Lingua blablativa – Ministarka (ne)kulture

Piše: Ana Simona Zelenović

Olga Ljubimova je tridesetdevetogodišnja novinarka iz porodice glumaca – njen pradeda je čuveni ruski glumac Vasilij Kačalov a otac Boris Ljubimov koji je trenutno na čelu glumačke više škole “Mikhail Ščepkin”. Pohađala je pravoslavnu istorijsku i filološku gimnaziju, završila žurnalistiku na Moskovskom državnom univerzitetu, kao i studije teatrologije na Ruskom institutu za pozorišne umetnosti. Od 2001. radila je na televiziji za Rusku pravoslavnu crkvu kao producentkinja dokumentarnih filmova i programa većinom sa religioznim temama poput “Pravoslavnog kalendara” ili “Pravoslavne crkve”, kao i emisije “Ruski pogled”. Radila je ujedno kao scenaristkinja, producentkinja i urednica. Filmovi na kojima je radila između ostalih uključuju “Nikita Mihalkov”, o oskarovcu koji je čvrst pristalica Putina i “The Path of the Patriarch” o životu moskovskog patrijarha Alekseja II, prvog patrijarha odabranog nakon pada SSSR-a, koji je pored funkcije partijarha imao udeo u ruskoj spoljnoj politici, a po brojnim mišljenjima je bio pripadnik KGB-a. Takođe je učestvovala u pisanju scenarija za film o Sergeju Radonješkom, ruskom monahu duhovniku i reformatoru iz 14. veka. Od 2015. postala je savetnica na kinematografskom odeljenju u Ministarstvu kulture, a 2016. bila je direktorka društvenih programa na na Kanalu Jedan, koji je najgledaniji ruski državni TV kanal. Pre dve godine, Vladimir Medinski je postavio za direktorku kinematografskog odeljenja Ministarstva kulture.

Sadašnju ministarku prate brojne kontroverze kako u vezi sa njenim privatnim životom i stavovima, tako i na poslovnom planu i njenih odluka na rukovodećim pozicijama. Jedan od razloga što su njeni stavovi poznati javnosti je upravo to što je Ljubimova svoje mišljenje pre stupanja na vodeće pozicije javno iznosila na internetu. Počevši od pohađanja pravoslavne gimnazije ona je u sarkastičnom i kritičnom maniru komentarisala svoja životna i radna iskustva. Većina kontroverzi oko imenovanja Ljubimove proističe iz objava na blogu Lajvdžurnal (LiveJournal) od 2006. do 2010, koje su joj pripisane, a koje ona nije komentarisala, te za koje ne postoji potvrda da su njene. (https://kropalik.livejournal.com/profile). Iako je Blog profila pod korisničkim imenom “Kropalik” očišćen ubrzo posle njenog imenovanja 21. januara, mnogi postovi ostali su sačuvani na sajtu archive.org. Među obrisane objave spadaju neke od izjava u kojima se pominje droga, te je to bio jedan od argumenata protiv novoimenovane ministarke. Dok u jednom objašnjava poreklo svog username-a (Kropalik – to je mali komad hašiša. Ranije sam mislila da je moj nik nastao iz tog razloga. Sada, s dolaskom Lajvdžurnala, shvatam da je ‘Kropalik’ nastao od reči ‘kropat’ (škrabati)), u drugom otkriva svoje impresije o sopstvenim dnevničkim unosima iz 1997. o religioznim iskustvima ali i iskustvima na LSD-u: Uzbuđenje od esida i opisi čudesne atmosfere u Crkvi Svete Trojice. Zadivljujuće je kako se sve može objasniti i zaboraviti. Posebno kada imaš 16. Kao filološkinja prokomentarisala je svoj stil iz 1997. iskreno i bez idealizacije: Stilski nije loše napisano. Istina, prilično je nemoralno i negramatički. Beskrajni opisi naizmeničnih odlazaka u crkvu s roditeljima i u kafić s prijateljima.

Pravoslavnu gimnaziju je uporedila sa “kampom Al-Kadie” budući da tada još uvek sebe nije smatrala religioznom. Život u Rusiji i “sa Rusijom” uporedila je sa iskustvom žrtve silovanja: Dugo sam dobijala savete od psihologa. Živim u Moskvi u zemlji Rusiji po principu žrtve silovanja legnem na leđa, raširim noge, duboko udahnem i prosto pokušam da uživam.

Jedan og glavnih argumenata protivnika je njen način govora na internetu – ministarka kulture je nekulturna. Ona psuje, često je ironična, ne obraća previše pažnje na reprezentativnost forme kojom kritikuje fenomen. U jednom post-u obraća se predsedničkoj administraciji: Želela sam da pitam, apsolutno ozbiljno i bez podjebavanja: šta pokušavate da ostvarite? Da li zaista verujete da će vas slušati? Da vam se neće smejati na Starom trgu?

