Živimo u svetu u kome mržnja sve više izlazi na površinu

Piše: Christian Axboe Nielsen, Redovan profesor istorije i ljudske bezbednosti, Univerzitet u Aarhusu, Danska

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta

Tokom 1980. godina, Jugoslavija je bila ono što bismo mogli nazvati normalnom državom, mirno i moderno društvo. Ali Jugoslavija je bila i društvo koje se suočavalo sa mnogostrukim krizama: država se nalazila na ivici bankrota, a nakon Titove smrti nije bilo sposobnog lidera. Do kraja 1980., od Slovenaca i Hrvata na severozapadu, do Srba i Albanaca na jugoistoku, narodi i narodnosti u Jugoslaviji su postali ubeđeni da su upravo oni bili primarne žrtve krize koja je zavladala. Nacionalistički intelektualci su se svrstali uz oportunističke komunističke birokrate koji su se bojali gubitka moći zbog kolapsa komunizma širom Evrope. Nigde ovo nije bilo opasno kao u Srbiji, gde se Slobodan Milošević zarekao da će Učiniti Srbiju Ponovo Velikom i za taj cilj značajno koristio ono što ćemo danas nazivati ‘fake news’. U krajnjoj liniji, zašto se potruditi oko teških i suštinskih društvenih i ekonomskih reformi kada je mnogo lakše okriviti ‘drugu naciju’ za sve probleme koji opterećuju zemlju?

Jugoslavija je bila jedna od etnički najraznolikijih država u Evropi, i dok su Srbi bili demografski najbrojniji, niti jedna etnička grupa nije imala većinu u jugoslovenskoj državi. Zbog zločina iz prošlosti, pre svega genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata, mnogi ljudi u Jugoslaviji su status manjine povezivali sa potencijalnom žrtvom. Iznenada, kako se Jugoslavija dezintegrisala, najopasnije pitanje je postalo: Zašto bih ja bio manjina u tvojoj zemlji, ako ti možeš biti manjina u mojoj? Ipak, u čemu je problem biti manjina? U krajnjoj liniji, svi tretiramo manjine sa poštovanjem i obezbeđujemo im ista prava i jednaki status u našim društvima, zar ne? Međutim, opresivna većina koja veruje da će postati opresirana manjina je najopasnija, zato što će ta većina braniti svoju privilegiju masovnim nasiljem, ako proceni da je tako što ‘neophodno’. I ovo se može desiti u bilo kom društvu, pogotovo u vreme krize. Da stvar bude gora, kako su komunisti nestajali sa scene, mnogi koji su odgovorni za genocid i ostale zločine u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata su rehabilitovani tokom 1990. godina. Danas, regionom dominiraju rašireni istorijski revizionizam, negiranje Holokausta i nekritička rehabilitacija fašističke prošlosti, posebno u Hrvatskoj, državom koja trenutno predsedava Većem EU, ali je situacija slična i u Srbiji.
Moja knjiga o raspadu i ratovima u bivšoj Jugoslaviji, objavljena u Danskoj, nosi naslov “Mislili smo da se to ovde neće dogoditi”. Razgovarao sam sa brojnim počiniocima ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji, prisustvovao sam priznanjima krivice u Hagu, slušao sam njihove žrtve koje su elokventno i dirljivo svedočile pred Tribunalom kako su i oni do 1991. verovali da žive u modernom, normalnom i stabilnom društvu. Sve do jednog dana kada to više nije bio slučaj. Kada je oficir Vojske Republike Srpske Dragan Obrenović priznao krivicu za ubistvo stotina bosanskih Muslimana u i oko Srebrenice, zapitao se: “Ko je ranije mogao da pomisli da će užas rata postati svakodnevica? Među ovim užasima, stvari su učinjene ljudima od strane onih koji su ih poznavali, od strane ljudi sa kojima su do juče maltene živeli kao porodica.”

Balkan je tokom devedesetih postao simbol nasilja, ali moramo se podsetiti i da je istorijski gledano, Balkan takođe imao periode dugotrajne koegzistencije. Kada su Jevreji krajem srednjeg veka prognani iz Španije i Portugala, mnogi su pronašli spas u Otomanskom Carstvu. Vekovima je Balkan bio sedište žive kulture sefardskih Jevreja, poznate između ostalog po predivnim Ladino pesmama i sarajevskoj Hagadi. Važno je takođe podsetiti se da su Holokaust na Balkanu sprovodili pre svega hrišćanski Nemci sa svojim hrvatskim saveznicima, ali ne i Muslimani. Ali je isto tako važno podsetiti se i da, kao što Balkan nema monopol nad etničkim čišćenjem, Holokaust nas uči da Nemci nisu bili jedini Evropljani koji su proganjali Jevreje i počinili genocid. U Danskoj takođe, gde negujemo sećanje na one heroje koji su spašavali danske Jevreje, moramo priznati odgovornost za hiljade Danaca koji su se priključili Danskoj nacističkoj partiji i koji su se dobrovoljno pridružili Waffen-SS. To se može dogoditi ovde, i to se ovde i dogodilo.

