Gambija: Slavoluk taštine u Bandžulu

Piše: Branko Vasiljević

Kada nije mogao dalje, granica je presekla reku.

Blizu tog dela granice, u senegalskom nacionalnom parku Niokolo Koba, došao sam na obalu reke. Protivno svim pravilima opreznosti u džungli, sišao sam potpuno sam.

Reka je tu pravila jednu od svojih čestih okuka, ispresecana sprudovima i šibljem.

Uživao sam u tamno zelenoj boji vode, koja je odražavala okolnu prašumu, sa izdignutim stablima palmi.

Dan kasnije bio sam na samom ušću Gambije u Atlantski okean. Ovde je reka široka skoro deset kilometara i više nisam mogao biti nasamo sa njom. Okružila me je gužva Bandžula, glavnog grada države kojoj je reka majka.

Grad su podigli Englezi, pošto su od lokalnog poglavice kupili rečno ostrvo Svete Marije na kredit, za sto tri gvozdene šipke godišnje.

Kupili su ga sa plemenitim razlogom da zaustave trgovinu robovima, sprečavajući ulazak trgovcima u reku, koja je vekovima pre ukidanja ropstva u Engleskoj bila jedan od glavnih puteva trgovine robovima, jer je ulazila u dubinu crne Afrike.

Oko nje su se otimale nekadašnje velike sile: Portugalija, Francuska, Engleska i Holandija, ali i jedan autsajder, za koga verovatno ni bolje obavešteni čitalac nikada nije čuo: Kurlandija.

To je bilo malo vojvodstvo smešteno između Poljske i Estonije, ali sa velikim ambicijama – pre svih je kupilo malu adu u blizini ušća reke, koja je kasnije preprodana i pretvorena u izvozni terminal robovske trgovine.

Dugo vremena ada se zvala Džemsovo ostrvo, a sada se zove Kunta Kinte, po glavnoj ličnosti romana „Koreni“, čije je poreklo bilo sa ovih obala.

Od te istorije, Bandžulu je ostalo samo mesto na kome su bili topovi za kontrolu reke koji su, zajedno sa drugim mestima vezanim za trgovinu robljem, deo svetske kulturne baštine.

Sve ostalo, čega ćete se sećati po povratku iz Bandžula, vezano je za svakodnevni život stanovnika i skoriju istoriju.

Mene u svakom gradu privlače mesta gde se najbolje može videti lokalni život, a to je u ovom gradu pijaca, na kojoj se može kupiti svašta i ništa; uspeo sam ipak da pronađem brojanice od plemenitog drveta.

Druga gradska atrakcija je Slavoluk 22, posvećen vojnom prevratu, početku dve decenije duge bahate vlasti, koju ova kabasta građevina simbolizuje.

Visinom konkuriše najvišem brdu u državi (četrdesetak metara), ali lift do spratova radio je samo jedan dan, pošto je slavoluk sagrađen na nestabilnom pesku. Sa vrha vidi se panorama grada, u kojoj dominiraju zarđali krovovi većine zgrada i džamija, poklon saudijskog kralja.

Ispred slavoluka bio je spomenik majoru, koji je vodio vojni prevrat i diktatorski vladao dvadeset godina, i spomenici muzičarima sa narodnim instrumentima. Spomenik diktatoru je sklonjen pretprošle godine, posle slobodnih izbora, a muzičari su ostali.

Ostali su s razlogom; u to sam se uverio posle koncerta umetnika na kori, instrumentu sa dvanaest žica i telom od tikve.