Ono što pored beskrupuloznog iznošenja mišljenja i “nekulturnog” govora verovatno najviše smeta finom građanskom svetu je upravo to što nova ministarka kulture ona koja bi trebalo da reprezentuje i zalaže se za kulturne potrebe svojih građanki i građana, ne deli u njihov ukus i sistem vrednosti kada je u pitanju umetnost i nema problem da javno iznese to neslaganje. U svojim post-ovima izražava svoju nezainteresovanost za većinu formi visoke umetnosti koja se smatra za temelje kulture građanskog društva. U objavi iz 2008. iznosi svoje impresije o klasičnoj muzici: Drugarica me je pozvala na koncert klasične muzike s detetom. I shvatila sam da prosto nisam sebe mogla da nateram. Počela sam ozbiljno da razmišljam o tome. Neočekivano sam otkrila da nisam prokleta kulturna osoba.

A spisak sadržaja koji “ne podnosi” se nastavlja, tu pored klasične muzike spadaju izložbe, muzeji, opera, balet, еkskurzije, kaže da ne razume većinu dokumentaraca danas a ni “arthouse fimove”, da ne zna libreto nijedne opere, da se nije se vozila gondolom u Veneciji, da u Parizu nije išla u Luvr, nije videla Mona Lizu i ekipu. Bila sam u Britanskom muzeju i Nacionalnoj Galeriji i još nekoliko evropskih i ruskih muzeja i mislim da sam protraćila vreme. Ilja Šumanov, zamenik direktora ruskog Transparency Internationala, objavio je skrinšot na Twitteru gde se vide ove navedene i brojne druge izjave ministarke, dodavši svoj komentar da: posle čitanja bloga možete shvatiti da takva osoba može da bude postavljena bilo gde, ali ne na upravljačku poziciju za rusku kulturnu politiku.

Burne reakcije je pored LiveJournal postova izazvala i fotografija ministarke u majici gde piše: Ko ste? Šta vam treba? Ne znam vas. Odjebite. Iako je jedan deo javnosti skretao pažnju na njen “opsceni” govor, ona je ovim jasnim stavom zadobila na društvenim mrežama i svoje pristalice. Takođe, uprkos kritikama brojni akteri/ke iz sveta ruske kulture, koji su sa Ljubimovom imale/li priliku da rade podržavaju njeno imenovanje za ministarku i hvale njene lične i profesionalne osobine gajeći nade za njen uticaj na kulturnu politiku. Galina Juzefovič, književna kritičarka je na Facebook-u, povodom imenovanja ministarke napisala: Možete misliti šta god hoćete, ali na osnovu mog ličnog iskustva u radu sa njom, ja mislim da su ovo sjajne vesti! Hurej! Popularni ruski filmski kritičar Anton Dolin je dao podršku novoj ministarki kulture na svojoj Facebook stranici: Znam Olgu Ljubimovu već neko vreme… Danas sam iskreno srećan da Rusija ima za ministarku mladu, inteligentnu, obrazovanu, pragmatičnu ženu oslobođenu fanatizma i cinizma. Glumac i režiser Nikolaj Burljajev, takođe pozivajući se na svoje iskustvo saradnje s Ljubimovom dok je bila na čelu Kinematografskog odeljenja Ministarstva kulture, rekao je da je ona “uspela da uradi korisne stvari za kratko vreme”: Uvek sam bio kritičan prema mnogim zvaničnicima u Ministarstvu kulture. Ali sada postoji nada da će naša kultura moći da dostigne nove duhovne visine koji nisu bili mogući pod tržišnim politikama bivših zvaničnika.

