Novosadski dopisnici Kovačev, Kosović, Srdić i Savanović o izveštavanju posle pada nadstrešnice, odgovornosti u RTS-u, sunovratu medija u tri meseca, kolegama koji sa protesta „rade za arhivu“, emocijama

Autorka: Dragana Bjelica, Izvor: UNS

„Izneo si svoj stav javno da si bio na svim terenima, snimao, a da se to često nije objavljivalo. Došle su dobre kolege iz Beograda, koje su radile težak posao, kojima takođe nije bilo lako, ali bi Novosađani voleli da vide tebe. Pretpostavljam da bi emocija bila malo drugačija i da bi ljudi koji su bili okupljeni manje bili emotivni i ostrašćeni da si ti bio ispred kamera“, nastavio je da vodi razgovor Rava, predsednik UNS-ovog ogranka u Vojvodini.

Publika u knjižari Bulevar buks, blizu 50 novinara, dopisnika, studenata novinarstva i građana, znala je da je tema RTS-ovo izveštavanje i Dnevnik 2 emitovan u subotu 1. februara.

Tog dana masovnim blokadama tri mosta u Novom Sadu, na poziv studenata, obeleženo je tri meseca od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici kada je stradalo 15, a teško povređeno dvoje ljudi.

RTS-ovoj novinarki učesnici protesta onemogućavali su rad.

Neraspoređeni novinari

„Taj dan mi nismo bili raspoređeni kao ekipa koja bi trebalo da bude na terenu, da se uključi u bilo koju od informativnih emisija. Ne govorimo samo o Dnevniku 2, govorimo o mnogo drugih informativnnih emisija. Govorimo o Jutarnjem dnevniku, Dnevniku 1 koji ide u 12 sati, o emisiji `Ovo je Srbija`, o vestima u 15 sati i da ne nabrajam sve emisije koje u toj situaciji kada je sva pažnja javnosti na Novom Sadu od petka, a o suboti da ne govorim“, priča Srdić.

Na terenu je ipak bio.

„Naravno da sam bio na terenu i pomogao svojim kolegama, snimao izjave, snimao događaje. Sa Draganom Biberović koja je doživela tu neprijatnost. To me je prilično šokiralo i kolegijalno i ljudski i profesionalno, jer to nisam očekivao u svom gradu. Ne znam da li bih ja drugačije prošao“, bio je iskren Srdić.

Rekao je da misli da to nisu uradili studenti, niti ljudi koji misle da se ovim načinom borbe koja se trenutno dešava u Srbiji zapravo bore protiv takvih stvari. Nasilja.

Diskutabilno je, dodao je Srdić, reći da se dogodio napad.

„Voleo bih da to definišem. To nije napad, to je neprijatna situacija. Napad je kada vam neko slomi kameru, kada moj snimatelj koji je napadnut isto u Novom Sadu ali pre par godina, mora da ode u Urgentni centar. To je napad. Ovo je  strašni verbalni napad. Nisam to očekivao u Novom Sadu“, ispričao je Srdić.

Ko bi bolje prošao?

Posle sedam godina rada iz svog grada, objasnio je Srdić, nije dobio priliku da izveštava, i da iako se sam susreće da li sa diskriminicijom, da li sa mobingom, staje u odbranu svojih kolega, zato što je kolega.

„Javno ću to uvek reći, nijednu vrstu nasilja ne mogu da priznam. Smatram da je to bila jedna jako, jako, neprijatna situacija, kada vama neko vuvuzelom svira na `ovoliko` od uveta, a vi treba da budete maksimalno skoncentrisani na program“.

Novinari budu od jutra na terenu, nastavio je priču Srdić, i „posle celog jednog dana doživiš tako nešto što je doživela Dragana Biberović, što su doživljavale i kolege sa N1, mnogo pre kolega sa RTS-a. Videli smo svi koliko su puta novinari N1 napadnuti“.

Ponovio je da ne zna da li bi on kao izveštač za RTS prošao bolje izveštavajući iz Novog Sada tada.

Ali ono što je činjenica, nastavio je, da su ga studenti prepoznali kao novinara RTS-a i osobu u koju imaju poverenje i s kojom žele da komuniciraju.

