Za komisiju – spremni!

Autor: Dario Hajrić, Remarker.

Uklanjanje imena ulica koja podsećaju na bilo šta što ima veze sa Jugoslavijom, partizanima i antifašizmom traje već decenijama, bez obzira na to koja stranka se zatekne na vlasti. Niko se zato više i ne trudi da preterano obrazlaže pojedinačne odluke, što je naročito zgodno u Filipovićevom slučaju jer bi racionalno objašnjenje za oduzimanje imena ulice bilo teško dati: Steva se od početka oružanog ustanka u julu 1941. godine borio protiv okupatora, bio je komandir Tamnavsko-kolubarskog bataljona, zarobljen je, mučen i na kraju obešen u Valjevu 22. maja 1942. Uz njegovo ime ne vezuju se nikakvi revizionistički falsifikati o ubijanju nepodobnih ili rekviriranju imovine – u kolektivnom sećanju ostao je urezan kao omaleni partizan koji pod vešalima, s omčom oko vrata, stoji herojski uzdignutih ruku, stegnutih pesnica, i bodri okupljeni narod da pruži otpor fašistima. Simbol hrabrosti, prkosa i nesalomivosti.

Pošto ih davanje života u borbi za slobodu nije naročito impresioniralo, članovi Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Beograda rešili su da bez mnogo pompe prosto prelepe Stevino ime bilo čime što padne pod ruku. Ispostaviće se da nalepnica kojom su se poslužili na sebi ima veliko “klempavo U”. I hrvatski i srpski mediji preneli su u istom danu bizarnu vest da je ulicu u Beogradu dobio Emil Perška poznat pod nadimkom Lalec, međuratni fudbalski reprezentativac, novinar, boem i – notorni ustaša.

Naime, uz neospornu činjenicu da je u reprezentativnom dresu Kraljevine SHS trčao za loptom od 1920. do 1928, i nastupao na Olimpijskim igrama 1920, 1924. i 1928., Perška je učestvovao i u oružanoj pobuni domobrana protiv kraljevine SHS na Jelačićevom trgu 5. decembra 1918, nakon čega je zbrisao u Beč, a za vreme NDH radio je u policiji. Poslednji živi zid pred koji je Perška stao bio je naoružan, a slobodan udarac – za promenu – nije izvodio napadač HŠK Građanskog nego partizani koji su oslobađali Zagreb.

U navrat-nanos sastavljenom saopštenju, Komisija je pokušala da brljotinu opravda time da je predlog naziva ulice preuzet iz Rezervnog fonda predloga naziva ulica i trgova, koji svaka komisija preuzima od prethodnih komisija, a u kome – dosta zgodno – nema podataka o podnosiocu inicijative. U prevodu, prepisali su ga sa nekog spiska bez ikakve provere. Dodali su i da će naziv ulice Emila Perške biti promenjen po hitnoj proceduri, a novo ime ulici u Železniku biće dato na narednoj sednici Skupštine grada.

„Na kraju znaš: jedina strašnija stvar od fašizma je umjereni fašizam.“

Marko Pogačar

Slučaj Perška otkriva nam mnogo više nego što se vidi na prvi pogled.

Ideološka čistka imena ulica samo je deo šireg projekta pisanja podobnije istorije postjugoslovenskih država, i naročito je uočljiva u Hrvatskoj i Srbiji. Svaka za sebe, obe države pokušavaju da rehabilituju kolaboracionističke pokrete iz Drugog svetskog rata, budući da je pobednički narodnooslobodilački pokret bio nadnacionalan i kao takav potpuno nekompatibilan sa izrazito nacionalističkim narativima koji se nastoje ugraditi u nove državne osnove.

Dok hrvatski revizionizam nastoji da prevrednuje ustaški pokret i njegovu marionetsku fašističku državu, u Srbiji se to čini sa Nedićevom vladom, četničkim pokretom pa čak i s ljotićevcima. Oba narativa predstavljaju sukob kolaboracionista i antifašista kao tragični bratoubilački nesporazum, pri čemu se poražena strana prikazuje kao ona koja je ipak u osnovi bila u pravu.

Imajući to u vidu, savršeno je jasno zbog čega je Stjepan Filipović – čak i 77 godina nakon što je s omčom oko vrata pozivao narod Jugoslavije na otpor okupatoru – kamenčić u cokuli ovdašnjim revizionistima. Na vešala je dospeo tako što su ga zarobili i okupatorima predali četnici Koste Pećanca, čime podseća na neugodnu činjenicu da mit o dva antifašistička pokreta traje samo dok se ne suoči sa istorijskim faktima.

Jasno je da Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Beograda nije nikakav lukavi propagandni kružok. Da jeste, vodilo bi se računa o tome da Stevinu ulicu nasledi nekakav glumac, operska diva ili neko slično neproblematično ime koje godi malograđanskoj taštini. Pošto je reč samo o traljavom odboru profesionalnih klimoglavaca i dizača ruku koji svoje naknade za obnašanje javne funkcije moraju da pravdaju nekakvom aktivnošću, savršeno je logično da im se provukao ustaški simpatizer Lalec. Uklapao se u profil: međuratni reprezentativac Kraljevine Jugoslavije, kao ispao iz filma „Montevideo, Bog te video“, ko je za, svi su za, piši jednoglasno, hvala doviđenja. Ideologija u Srbiji više ne funkcioniše kao surovi propagandista – kapilarno je prodrla do tačke kada može da se prepusti pukoj inerciji indolentnog birokratskog aparata.

Isto važi i za građane. Umesto što se skandalizuje time što je ulicu u Beogradu dobio gorljivi pobornik ustaša, građanluk bi zapravo trebalo da bude skandalizovan time što ulicu oduzimaju narodnom heroju Stjepanu Stevi Filipoviću, čoveku koji je doslovno do poslednjeg daha grmeo protiv fašizma. Revolta, međutim, neće biti: stanovnici ulice koja je nekada nosila ime borca za slobodu kojeg su obesili fašisti neće pisati peticije nego će krotko prihvatiti neko treće ime koje im razdrljena Komisija udeli, izvlačeći predloge kao iz bubnja za loto.

Među najmoćnijim alatima istorijskog revizionizma, bio on nameran ili ne, leže neznanje, fragmentarno sećanje i zaborav. Površnost i bedni amaterizam članova Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Beograda doveli su do toga da od Emila Perške – fudbalskog reprezentativca, esejiste, sportskog novinara i zagriženog ustaše – ostane samo komadić koji je kompatibilan sa saharinskom verzijom Kraljevine Jugoslavije i kao takav dovoljan za ime ulice. Dovoljno da zameni jedini komadić Stjepana Steve Filipovića – bravara, električara, borca za slobodu i narodnog heroja – koji se u današnjoj Srbiji gleda, a to je činjenica da je bio komunista. Konačna ironija leži upravo u tome da mala ulica u opštini Čukarica na kraju neće nositi ni ime Emila Perška Laleca ni Stjepana Steve Filipovića jer su obojica podjednako neprihvatljivi. Jedan nije podoban zbog toga što je bio prevelik simpatizer fašista a drugi zato što se protiv njih suviše hrabro borio.

Stanarke i stanari dojučerašnje partizanske ulice zato ne treba da se čude što su se jednog dana probudili u proustaškoj: ko ne brani svoj antifašizam na kraju nužno završava u njegovoj suprotnosti. Nekad je reč o ulici, a nekad o državi.

Podeli sa prijateljima