Laskovićevim odgovorima jer je na svako pitanje odgovorio sa „ne sećam se“. Tada je, sudeći po transkriptu, bio ubeđen da je on špijun.

Kraj razgovora, koji je slušala policija, bio je očekivan.

„Špijuni zaslužuju da umru“, rekao je Jakšić Miljaniću.

Gotovo godinu dana kasnije, u noći 18. januara  2010. godine, Lasković je upucan tri puta u glavu dok je parkirao „mercedes“ u Beogradu.

Iz italijanske policije rekli su za OCCRP/KRIK da su ove razgovore dostavili srpskoj policiji. Ubistvo Laskovića, ipak, do danas nije rasvetljeno.

„Najbolji posao na svetu“

U razgovorima koje je snimila italijanska policija Miljanić je davao savete kako izbeći hapšenje.

Pričao je to svom starom prijatelju Jakšiću koji je izgledom i sklonosti ka noćnom životu počeo da privlači pažnju. Jakšić je, takođe, u napetim situacijama naglo i nasilno reagovao.

„Sve treba da bude opušteno, jednostavno i normalno“, rekao mu je Miljanić u jednom razgovoru.

„Zorane, molim te, samo da paziš, budi uvek pozadi. Nemoj da upadaš u sranja, nemoj da rizikuješ – mi nikada nećemo biti gladni. Ako padnemo (odu u zatvor), gotovo je sve, tada tek nema života… Ovo je najbolji posao na svetu, ali ako si unutra (u zatvoru) i ako nisi u prvim redovima, gotov si“, rekao mu je u drugom razgovoru koji je snimila italijanska policija.

Poput donova tradicionalnih mafijaških porodica iz Njujorka, Miljanić vodi miran život u Njujorku. Živi u kući od cigle u Ridžvudu, radničkom delu naselja Kvins. Jedina luksuzna nekretnina za koju se zna da je poseduje je vila u Beogradu.

Miljanić bi se lako uklopio u različite profile ljudi i za njega bi bez problema moglo da se kaže da je, recimo, računovođa. Sa Jakšićem to, međutim, nije slučaj. Sa dva metra visine i atletskom građom retko prođe neopažen.

Dok je Miljanić uglavnom lociran na jednom mestu, Jakšić je često putovao širom sveta koristeći neki od 40 lažnih identiteta. Vlasti Italije, Grčke, Nemačke i Argentine su u različitim periodima za njim raspisale poternice.

Deceniju je Jakšićeva operativna baza bila Južna Amerika. Policija iz Perua za KRIK/OCCRP kaže da je on radio kompletan posao – od pregovaranja sa dobavljačima kokaina, do isplata i ugovaranja transporta, često na smeo i neobičan način.

Tako je jednom prilikom u Argentini ugovarao posao planirajući da kokain prokrijumčari do Španije u vinskim bocama. Policija je prozrela plan i bila je na korak od hapšenja, ali je Jakšiću to neko dojavio i omogućio mu da pobegne.

Nije, međutim, uvek imao toliko sreće.

Uhapšen je u Peruu 2016. godine. U ovoj državi policija je tokom te godine uhapsila desetine njegovih saradnika i zaplenila više od 853 kilograma kokaina.

Jakšić je prvobitno uspeo da izbegne hapšenje jer mu je dojavljeno šta se sprema, ali je ipak priveden kada je pokušao da se iz Ekvadora vrati u ovu zemlju.

On je uspeo, pre hapšenja, da postane jedan od ključnih ljudi u peruanskom podzemlju, a novinarka OCCRP-ja ga je posetila u zatvoru Migel Kastro Kastro gde je bio tokom suđenja. O ovome čitajte u posebnoj priči.

Čekajući suđenje u Limi, Jakšić je iz ovog zatvora nastavio da vodi kokainske poslove „grupe Amerika“. U 2019. otkriveno je da je planirao bekstvo i premešten je u zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem „Ankon 1“ gde trenutno služi dvadesetpetogodišnju kaznu zbog trgovine drogom.

Bašta za beg

U maju 2010. italijanska policija imala je šansu da uhvati šefa „grupe Amerika“.

Avio-kompanija „Alitalija“ dojavila im je da se Miljanić iz Beograda uputio u Solun u Grčku, i da će presesti na aerodromu u Rimu. Policija je iskoristila priliku i uhapsila ga 31. maja 2010. godine.

U tom periodu, u prisluškivanim razgovorima Miljanić je uhvaćen kako pregovara sa ruskim mafijašima o novom smelom zajedničkom poduhvatu – krijumčarenju kokaina iz Venecuele podmornicom, objasnio je italijanski policajac koji je radio na slučaju.

Muso, tužilac iz Milana, rekao je za KRIK/OCCRP da je insistirao da Miljanić bude optužen kao vođa organizovane kriminalne grupe, za šta je mogao da dobije dodatnih 15 godina zatvora. Muso, međutim, nije mogao da nagovori tužioca za borbu protiv mafije iz Rima da se saglasi sa tim.