Ako po strani ostavimo građansko moralisanje o tome kako ministarka (ili bilo koja druga žena u javnoj sferi) treba da se izražava, šta treba da voli i podržava, šta treba da zadrži za sebe i kakav tip reakcije i komentara sebi sme a kakav ne da dozvoli, i ako svoje simpatije i nesimpatije prema beskompromisnosti, netaktičnosti i otvorenosti ministarke zadržimo u domenu ličnog ukusa i stava, ostaje nekoliko politički relevantnih dilema vezanih za njeno imenovanje. Jedna je svakako već nagoveštena problematika njenog odnosa prema vlasti i ruskoj crkvi. Njeno lično opredeljenje za pravoslavno hrišćanstvo podstaknuto je bilo kako navodi susretom sa Patrijarhom Aleksejem II kada je videla “usamljenog mudrog čoveka koji nije voleo da govori i koji nije voleo publicitet i taštinu” a najviše od svega je voleo “božansku liturgiju” i “da služi” (kako crkvi tako i KGBu). No ovo lično opredeljenje ne bi moralo da nužno bude povezano sa njenim političkim opredeljenjem, da njen posao nije uključivao rad na filmovima koje finansira crkva a koji su, ako govore o životu bivšeg patrijarha ili režiseru koji podržava Putina, ipak u velikoj meri deo političke propagande i upućuju na čvrstu vezu Ruske pravoslavne crkve sa vlašću i vezu medija i sa crkvenom i sa državnom propagandom. Kao kontrateža njenom problematičnom ideološkom opredeljenju u njenom radu u Kinematografskom opredeljenju se ističe jedan demokratski čin. Ona je po prvi put objavila javno informacije o tome koliko je država novca izdvojima za režisere od 2015. i kolika je bila zarada na filmovima. Ispostavilo se da je jako mali broj filmova bio unosan, ali se za vreme njenog rukovođenja prihod od ruskih filmova uvećao (najviše zahvaljujući sportskoj drami Tri Sekunde koja govori o istorijskom košarkaškom duelu između SSSR-a i SAD-a na Olimpijadi 1972). Međutim, Ljubimova je optužena za povlačenje dozvole za prikazivanje britanske komedije Smrt Staljina iz 2018, kao i za smanjenje kvote za strane filmove na 35% u odnosu na one producirane u Rusiji (što je prvo počelo kao diskusija, ali se pretvorilo u novembru 2019. u predlog zakona). Nova ministarka je tako optužena za povećanje državne kontrole nad filmskom produkcijom. I sama je u intervjuima izjavljivala da je Ministarstvo često korumpirano, da kompanije koje “umesto da organizuju prodaju šalju filmove festivalima svojih prijatelja koje takođe finansira Ministarstvo kulture”. Onda nedelju dana sedite na festivalu, pijete s prijateljima, vratite se na konkurs ministarstva – i opet dobijete novac. To je užasno. To je veoma loš ciklus. Burljajev je komentarisao ovu situaciju u izjavi o imenovanju ministarke: Da bi Ljubimova uspela, ipak, državna kultura treba da bude odvojena od slobodnog tržišta, navodeći da su “kultura i tržište nekompatibilni koncepti”.

Prežici sovjetskog odnosa prema filmskoj produkciji i kulturnoj politici osećaju se pored ekonomskog aspekta i u cenzuri. Skandal je izazvao film Rocketman, autobiografski film o životu Eltona Džona iz koga je za rusko prikazivanje izbačeno nekoliko scena. Olga Ljubimova, tada šefica odeljenja za film u Ministarstvu kulture, izjavila je novinskoj agenciji da distributeru nije upućen nikakav poseban zahtev za promenu filma. Veoma dobro znate da su brojni zapadni i ruski filmovi povezani sa problemom upotrebe droga … bilo bi pogrešno reći da se upuštamo u bilo koji oblik cenzure. Međutim, ona je dodala da filmovi o pedofiliji, etničkoj i verskoj mržnji i pornografiji treba da budu u skladu sa ruskim zakonima. Pomenuti filmski kritičar Anton Dolin je na Fejsbuku na ruskom napisao sve scene sa ljubljenjem, seksom i oralnim seksom između muškaraca su izbačene.

Da je reč verovatno o homofobiji, a ne isključivo o cenzuri, govori još par drugih činjenica. Jedna od njih je da je branila prikazivanje erotske drame Vernost u bioskopima navodeći razliku erotike i pornografije (U tom filmu nema ničeg drugog osim seksa. I onda sam sela da ga pogledam s producentom Sergejom Kornihinjom. A tamo samo jedna scena seksa, i to je erotika, a ne pornografija, to je umetničko delo, složeno i suptilno), kao i da je bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića u jednom od komentara na Journalu povodom njegove pojave na  moskovskoj paradi za Dan pobede 2010. nazavala “pederom”.

Pored toga što se sa jedne strane možemo diviti hrabrošću ministarke da iznese javno svoje stavove, njenim otresitim komentarima i sorry not sorry odnosu prema svemu uključujući i ono čime se bavi, sa druge treba na oku držati njenu saradnju sa Ruskom pravoslavnom crkvom kao i Putinovom vladom, odluke o cenzuri i finansijama ministarstva, kao i njene stavove o LGBTQ populaciji. Problem ne bi trebalo da bude što ministarka nema problem da psuje i što poručuje Odjebite, niti što mrzi balet ili operu (nije kao da je rekla da ih neće finansirati već samo da je smara), već kako njene političke odluke utiču na kulturni i umetnički život Rusije. Kao deca postmoderne sa svim svojim identitetima i navodnim nedoslednostima možemo potpuno da razumemo lične preferencije, rečnik, verovanja i ponašanje Ljubimove. Baš zbog toga ono što ne bismo mogle/li da oprostimo je da upadne u kliše – bilo onaj koji joj nudi Putinova vlada, bilo onaj koji finansira Ruska pravoslavna crkva. Za kraj nam ostaje da pored nove ministarke razmislimo o našem Instagramu u svetlu komentara kritičarke Galine Juzefovič:  Shvatila sam – moraš da živiš sav svoj život na društvenim medijima kao da ćeš jednog dana postati ministarka kulture. Današnji tinejdžeri, hvatajte beleške!

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.