Koraci Nataše Kovačević: Volja pomera planine

Posebna sezona

– Finansijski jeste bilo naporno, jer sportska proteza i svi njeni potrošni delovi, koji se stalno habaju, prilično koštaju. Ali, nekako bismo našli rešenje za to. Nije to bio nerešiv problem. Meni je ta sezona bila nešto posebno i nešto kroz šta sam prošla čitavom dušom i telom. Ali… Uvek postoji to grozno „ali“.

Jedna od situacija koja mi se desila je da mi se napravio žulj od proteze uoči finala Kupa „Milan – Ciga Vasojević“. Na košararkaškom terenu nema mesta za alibi i radila sam ono što sam najbolje znala. Ćutala sam i nastavila da treniram i igram. Bolovi su bli veliki, ali nisam obraćala pažnju na njih. Ljubav prema igri je bila jača. Postojali su komentari: „Svaka joj čast što se vratila na parket, sad više ništa ne mora da radi, dovoljno je da je tu, na broju.“ A ja nisam tako razmišljala da bih trebalo da budem srećna samim tim što sam se vratila. To su mogli da govore samo oni koji me ne poznaju. Hoću da igram! Da se borim za svoju ekipu! Da dam svoj maksimum! Da odvedem svoj klub do titule! Onda sam shvatila da koliko god sam se trudila i koliko god moja želja bila jaka, postoji i dalje taj bol, zbog žulja koji je nemoguće savladati. Predlagala sam tati da dobijem blokadu. Odbio je, naravno. Bila sam nedelju dana u kući. Nisam mogla da uđem ni u protezu za šetnju. Igrala sam Kup nekako, iako sam bukvalno ćopala na zagrevanju, ali mi je bilo veoma stalo, pogotovo kad smo ušli u finale. Rekla sam: „Igraću, makar s jednom nogom!“, seća se Nataša Kovačević.

Vetar u kosi

– To jeste neizvesnost, ne znaš da li će posle treninga da se pojavi plik, žulj, da li će da se vrate bolovi, da li će tri meseca napornog rada pasti u vodu. I ne samo to. Isti ljudi koji su pisali peticiju, nisu se zaustavljali. Kada im peticija nije uspela, krenuli su s raznim glasinama. Na tome im ne zameram, to je njihova slika i prilika. Zameram onima koji su opet, zarad, nekih svojih koristi, te glasine uzimali zdravo za gotovo i sprovodili u delo. Nakon osvojenog Kupa, problemi sa žuljem su nestali. KKŽ Crvena zvezda je igrala finale prvenstva države. Treninzi su me opuštali. Donosili najveću radost posle škole, ljubavnih problema i ostalih jada. Sve sam radila sa lakoćom. Ostvarila sam svoj san i osetila ponovo vetar u kosi, ali i zaključila da je došlo vreme da se oprostim od profesionalne košarke. To nije ni zbogom, ni doviđenja! Košarka je uvek tu. I ona će uvek biti tu, na terenu, ispred moje zgrade. Ona je u meni.

Ako moja priča pokrene makar i jednog čoveka u danima koji slede – sve ovo je i te kako imalo smisla. To će mi značiti mnogo više od medalja koje sam osvojila nakon nesreće. Biću sigurna da je vredelo.

Glasnici loših vesti

Naši ljudi imaju tu nezgodnu narav da ne trpe tuđe uspehe, iako je moja situacija bila miljama daleko od bilo kakvog uspeha. Bila sam u situaciji da mogu da pobedim sama sebe i svoje nedostatke. Međutim, kako to u životuobično i biva, pojavila su se i drugačija razmišljanja. U jednom momentu je, čak, pisana i peticija protiv mog povratka na teren, piše Nataša.

– Nisam pokušavala nikoga da da uvredim ili povredim, ali sam želela da sebi, isključivo sebi, dokažem da je moja jedina prepreka ono čime sama sebe sputavam. Sigurno je da sam izvukla veliko iskustvo iz ove situacije i da me je ona ojačala.

Glasnici loših vesti su konstantno vršili pritisak da mogu nekoga da povredim? Da li je u redu da se njoj dozvoli da igra? Da zauzima mesto mlađima od sebe? U trenutku kada se sezona završava? Sve to je stvaralo dodatni pritisak, ali navikla sam. Otišla sam na utakmicu željna igre, pobede i produžetka serije, jer se finale igra na tri pobede. Izgubile smo i osvojile srebrnu medalju. Izboriti se sa rezervnim delovima za protezu, plikom, žuljem, raznim problemima koji se neminovno javljaju u situaciji kakva je moja, jeste rešiva stvar. Zavisi od mene i moje glave. Boriti se duplo više od drugih, takođe. Ali, protiv ovakvih glasina i priča – priznaćete, teško.

Kad se završila sezona uopšte nisam razmišljala da li ću da odigram još jednu ili ne. Otišla sam na more, bez jasne ideje šta dalje.

Osvojen Kup

Realno, nisam bila više onaj isti igrač. Međutim, sigurno sam svojom igrom i prisustvom na treninzima i utakmicama doprinela da mlada ekipa, posle 12 godina, donese Kup KKŽ Crvenoj zvezdi.

Trenutna odluka

Dok sam bila na odmoru, posle sezone u kojoj sam igrala sa protezom, stigla mi je ponuda od KKŽ Crvena zvezda da budem predsednik ženskog kluba. Trebalo mi je minut da kažem – da. Tako reagujem u prelomnim trenucima – slušam svoje instinkte, intuiciju. Prihvatila sam novi izazov. Bila je to racionalna odluka. Već sa 22 godine ulazim u menadžerski posao, stičem iskustvo u vođenju kluba, pregovaranju, komuniciranju, donošenju važnih odluka. Nisam ni slutila koliko je to veliki zalogaj za mene. I velika škola. Mnogo je lakše kad si igrač, piše srpska heroina Nataša Kovačević.

(Knjiga „Koraci“ može da se naruči kod izdavača „Vukotić media“, Hilandarska 32, Beograd, telefon +381 11 33 48 516)

Članak je prenet sa ortala Vesti-online.