Komotno i neodgovorno

Piše: Mijat Lakićević

Ministar finansija Siniša Mali učinio je veliku stvar: posle gotovo dve decenije uspeo je ono što jedno pet ili šest ministara finansija pre njega nije: sastavio je i poslao Narodnoj skupštini završne račune državnog budžeta od davne 2002. do prošle 2018. godine. Doduše, to je uradio još u septembru, ali je taj potez nekako ostao nezapažen u javnosti. Verovatno se čekalo da neko stručan pročešlja taj ogromni materijal, pa da znamo šta da o njemu mislimo. Što je ovih dana, a ko bi drugi nego Fiskalni savet – to mu je valjda i posao – i obavio i objavio.

U stvari, da ne bude zabune, Siniša Mali nije učinio ništa neregularno, naprotiv, samo je obavio svoju građansku profesionalnu dužnost – “ispoštovao” je zakon. Jer, Zakon o budžetskom sistemu nalaže da Ministarstvo finansija u junu tekuće napravo završni račun za prethodnu godinu, a da ga Vlada u julu pošalje Skupštini na usvajanje. U Srbiji je, međutim, kako piše FS, “Skupština poslednji put usvojila završni račun za 2001. i nakon toga se njima nije bavila. U međuvremenu do 2015. Vlada je slala Narodnoj skupštini predloge završnog računa, ali ih Skupština nije razmatrala i usvajala, da bi zatim (2015-2019) Vlada i prestala da dostavlja završne račune Skupštini”. Doduše, “Državna revizorska institucija revidirala je završne račune budžeta od svog osnivanja i javno je objavljivala svoje izveštaje (revizije za period 2008-2018), pa se nešto o izvršenju budžeta moglo saznati posredno, ali sami završni računi nisu bili javno dostupni u tom razdoblju”.

NOVO SVETLO: “Završni računi bacaju novo svetlo na vrednosti i strukturu javne potrošnje u Srbiji”, konstatuje Fiskalni savet. Jer pokazuju, s jedne strane, da se od građana uzima ne samo više nego što je prvobitno planirano nego i da se uzeto ne prikazuje, a sa druge strane, da se u trošenju sredstava pokazuje prilično velika samovolja.

Kada je reč o prvom, reč je o takozvanim vanbužetskim izvorima prihoda. Naime, završni računi su pokazali ono što se dugo sumnjalo – da su “vanbudžetski prihodi u budžetskim planovima sistematski potcenjivani”. Naime, “vanbudžetski prihodi indirektnih korisnika budžeta sastoje se iz prihoda po osnovu prodaje dobara i usluga (tzv. sopstveni prihodi indirektnih korisnika) i transfera od drugih nivoa vlasti, približno u iznosu pola-pola. Iako oni načelno jesu uključeni u plan budžeta, ne prate se u redovnim izveštajima o izvršenju (kao ni rashodi finansirani ovim prihodima) već su završni računi jedini dokument koji prikazuje u kojem iznosu su oni stvarno realizovani. U 2018. ovi prihodi i njima finansirani rashodi iznosili su ukupno 67 milijardi dinara, tj. oko 570 miliona evra. Sa druge strane, budžetski plan predvideo je da će iznositi 53 milijarde dinara i ovo potcenjivanje nije iznenađujuće. Ispostavlja se, naime, da se ovi prihodi dugi niz godina sistematski potcenjuju u budžetu, pošto prosečno odstupanje ostvarenih prihoda od plana u periodu 2013-2018. iznosi 23 milijarde dinara, što znači da je u proseku toliko bila veća i republička potrošnja”.

Stvar je u tome što se vanbudžetskim prihodima finansiraju uglavnom “tekući rashodi”, u šta, pre svega, spadaju zarade zaposlenih u javnom sektoru. I gle čuda, ispostavilo se da je najveći deo tih prihoda odlazio na plate. Zbog čega je došlo do krupnih promena u podatku o veličini ukupne sume plata u javnom sektoru. Dosad se mislio da je Vlada uspela da sumu plata smanji na oko 9,5 odsto bruto domaćeg proizvoda – koliko je, između ostalog, i dogovoreno s Međunarodnim monetarnim fondom kada je pravljen plan fiskalne stabilizacije. Ispostavilo se, međutim, da plate premašuju 10 odsto BDP-a.