Mi živimo u svetu u kome antisemitizam i drugi oblici mržnje sve više izlaze na površinu. Antisemiti u Šarlotsvilu u Virdžiniji marširaju sa bakljama uzvikujući “neće nas zameniti”, sinagoge i džamije oskvrnuju i fizički napadaju. Nacionalisti i oportunistički političari u Evropi i drugde mračno kritikuju “kosmopolitske elite” koje podržavaju ljudska i manjinska prava, nagoveštavajući da ova prava nekako podrivaju nacije. Kada je kralj Norveške pre nekoliko godina održao veoma značajan govor o tolerantnoj i raznolikoj Norveškoj koja počiva između ostalog i na imigrantima, neko je postavio njegov govor na Jutubu sa naslovom u kome se isticalo da je on zagovarao genocid bele rase. Kada su bele pristaše prevlasti belaca počinili masakre u Norveškoj i Novom Zelandu, citirali su bivšeg predsednika bosanskih Srba i sada osuđenog ratnog zločinca, Radovana Karadžića kao izvor inspiracije. Ali isto tako živimo u svetu u kome je pokret Black Lives Matter u Sjedinjenim Američkim Državama pogrešno interpretiran kao da beli životi važe manje. Odrastao sam u svetu u kome su oni koji javno negiraju Holokaust bili ostrakizovani i žestoko kritikovani. Danas međutim živimo u društvu u kome oni koji negiraju Holokaust i promovišu teorije zavere okupljaju hiljade pratilaca na Fejsbuku, Jutubu ili Tviteru, dozvoljavajući im da uživaju u svojoj ogromnoj publici i otkrivaju nam šta se zaista desilo u prošlosti.

Kako je Saša Baron Kohen nedavno istakao “algoritmi od kojih zavise ove platforme namerno ističu narative koji su primamljivi našim osnovnim instinktima i to služi kao okidač za bes i strah.” [kraj citata]

Mi živimo u svetu u kome želja za profitom zapanjujuće znači da imamo vlasnike i direktore korporacija kao što je Mark Zukerberg iz Fejsbuka, koji odbija da preduzme bilo kakve oštre korake protiv poricanja Holokausta i čija tehnologija je omogućila da mržnja i etničko nasilje ubrzaju masovne zločine počinjene nad Rohingama u Mjanmaru. Ukratko, živimo u svetu u kome su nam više nego ikad potrebni građani i lideri koji nedvosmisleno osuđuju one koji zagovaraju ili čine nasilje.

Utešno je misliti da se tako nešto ovde ne može dogoditi. Ali može. I ne zato što navodno uvozimo balkanske, bliskoistočne ili druge konflikte u miroljubivu i suštinski tolerantnu Dansku, već zbog toga što mi takođe možemo da budemo rasisti. Danci takođe mogu da budu antisemiti, i danski antisemitizam je svakako ranijeg datuma od nedavnog talasa imigranata. Borba protiv antisemitizma, kao i borba protiv rasizma, ksenofobije, islamofobije i drugih oblika mržnje je svakodnevna i beskrajna borba. I kao u slučaju borbe za ljudska prava i demokratiju, one sekunde kada proglasimo pobedu i samozadovoljno se opustimo, učinićemo prvi korak ka rasturanju svega što smo postigli.

Danas se sećamo žrtava Holokausta i i drugih genocida i masovnih zločina. Jevreji, Jermeni, bosanski Muslimani, Tutsiji i drugi su bili ubijani zbog njihovog porekla ili statusa, što predstavlja osnovu definicije genocida Rafaela Lemkina. Jevreji ubijeni u Holokaustu su imali onoliko identiteta koliko je bilo žrtava – od Hasida koji su živeli u štetlovima istočne Evrope, do sekularnih Jevreja iz zapadnoevropskih gradova. Isto su se tako i mnogi ubijeni Muslimani identifikovali kao sekularni Jugosloveni, i imali ambivalentni odnos prema svojoj religiji, dok su drugi bili posvećeni Muslimani za koje je religija imala centralnu ulogu. Sigurno je ipak da su svi oni bili ljudska bića i niko od njih nije zaslužio da umre jer su im njihovi dželati nametnuli jedan od identiteta. Umesto da dozvolimo zločincima da imaju poslednju reč ubijanjem nekoga zbog njegove ili njene vere, etničkog ili drugog identiteta, mi moramo učiniti sve da obnovimo i negujemo suštinsku i neotuđivu ljudskost žrtve.

Da parafraziram istoričara Marka Mazovera – lako je za nas da govorimo o negovanju judeo-hrišćanskih vrednosti danas kada su evropski hrišćani u ogromnoj meri uništili evropske Jevreje u 20. veku. Budnost protiv antisemitizma u Evropi danas stoga mora da bude deo i zasniva se na urgentnom čuvanju od svih vrsti netoleracnije i mržnje. Ako kritikujemo antisemitizam, dok stigmatizujemo i marginalizujemo druge, zamenićemo jedno zlo za drugo. Bivši vrhovni rabin Danske Bent Melkior je elokventno govorio protiv antisemitizma i islamofobije u današnjoj Danskoj. Zbog toga je od ogromne važnosti da se ne zavaravamo u verovanju da je porast evropskog antisemitizma uzrokovan dolaskom muslimanskih imigranata u Evropu. Da, svakako moramo da prepoznamo i odlučno se suprotstavimo raširenoj prisutnosti antisemitizma u nekim imigrantskim zajednicama. I dok smo mi u Danskoj i drugde bili svedoci napada islamskih ekstremista protiv jevrejskih institucija, moramo takođe istaći i da su odgovorni za užasne antisemitske incidente koji su se desili u Danskoj prilikom obeležavanja godišnjice Kristalne noći 2019. godine bili hrišćanski beli rasisti a ne muslimanski imigranti.

Živimo u vremenu nadolazeće klimatske krize i u svetu koji se suočava sa mnogobrojnim društveno-ekonomskim i političkim izazovima. Na ovaj Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta sećamo se žrtava genocida i masovnih zločina. Odajmo im počast time što ćemo kao čovečanstvo pokazati da smo kolektivno spremni da se suočimo i konstruktivno rešimo ove probleme, umesto da pronalazimo pogodne krivce koje ćemo kažnjavati.*

*Tekst je nastao na osnovu govora koji je profesor Christian Axboe Nielsen održao kao specijalni govornik na obeležavanju Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta u Danskoj, 27. januara 2020. godine.