„Nakon što se Dragani Biberović desila situacija na Autokomandi oni su pozvali i rekli `molim vas pozovite bilo kog redara, ekipi će biti obezbeđeni redari, studenti obezbeđuju`. Preneo sam to šefovima, Dragani i svima. Međutim Dragana je taj dan (u subotu u Novom Sadu prim.nov.) vijala signal, kao i svi mi, i morala je da se izdvoji malo dalje“.

Uveren sam, nastavio je Srdić, da studenti ne bi dopustili da se novinarki desi takva neprijatnost da su bili u blizini.

Pad nadstrešnice

Dok su se prebrojavale žrtve na Železničkoj stanici dopisniku Anadolije Aleksandru Savanoviću, priča na tribini, važno je bilo da pošalje informaciju da je nadstrešnica rekonstruisana.

„Već je krenulo da se širi u javnosti preko onih `ekipa za kontrolu štete` da je pala nerekonstruisana nadstrešnica. Morali smo da skrenemo pažnju da se nešto desilo što je nešto uzrokovalo. Na tome sam insistirao“, ispričao je Savanović.

Njega su pozvali 1. novembra iz Anadolije, agencije koja pokriva Tursku, Bliski istok i Balkan, tržište sa 200 miliona ljudi. Bio je to znak da se radi o događaju koji interesuje svet.

„Išao sam toga dana za Beograd. Sticaj okolnosti je bio da je ta nadstrešnica pala na nekog drugog“ rekao je.

Time je i počeo kolumnu koju redovno piše za „Ruske slovo“.

Savanović, koji 27 godina radi kao novinar, staloženo je govorio da ovo vreme vidi kao najizazovnije za novinarstvo.

„U ovom trenutku smo svedoci da je priča o širenju istinitih informacija nešto što vređa jednu garnituru. Što je zastrašujuće. Došli smo u situaciju podela i iščašene realnosti“

Nikad više podela, a nikad manje novinarstva nije bilo, nastavio je i dodao da kada se neko bavi svojim poslom on štrči.

Zahvalio se Bogu što Anadolija zahteva samo da se bavi svojim poslom.

„Ne postoji lagodnija situacija od one u kojoj ti neće reći koji je tvoj pravac izveštavanja. Informacija koju ja prenesem je ono šta se desilo“.

Promena redakcije

Jedno od pitanja na tribini za Natašu Kovačev ticalo se prelaska sa Euronjuz televizije na Aldžaziru u trenucima kada su dešavanja u Novom Sadu u fokusu.

„Ako me pitaš kako mi je na Aldžaziri vratila sam se kući, tako se osećam. I druga stvar, prodisala sam. Pa će to možda dovoljno da vam kaže o nekoj trenutnoj situaciji, na žalost, u Euronjuzu“, odgovorila je Kovačev.

Rekla je da ne bi ulazila u detalje.

„Pre svega iz poštovanja prema velikom broju kolega koji i dalje tamo rade, a koji su vrhunski profesionalci u svom poslu, koji isto tako pokušavaju da se drže standarda profesije i ne popuštaju iako ih to košta vrlo često živaca, a neke od njih može da košta posla. Ne sviđa mi se pravac u kom to sve ide“.

Ispričala je da sada, pošto ima još jedan dopisnik iz Novog sada za Aldžaziru, deli „dopisničke muke“.

„Obično je jedna ekipa i tako je bilo dok sam bila na Euronjuzu. Kolega smimatelj i ja. Mislim da nismo stali ta dva meseca“.

Prva nedelja sa dva slobodna dana vezana nisam mogla da dođem sebi, nastavila je priču Kovačev i rekla kako je bez obzira na to što nije radila stalno bila na telefonu i slala šta se dešava na grupu dok joj koleginica iz Beograda nije rekla: „Prekini, slobodna si. Petar pokriva“.

„Malo mi je to bio šok“, rekla je i iako je prestala da šalje informacije i dalje se nije isključivala.

„To je mislim problem svih nas koji smo poslednja tri meseca u svemu što se događa u Novom Sadu. Jedna strana govori da je to adrenalin, koji ovaj posao sa sobom nosi, a druga strana priče je da smo ovo svi mi i lično doživeli. Jer se dogodilo u našem gradu“.

Jako je važno, kazala je, kako će informacija biti preneta i da ne zna da li je „kontrol frik“ ili je u pitanju nešto drugo, ali  da želi da bude tu i doprinese da informacija koja ode iz Novog Sada bude tačna.

