Veština balkanskog dogovaranja

Piše: Agon Maliqi

Specijalni izaslanik Donalda Trampa za dijalog Kosova i Srbije, ambasador Ričard Grenel, iznenadio je mnoge prošle nedelje zapalivši iskru u procesu koji je mrtav već duže od godinu dana. On je najavio dva nejasna dogovora sa ciljem pokretanja vazdušnog i železničkog saobraćaja između dve zemlje. Takođe je posetio obe prestonice, naglasivši tom prilikom ekonomske veze kao ključ za rešenje ostalih problema.

Ovakav razvoj signalizira obnovljene diplomatske napore i poslednji pokušaj Trampove Bele Kuće da nešto učini po pitanju odnosa Kosovo-Srbija. Razgovor se do sada uglavnom vodi oko ekonomskih sporazuma, koji, uzimajući u obzir sve prepreke, nemaju previše otvoren put za implementaciju (Kosovo ima prelaznu vladu!). Sve to može da se ispostavi i kao običan PR korak, koji ima za cilj da makar oda utisak nekakvog spoljnopolitičkog uspeha. “Još više velikih pobeda!”

Ali ima razloga i da se poveruje da čak i kad je nešto lako postići kao što su dogovori oko saobraćaja treba da posluže kao temelj za stvaranje trenutka za veći dogovor, što se čini da je Grenelova ambicija i mandat. U tom slučaju, najavljeni sporazumi su trenutno mnogo važniji u smislu šta signaliziraju, nego šta sadrže (što je samo po sebi beznačajno).

Prvo, oni ukazuju da, bar u toku ove godine, postoji ponuda na stolu da se dijalog Kosova i Srbije izmesti u Ambasadu SAD u Berlinu i što dalje od patronaže Evropske službe za spoljne poslove. U mnogo čemu, ovo ima smisla: EU je izgubila skoro sav kredibilitet kada je sebi dodelila sporednu ulogu.

Kosovo nema evropsku perspektivu (nepostojanje vizne liberalizacije samo dodaje so na ranu) i ne bi bilo u tako očajnoj ili izolovanoj poziciji da nije onih koji ga ne priznaju i koji podrivaju ugled EU. Ono prirodno više veruje Sjedinjenim Državama kao svom ključnom bezbednosnom partneru i sponzoru nezavisnosti. Evropske integracije Srbije se ne nalaze ni blizu pozicije za EU da može da je pritisne u vezi Kosova. Jedino što dogovor u režiji SAD može da pomogne onoj polovini Vučićeve ličnosti koja želi da razvije bliže veze sa NATO i smanji oslanjanje na Rusiju i pogura Srbiju u tom smeru.

Javno uplitanje savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta O’Brajena i samog Donalda Trampa (putem tvita) je izgleda imalo za cilj da signalizira svim stranama važnost Grenelovog sporazuma. Stranama na Balkanu, uključujući i dolazeću Vladu Kosova, treba da posluži i kao pretnja da prestanu da odugovlače. Kada se uzme u obzir Grenelov čvrsti stav i nepredvidljivost Trampa, i države i pojedinci se čuvaju od toga da završe na njegovoj listi nepoželjnih i onih za odstrel.

Sporazum i uključivanje Lufthanze u dogovor Prištine i Beograda o vazdušnom saobraćaju takođe treba da signalizira Nemačkoj potencijal bilateralne saradnje Vašingtona i Berlina u ovom pogledu. Oni žele da privuku na svoju stranu sve ključne igrače sa dovoljno moći u regionu. Činjenica da je Grenel u Berlinu i ima lični interes u ovome, čini ga dobro pozicioniranim da prioritizuje ovo pitanje u odnosima SAD i Nemačke. Nejasno je pak da li može da uspe, ako se uzme u obzir da li je do sada tamo nekom stao na žulj.

Konačno, ali ne i nevažno, stavljajući akcenat na ekonomiju, Grenelovi koraci takođe signaliziraju, sada kada je pristupanje EU prestalo da bude ‘šargarepa’ (pogotovo za Srbiju), da SAD mogu da uđu u igru, zajedno sa ekonomskim beneficijama da zaslade dogovor, ili makar da dve strane nateraju da sednu i razgovaraju. Nisam pročitao knjigu Donalda Trampa “Veština dogovaranja”, ali se u njoj sigurno negde među pravilima nalazi i “para vrti gde burgija neće”.