Još jednu vrlo zanimljivu stvar otkrio je Fiskalni savet. Naime, tj. “dodatno”, kako kaže FS, “masa zarada bila bi još veća kada bi se u obračun uključile zarade naučnih radnika i dela radnika na ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, koji suštinski obavljaju redovne poslove, što se sada knjiži kao rashod za robu i usluge”.

Drugim rečima, pokazalo se da je priča o velikoj štednji u javnom sektoru zapravo obična obmana. Naravno, obmanuti su pre svega građani Srbije, oni koji rade u privatnom sektoru, ali obmanute su i međunarodne finansijske institucije, one koje su sklapale aranžmane s Vladom Srbije.

REZERVA: I to zlatna. Vlada je poslednjih godina toliko usavršila izradu budžeta, da je sebi dala praktično odrešene ruke. Plana takoreći uopšte ne mora da se drži, a kad joj ponestane (drugih) sredstava, jednostavno zagrabi u rezervu i uzme koliko joj treba. A treba joj mnogo.

“Završni račun pokazuje da se veliki iznosi tokom godine potroše drugačije od usvojenog Zakona o budžetu”, konstatuje FS. Prirodno je da od svakog plana postoje odstupanja, pa tako i kada se radi o državnim rashodima. Dakle, “Očekivalo bi se da rashodi malo odstupaju od plana”, kaže FS, ali “da budžet bude veran i obavezujući putokaz za javnu potrošnju”. Međutim, “u praksi dolazi do velikih razlika između plana i izvršenja. Tako je u 2018. čak 850 miliona evra potrošeno drugačije od plana predviđenog budžetom”. A oko polovine te sume (oko 400 miliona evra) preraspodeljuje se preko “tekuće budžetske rezerve”…Dakle, “u pitanju je veliki iznos da bi tek tako bio potrošen drugačije od onoga što je izglasano u Narodnoj skupštini usvajanjem Zakona o budžetu i zaslužuje detaljnije objašnjenje”, upozorava FS. Blag je Fiskalni savet. U suštini, pitanje je da li se ovo može nazivati planiranjem.

Tekuća budžetska rezerva je, što bi se reklo, uobičajen budžetski instrument. On Vladi služi da tokom godine preraspodeljuje sredstva između budžetskih korisnika i menja potrošnju u odnosu na budžetski plan, bez odobrenja Narodne skupštine. Ali – vezan je za vanredne okolnosti, koristi se samo u izuzetnim slučajevima. “Međutim, vrednosti i načini korišćenja budžetske rezerve pokazuju da u našoj praksi nije reč o nuždi već o uobičajenom načinu funkcionisanja budžeta”, kaže se u analizi FS. U prilog tome svedoči podatak da “iz godine u godinu raste iznos sredstava potrošenih iz tekuće budžetske rezerve. U 2010. bilo je dozvoljeno da se 1,5 odsto projektovanih prihoda iskoristi za ove namene. Izmenama zakona ovaj limit je povećavan, da bi danas dostigao čitava četiri odsto projektovanih prihoda, što je u 2018. ogromnih 47 milijardi dinara ili 400 miliona evra”.

O neodgovornom odnosu vlasti prema parama građana Srbije govori i činjenica “da se poslednjih godina pojedini rashodi Republike budžetiraju preširoko (transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, rashodi za kamate, penzije), čak i kada ih je lako precizno projektovati, a sredstva se s tih pozicija tokom godine prebacuju u budžetsku rezervu. Stvara se, ukratko, prostor za punjenje i pražnjenje budžetske rezerve”.

Sa druge strane, okolnost da se iz tog bunara napajaju stalno isti “svatovi” – Ministarstvo odbrane oko 20 odsto sredstava; Kancelarija za javna ulaganja i Ministarstvo građevine oko 35 odsto, lokalne samouprave 10 odsto, koliko i za finansiranje zarada – pokazuje da se zapravo svesno prave loši planovi.

S obzirom na sve to, nije ni čudo da “namena utrošenih sredstava nije uvek jasna”. Recimo, prošle godine za polovinu sredstava utrošenih iz budžetske rezerve nije prikazan nikakav osnov plaćanja – a poznato je da su korisnici ovih sredstava sektor odbrane, ali i Generalni sekretarijat Vlade, Avio-služba Vlade, Ministarstvo privrede, Uprava za zajedničke poslove itd.”, napominje Fiskalni savet.

Sve u svemu, da se malo (gorko) našalimo, možda bi bilo bolje da nam ministar Mali nije otkrivao ove podatke. Nekad je lakše živeti u neznanju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.