Na radaru – Marija Zdravković
OD UMETNOSTI SE NE ŽIVI
Kada sam sa 25 godina odlučila da napustim studije književnosti i pokušam da upišem Akademiju, roditelji nisu želeli da razgovaraju sa mnom, uplašeni za moju budućnost. Toliko nas ubeđuju da se od umetnosti ne živi, da često razmišljam o tome kako je moguće da se osećam živom samo dok slikam. Kakva je ta rečenica koja je svima postala prva asocijacija za umetnost? Umetnost je apstraktan pojam, više je osećaj nego nešto opipljivo. Osećaj, strpljenje, upornost i vreme, malo ludosti i hrabrosti upustiti se u malo drugačiju avanturu umetnost čine neuhvatljivom i nesigurnom profesijom. Odluka da se bavim slikarstvom nikad mi se nije učinila pogrešnom. To je jedna od najboljih odluka u mom životu. Od trenutka kada sam počela da slikam i osećam radost, bilo mi je jasno da ću uvek “živeti” od umetnosti jer je život upravo to, osećaj da vi jeste to što radite. Umetnost postaje sve što umetnik živi, ljudi, situacije, odnosi. Ne postoji privatno i poslovno, samoprožimanje življenja i stvaranja. I uvek je bitno pronalaziti načine kako održati duh snažnim i jakim.
OBEĆANA ZEMLJA
Posle studija maštala sam o boljoj zemlji, nekom drugom suncu i drugim ljudima. Posle nekoliko poseta magičnoj Norveškoj, odlučila sam da upišem master studije i oprobam se u novom okruženju. Sve je izgledalo lepo kada sam bila turista. Ulazak u sistem doneo je jedan novi doživljaj “magije”. Osećala sam hladnoću svuda, u ljudima, u vazduhu, u sebi. Nisam mogla da slikam. To je za mene bio osećaj blizak umiranju. Usamljenost je bila teška. Visok standard življenja zahteva i mnogo rada i mnogo novca. Vreme postaje luksuz. A vreme je neophodno za stvaranje. Umetnik mora da ima vremena da razmišlja, da bude sam sa sobom i svojim mislima i osećajima, vreme postaje ključ i prioritet.
“Vreme” u Norveškoj bilo je skupo, a ja sam polako shvatala šta mi je potrebno da bih se osećala živom i srećnom. Vreme, ljudi koje volim, moja porodica, prijatelji, životinje, moj dom i sunce! Sunce sam toliko želela, da sam imala potrebu da ga svuda slikam. Samo toplo sunce, toplina na telu i u srcu. Da bismo bili svesni onoga što imamo, ponekad je dobro da se toga i odreknemo. U Norveškoj sam upoznala mnogo nesrećnih ljudi iako su imali više nego što im je bilo potrebno. Ni ja nisam bila srećna i sve više sam bila bliža odluci da se vratim kući, svom domu i svom suncu. Maštala sam kako slikam u ateljeu sa svojim prijateljima. I od tog maštanja osećala sam da mi srce treperi od sreće. Maštala sam kako sedim na terasi u svom domu i kako me greje sunce. Maštala sam o cveću i o svojim prvim slikama po povratku. Ta maštanja pomogla su mi da se ugrejem i definitivno kupim kartu za povratak. Nikada nisam pomislila da je povratak pogrešan.
SAN O CVEĆU
Ranije nisam slikala cveće. Sanjala sam velike cvetove koje ću slikati kad se vratim kući. Nije me više ništa zanimalo osim povratka, porodice, ateljea, prijatelja i mog doma. Naravno da je to bila utopijska ideja nastala iz usamljenosti, ali me je vodila i davala jasnoću u mislima. I danas kada uhvatim sebe da sam umorna od svakodnevnog života, ja se prisetim sna o cveću. Nikad više nisam imala san o nečem toliko konkretnom, a vezanom za slikarstvo. Tako da nastavljam sa cvećem dok mi u život i san ne ušeta neka nova priča.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