Grenelova inicijativa ima neke šanse da uspe, ali iskreno ove šanse su za sada samo teoretske. Ona se suočava sa nekoliko velikih prepreka i nejasno je kako će prevazići makar najveće tri.

Prvo, da bi obe strane zaista sele za pregovarački sto i razgovarale, Grenel mora da pronađe način da ubedi Kosovo da makar privremeno suspenduje odluku o taksama na srpsku robu. U Beogradu je on takođe naglasio i neophodnost da Srbija mora da prestane sa svojom kampanjom za povlačenje priznanja Kosova, ali je Vučićevo javno odbijanje pokazalo i da je ovo lakše reći nego uraditi. Na kraju, ko će sprečiti Rusiju da ona obavlja taj posao za njega?

Drugo, ako će već dijalog ponovo započeti, nije jasno šta se očekuje kao rezultat. Linija Metjua Palmera se pomerila sa “međusobnog priznanja” kao suštinskog pitanja za sporazum, na “međusobno priznanje bi bilo idealno, ali…”. Ako priznanje više nije na stolu, zašto bi Kosovo uopšte ulazilo u ovaj proces ili razmišljalo o nekim ustupcima?

Jedini mogući motiv za Kosovo da uđe u sporazum o normalizaciji bez priznanja (ili implikacije priznanja) bio bi dogovor koji uključuje makar priznanje od preostalih NATO i EU članica, omogućavajući brz prolaz ka članstvu u NATO i odrešene odnose sa EU (kao i članstvo u Savetu Evrope). Ali i to bi ostavilo mnogo nerazjašnjenih odnosa i tenzija.

Ako je priznanje u igri, da li SAD ili neki drugi zapadni partneri imaju rešenje za insistiranje Srbije da “mora da dobije nešto zauzvrat”, bez prisiljavanja Kosova da bira između promene granica i entiteta pod kontrolom Srbije na teritoriji Kosova? Veličina “ekonomskog deserta” bi morala da bude epskih razmera, uzimajući u obzir da se Kosovo rasteglo do granica do kojih može da ide.

Treće pitanje je da li balkanska inicijativa za ‘Mini šengen’, koju promoviše nekoliko regionalnih lidera i podržavaju neke zemlje Zapada, može da posluži kao deo “ekonomskog stimulansa”? Srbija je jasno najviše zainteresovana za ovu inicijativu, ali i tu ne može biti suštinskog dogovora bez Kosova, kao jednakog partnera.

Čini se da bi bila fatalna greška za sve strane, uključujući i Edija Ramu, albanskog premijera i druge regionalne lidere, da bezuslovno podrže ovu inicijativu (u principu pozitivnu) bez pokušaja da se to iskoristi kao pritisak na Srbiju u vezi Kosova. To bi zahtevalo, naravno, da se nova Vlada Kosova konstruktivnije angažuje oko ove ideje i političkih beneficija iz nje.

Na kraju, uspeh Grenelove inicijative zavisi i da li Vučić može da se odupre ruskim zakulisnim pokušajima da spreči bilo kakav dogovor. Za sada, Vučić se nalazi u komfornoj poziciji da može da krivi Kosovo za odlaganje, iako je sve učinio da pritera Kosovo uza zid.

Indirektno sabotirajući šanse za sporazum (a da bi izbegao neprijatan pritisak od strane SAD), istovremeno negujući imidž konstruktivnog partnera, Vučić je pokazao da je najoštroumniji političar u regionu, ilustrujući da se istovremeno može imati sve. Što se tiče srpskih nacionalista, izolacija Kosova na duže staze ide na ruku Srbiji i ojačava njen pritisak, istovremeno omogućavajući Vučiću da izbegne mogućnost da potpiše nešto što bi moglo da zaliči na “istorijsku izdaju”.

Sve sada zavisi od toga kako će nova kosovska Vlada prići ovom problemu i da li će biti voljna da bude pametna i testira Vučića pred Grenelom. Odlaganje formiranja nove vlade ima mnogo uzroka, ali je nemogućnost strana da daju odgovor na ovo pitanje upravo najveći problem.

U poslu sa nekretninama, Veština Dogovaranja mora da razmotri ograničen broj varijabli. Sva je prilika da će Trampov izaslanik uskoro otkriti da je Veština Balkanskog Dogovaranja u svojoj suštini mnogo više sličnija kvantnoj fizici.

Agon Maliqi je suosnivač prijateljskog portala Sbunker.