Previše događaja

Sanja Kosović, najmlađa učesnica tribine, koja je nešto više od godinu dana u televiziji N1 ispričala je da je njoj najteži deo trenutno količina informacija.

„Imamo grupne četove gde smo mi novinari. Dobijemo dvesta poruka u pola sata. Kada je bio generalni štrajk, imali smo čak dvadeset protesta u danu. Računajući javne skupove kod škola. Mislim da ne postoji redakcija u Novom Sadu koja može da pokrije sve što se dešava trenutno“.

Kosović je prepoznala problem da postoji veliki pritisak na novinare da isprate sve dnevne događaje i da u trenutnim okolnostima, neke teme prolaze ispod radara.

„U poslednja tri meseca bila je jedna tema kojom sam se bavila a da nije u vezi sa nadstrešnicom, studentima, protestima, a to je bilo šverc kokaina v.d. direktora JGSP-a“.

Na pitanje ima li slobodu u izboru tema odgovorila je „potpunu slobodu“.

I Nataša Kovačev kaže da ima slobodu da predlaže teme i u dogovoru je sa urednicima šta će raditi sutra.

„Kad kažem prodisala sam mogu i da pričam o tome da imam sada više razumevanja od urednika koji imaju tu širinu da shvate zašto je nešto priča odavde. Da neće reći to je previše lokalno jer sada smo u situaciji, naročito protekla tri meseca, da su neke stvari koje su se samo ticale Novog Sada, postale interesantne na širem području jer je fokus na onom što se događa ovde“.

Zakon balansa

Koliko god čudno zvučalo za RTS iz Novog Sada su prolazile sve problemske priče rekao je Milan Srdić.

„Dve, tri situacije sam imao takve da mi ne ode prilog u Dnevnik. Samo ga čekam da vidim kako to izgleda u izlazu iako sam ga ja napisao, smontirao, video dvesta puta, još da ga vidim na televizoru u Dnevniku i samo ne bude. I objašnjenje bude. To su te `triki teme`, oni malo ne znaju šta će s njima, moji urednici“, rekao je Srdić.

Srdić je govorio o specifičnostima koje RTS kao javni servis mora da poštuje zakonski.

„Kod nas se zahteva balans. RTS ima tu sreću, za raziku od N1 i ostalih, da nama funkcioneri i dalje hoće da daju izjave. Mada, i nas, novosadsko dopisništvo, ne pozivaju u gradsku kuću“.

Ispričao je da mu je nedavno neko rekao kako novosadsko dopisništvo važi oduvek za otrgnuto od RTS-a.

„Ne znam što. Ali nama oni još i hoće da kažu nešto. Imam onda i priču o Šodrošu, o prekomernoj seči, imam i priču o mostu i proteste. Sve je to prošlo na RTS-u“, nastavio je Srdić.

Smatra i da to može biti odgovor na pitanje koje su mu mnogi uputili- zašto sada priča o cenzuri, šta je toliko čekao i zašto na Fejsbuku.

„Kada sam zaista prvi put cenzurisan na način na koji sam cenzurisan i u trenutku kada RTS ne da nema balans, ne da ne priča o studentima mesecima, nego sad već pravi takve, neću da kažem da je to gaf, govorimo sada o slučaju Miloša Jovanovića, slučaju da je simbol studenata simbol Hamasa, što je bilo u Dnevniku 2, i slučaju kada su otvoreno rekli bez ograde kako to struka, etika, zakon i Bog zapoveda, od toga da studenti uzimaju pare, da su strani plaćenici. Kada sam to čuo u svom Dnevniku, televizije u kojoj ja radim, to je za mene bila crvena linija“.

Srdić je učesnicima tribine rekao kako on nije taj koji uređuje program.

„Ne mogu da utičem na uređivačku politiku RTS-a. Nisam urednik nijednog dnevnika ni jedne emisije. Predlažem teme i borim se da stavimo ovog 30 sekundi, ako ćemo da stavimo ovog iz pozicije, da stavimo ovog iz opozicije. Onda kažu dva iz pozicije, ja kažem ne, ne, ne. Ali, prođe prilog“.

Odgovornost RTS-a

Osvrnuo se na poslednju emisiju Takovska 10 u kojoj je bilo reči o dijalogu i kršenju Ustava i zakona od strane RTS-a.