Italijanski tužilac i policijac sa kojima su razgovarali novinari KRIK/OCCRP objasnili su da su se nadali da Miljanića optuže za različite slučajeve šverca droge za koje su imali dokaze da ih je ugovarao iz Italije – u Evropi, Africi i Južnoj Americi.

Tužilac iz Rima, međutim, odlučio je da ga optuži za svega 10 kilograma zaplenjenih u Veneciji i slučaj je poslao tamo.

U tamošnjem sudu Miljanić je zbog trgovine drogom osuđen na sedam godina zatvora i 40.000 evra. Ovakva kazna bila je primerenija za operativce nižeg ranga, nego za šefa međunarodne mreže za šverc droge. Nakon žalbe, kazna je čak i snižena na šest godina zatvora.

Miljanić je poslat u zatvor u severoistočnoj Italiji u gradu Tolmeco, pokazuju dokumenta do kojih su došli novinari KRIK-a/OCCRP-ja. Kaznu je služio berući voće i obrađujući baštu u okviru programa „Bašta za beg“.

Početkom maja 2014. Miljaniću je odobren „poluslobodni režim“ koji mu je dozvoljavao da veći deo vremena provede van zatvora i bez nadzora.

Posle nešto više od tri meseca, krajem avgusta, Miljanić je nestao. S obzirom da kaznu nije odslužio do kraja, u ovoj zemlji je označen kao begunac.

Ispostavilo se da se vratio kući u Njujork.

Tužilaštvo u Veneciji navelo je novinarima OCCRP-ja/KRIK-a da nije tražilo izručenje Miljanića od Amerike, ali nije objasnilo zbog čega to nije učinilo.

„Ne treba da vas iznenađuje to što se neko ko je osuđen u Italiji slobodno kreće u Americi“, rekao je Muso za KRIK/OCCRP. „Amerikanci čuvaju svoje državljane, brane ih. Nisu kao Španci koji nam izručuju kriminalce.“

Iako tužilac kao lični poraz doživljava to što nije uspeo da optuži Miljanića kao glavnog trgovca drogom, pristao je da priča sa novinarima.

„Za ovo je odgovoran sud, ne policija“, rekao je Muso. „Sudije nisu bile sposobne da ovo urade ispravno.“

„Važno je da smo otkrili ovaj fenomen (’grupu Amerika’)“, dodao je on. „Ipak smo uradili nešto značajno – uhapsili smo ga (Miljanića). Ali da, nismo bili savršeni.“

Tužilac Muso stradao je prošle godine u saobraćajnoj nesreći – dok je vozio bicikl nedaleko od svoje kuće udario ga je automobil. Njegove kolege kažu da smrt nema kriminalnu pozadinu.

Miljanić je i dalje na poternici u Italiji, ali je očigledno da mu, osim u slučaju povratka u ovu zemlju, nigde drugde ne preti hapšenje.

Ovo je veoma čudno – pošto mu i kod kuće, u Njujorku, jedan slučaj stoji nad glavom.

Prijatelji na visokim pozicijama

Policajac u Srbiji koji je istraživao grupu, kao i policajac iz Italije koji je uhapsio Miljanića, izrazili su sumnju da ova kriminalna grupa, sem u Srbiji, ima jake veze i u Americi odakle dobija zaštitu.

„Neko iz Sjedinjenih Američkih Država ih štiti“, rekao je italijanski policajac za OCCRP/KRIK.

„Verujem da CIA stoji iza njih, zato smo ih nazvali ’grupa Amerika’“, rekao je nekadašnji srpski policajac novinarima KRIK-a/OCCRP-ja.

Ovo je teško dokazati, ali neki znaci ukazuju da to može da bude tačno.

Jedan od njih je to što je i bivši šef državne službe Jovica Stanišić, u čije je vreme uspostavljena saradnja kriminalaca i službe, takođe viđen kao saradnik CIA-e.

Ser Ajvor Roberts, ambasador Velike Britanije u Beogradu od 1994. do 1997. godine, svedočio je pred međunarodnim sudom u Hagu u oktobru 2019. da je Stanišić bio „tajni agent CIA-e“. Roberts, međutim, nije izneo više detalja rekavši da mu britanska vlada „ne dozvoljava da govori o tim stvarima.“

Drugi, interesantniji, znak je skriven u Federalnom sudu u Njujorku. Tu su novinari KRIK-a/OCCRP-ja pronašli nesvakidašnji slučaj.

Naime, Miljanić, Jakšić i Efrajn Eduardo Rodrigez su u oktobru 2003. optuženi zbog trgovine drogom u sudu koji je nadležan za južni okrug Njujorka. Slučaj je pokrenuo čuveni američki tužilac za finansijski i narko-kriminal Nil Barofski.

Ovaj slučaj se, međutim, sedamnaest godina kasnije nije pomerio od početka, odnosno od podizanja optužnice. Suđenje nikada nije počelo, a u američkoj bazi sudskih predmeta ne postoji informacija da je iko ikada uhapšen, da se pojavio na sudu ili angažovao advokata. Ovo je veoma neobično za Ameriku.

