Biljana Srbljanović: Tapke
Piše: Biljana Srbljanović
Javni diskurs ovih dana me strašno podseća na tapke. Šta god da dobijemo od zvaničnih informacija, neko lupi da prevrne, pa kad prevrne, onda kreću fulje. S druge strane, kad dodje do neke važne priče koja nije iz zvaničnih izvora, često se ispostavi da je bila samo u šale.
Nakon dramatičnog nastupa pred novinarima dr Gorana Stevanovića, direktora Infektivne klinike, munjevito mrežama i nekim medijima proširila se jedna stravična fotografija na kojoj je bukvalno raspadnuta bolnička soba, potpuno oguljenih zidova, prastarih ulubljenih kreveta, kao iz nekog užasnog horor filma. Ljudi su delili tu sliku sa natpisom – Infektivna klinika u Beogradu izgleda ovako, i to koristili kao argument protiv Stevanovića, ljuti što je rekao da smo, kao građani, neodgovorni.
Slučajno sam se setila da sam taj prizor negde videla, ali da nije sa Infektivne. I setila sam se, u ovim tapkama je zapravo bila u pitanju fotografija inače izuzetnog autora Stefana Stojanovića, deo njegove potresne foto-reportaže iz bolnice za psihijatrijske bolesti u Kovinu, koju je napravio pre neku godinu. Taj ceo album slika, eno ga na netu, priča jednu zastrašujuću priču o životu pacijenata u ovoj ustanovi, koja zaista tako strašno izgleda. I setila sam se kako uopšte to znam, zato što je radnja romana Saše Ilića, koji je baš ove godine dobio NIN-ovu nagradu, smeštena upravo u tu bolnicu i da je tako verno opisan u knjizi do poslednjeg detalja, metalnih kreveta i oguljene “freske” na zidu, da je zaista zaslužio NIN-a. Verovatno nisam jedina koja to zna, ali vidim da su ljudi ćutali. Pa sam se pitala – kome treba to, ko igra te tapke, da ljudima, kojima je prva adresa u jeku pandemije upravo Infektivna, podvaljuje ovo kao istinu? Inače, gledala sam Stevanovića na toj press konferenciji. Delovao mi je kao iskreno izmučen izbezumljen čovek, koji je to jutro imao sedam novih leševa na klinici, od čega dvoje ljudi u ranim četrdesetim godinama. I razumem potrebu javnosti da što više o svemu sazna. Ono što ne razumem je zašto se stvorila takva atmosfera u društvu da svi lekari, posebno oni vrhunski, ako su se odazvali pozivu i svojoj zakletvi, da leče ljude, prave strategiju za zaustavljanje epidemije, prosto rade svoj posao, odjednom postaju obeleženi kao saradnici režima koji mogu i moraju da trpe bukvalno svakakve uvrede. Šta je trebalo da uradi ovaj doktor ili bilo koji drugi doktor koji učestvuje u tom stručnom timu za kontrolu epidemije? Da kaže, jeste, juče je zvanično milion ljudi u svetu obolelo (što praktično znači barem pet puta više neregistrovanih), ali ja, kao lekar, hoću da biram koja vlast će da mi se zalomi kad naidje bolest. Pa ću ovu pandemiju da preskočim, da mi ne kažu da sam saradnik vlasti, i pristati da lečim tek kad dodje neki drugi predsednik i vlada? Ne znam, evo, meni bi to bilo za zatvor.
I kad smo kod zatvora, novinarka Ana Lalić, niti ijedan drugi novinar, nikada ne sme biti zatvoren zbog obavljanja svog posla. Niti sme da se primorava da oda izvore, tim pre što sve to miriše i na neku unutrašnju intrigu u borbi za prevlast samog kliničkog centra. Ako je istina da ih je ovaj tekst naterao da se opreme za Rojters, bujrum, ako nije, nego je i ranije bilo tako, novinarka i dalje nikako ne sme da strada, zato što je prevario izvor.
Skupljanje sličica za ovu igru udaranja je zaista i bukvalno postala opsesija. Tako je, na primer, jedan od novijih portala oznanio sumnju što ni iz jedne bolnice nema ni jedne slike, “osim fotografije jednog pacijenta sa Infektivne” Taj pacijent, u ovim tapkama sam, pogađate – ja. Portal se pita “Zašto ne možemo da čujemo i vidimo ništa osim od Biljane Srbljanović?” implicirajuci da je moj glupi selfi s maskom i kiseonikom zapravo jedina zvanična verzija koju vlast dopušta o stanju u bolnicama. Udari me šakom što pravi vakum portal, bez razloga i cilja. Istina više uopšte nije bitna, bitno je da se sličice prevrću. Samo što su ove tapke danas, u ovom tragičnom trenutku, sada zaista u fulje.
Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.