Optužnica je i dan-danas aktivna, ali slučaj sve vreme stoji zapečaćen, pa novinari ne mogu da pristupe dokumentima.

U sudskoj bazi vidi se samo da je neko od nadležnih pogledao predmet 2015. godine, nakon što je Miljanić pobegao iz Italije u Ameriku, i još jednom 2017.

Predstavnici američkog Ministarstva pravde i Agencije za borbu protiv narkotika (DEA) kažu da ne mogu da govore o postupcima koji su u toku.

Ovaj slučaj se potpuno razlikuje u odnosu na sve druge postupke koje je vodio tužilac Barofski. Nijedan od njih, a bilo ih je na desetine, nije poput ovog ostao otvoren sedamnaest godina i zapečaćen.

Barofski je u međuvremenu prestao da radi kao tužilac i postao je partner u visokorangiranoj njujorškoj advokatskoj firmi „Džener i Blok“, koja se nalazi na Menhetnu.

Tamo su ga prošlog leta, u julu 2019, posetili novinari KRIK-a/OCCRP-ja.

Kolumbijske veze

Barofski je u Americi poznat po slučajevima koje je vodio kao tužilac, a o svojim podvizima je napisao i knjigu.

Na iznenađenje novinara, rekao je da se veoma slabo seća postupka protiv Miljanića.

Kazao je da jeste „čudno“ što je slučaj otvoren nakon toliko godina, ali to, međutim, nije mogao da objasni.

„Nešto uvrnuto se desilo. Sećam se kad sam taj slučaj otpečatio (da ga pokaže sudiji) i opet zapečatio, ali se ne sećam zbog čega. Života mi, ne sećam se“, kazao je Barofski.

Čudno je i to što slučaj, nakon što je Barofski napustio tužilaštvo, nije dodeljen novom tužiocu. Predmet se i dan-danas vodi kao njegov.

Bivši tužilac se setio da je Rodrigez, koji je optužen sa Miljanićem i Jakšićem, Kolumbijac. Rekao je i da su najverovatnije prisluškivanjem došli do njih. I to je sve.

Svega tri meseca nakon što je optužio Miljanića, Jakšića i Rodrigeza, Barofski je postao glavni tužilac u najvažnijem slučaju u svojoj karijeri – vodio je istragu i 2006. godine podigao optužnicu protiv 50 šefova Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (poznatiji kao FARC) koji su izvodili gerilske akcije i kontrolisali većinu proizvodnje kokaina u Kolumbiji. Ovo je najveći slučaj za šverc kokaina u istoriji Sjedinjenih Američkih Država.

Hajde da napravimo dogovor
Nije neuobičajeno da osumnjičeni za trgovinu drogom odaju informacije u zamenu za imunitet. Meksičke novine „El Univerzal“ objavile su 2014. godine da su američke vlasti dozvolile Sinaloa kartelu da nastavi krijumčarenje narkotika u zamenu za informacije. „Agenti DEA-e sreli su se (više od 50 puta) sa pripadnicima kartela u Meksiku da bi dobili informacije o njihovim suparnicima i istovremeno izgradili mrežu doušnika koji su potpisivali ugovore o saradnji koji su im omogućavali da ostvare olakšice u budućnosti, uključujući izbegavanje suđenja u Americi,“ navodi „El Univerzal“. Dokumentacija u američkom okružnom sudu u Čikagu potkrepljuje ove navode. U pisanim izjavama službenici DEA-e i ministarstva pravde u Americi potvrdili su da su najvažnija hapšenja izvršena nakon tih sastanaka sa članovima kartela.

Iako je Rodrigez, koji je optužen sa Miljanićem, Kolumbijac, a bilo je poznato da je FARC pregovarao sa krijumčarima droge u Evropi, Barofski je negirao da postoji veza između slučajeva vođenih protiv „grupe Amerika“ i FARC-a. Dokazi koji su se koristili u postupku protiv FARC-a uglavnom su dobijeni od bivših pripadnika ove grupe, rekao je.

„Siguran sam da smo pričali sa drugim saradnicima (doušnicima), siguran sam da jesmo, ali se ne sećam ko su oni bili“, rekao je Barofski. „Oni (Miljanić, Jakšić i Rodrigez) su možda bili deo FARC-a, ali pitanje je, da li jedno ima veze sa drugim. Možda su bili povezani… Ali, ja toga ne mogu da se setim.“

Barofski, međutim, nije odbacio mogućnost da „grupu Amerika“ štiti neka obaveštajna agencija.

„Mogu vam reći da nisu moji doušnici“, kaže Barofski. „Nisam mogao da napravim dogovor sa njima jer ih nikada nisam video.“

Kada su ga novinari upitali koja je tačno služba u pitanju, odnosno da li je američka DEA, Barofski je samo rekao: „Ili neko drugi.“

Tekst je prenet sa portala KRIK.