„ U toj emisiji, koja je za mene bila jako dobra, se pričalo o dijalogu. Da li može u Srbiji da se sprovede dijalog. Profesor Tanasije im je vrlo jasno skrenuo pažnju na to kako oni krše zakone i Ustav, i nije se dugo zadržavao na tome. I sada imamo džentlmenski potez RTS-a da mi sad pričamo nezavisno i tako dalje, a fokus nije na onome što je RTS uradio, dakle prekršio pravila struke, etike i tri zakona. I, niko ne postavlja pitanje odgovornosti RTS-a i odgovornosti ljudi koji su to uradili. Nego imamo neki šarmantan dijalog u emisiji Takovska 10, koji je, opet kažem, bio meni super“.

Mnogi prisutni će se složiti, nastavio je da govori Srdić, da iako su sve televizije uticajne na javnost RTS ima veći domet i šer, uz dodatne zakonske obaveze.

„Strašno je kada ti stigmatizuješ celu kuću koja se zove RTS. RTS je institucija svih nas. Kada ti kažeš treba ga zapaliti, zatvoriti, ti misliš i na džez orkestar, narodni orkestar, hor Kolibri, kulturnu redakciju, Radio Beograd, PGP. Strašno mi je da se na taj način stigmatizuje RTS zbog, verujte mi, devet ili deset ljudi koji na neki način RTS drže u, ne znam kako bih vam rekao, talačkoj poziciji“.

Srdić je rekao da ne zna da li je i dalje tako, ali da je u RTS-u policija sve vreme.

„Otkad je cela ova situacija takva kakva jeste, u RTS-u je policija“.

Iz publike se na te reči nadovezao i potvrdio Dragoslav Simić, novinar Radio Beograda u penziji.

„I u RTV-u je policija“, rekao je Predrag Rava, koji je vodio razgovor.

„Ja se izvinjavam nisam to video, to su mi javile mnoge kolege. Ne dozvoljava se kolegama da snime prisustvo policajaca koji ordiniraju po hodnicima RTS-a. Uzimani su im telefoni iz ruku i brisani ti snimci“.

Konstatovao je da je to užasno stanje, osvrnuo se na proteste velikog broja ljudi ispred RTS-a, i da se onda neko zapita da li je mogao više prostora od devet sekundi da da u Dnevniku 2.

„Stvarno, ako ćemo da vodimo dijalog, da razmislimo malo kad kažemo RTS, ko je sve RTS. Kad kažemo informativni program RTS-da razmislimo malo i ko je informativni program RTS-a. Ko su ti ljudi? I kad je počela zapravo cenzura na RTS-u“.

Survali se mediji u tri meseca

Srdić je rekao da misli da od 2012. godine RTS nije pratio sunovrat društva i institucija koji se dešavao.

„RTS je odolevao u nekim momentima. Ali u poslednja tri meseca je pokazao nešto što ja od 2009. otkad radim u RTS-u nikada nisam video. Morao sam da reagujem“.

Nadovezala se i Nataša Kovačev koja je rekla da se to desilo i drugim medijima.

„Ne samo RTS, nego su mnogi mediji se survali u ova tri meseca. To je neverovatno“.

Iz publike je zatim neko dobacio imena i nadimke kolega, koje nisu prethodno pomenute, a izveštavaju sa terena i protesta za novosadski Dnevnik, i da se to ne sme zaboraviti. Iako se ne objavljuje to što pišu.

„Mi radimo za arhivu“, izgovorio je Milan Srdić.

Novinari kao meta

Dopisnik Anadolije rekao je da se susrećemo sa tim da postoji targetiranje novinara na dnevnom nivou i da je to bilo 90-ih u najgore vreme Slobodana Miloševića.

„Mi smo zaboravili šta znači informacija, šta znači informisanje. Ljudi koji konzumiraju te jeftine medije postali su zaraženi i zatrovani. Skidam kapu i divim se vašoj borbi, vi koji ste ispred kamera. Zato što sve ovo što govorite braneći činjenice bivate izloženi javnoj osudi i kritici zato što ste rekli ono što je bilo. To je za mene zastrašujuće“.

On je rekao kako je medijska tranzicija 2011, 2012. godine, nažalost pratila političku.

„I nažalost je pratila poimanje novinarstva kao nečega što je angažovano i propagandno. U jednom trenutku stradala je istina i činjenice su stradale“.

Ćutanje, ventil i katarza

Dopisnica N1 ispričala je da je njen ventil obraćanje „ljudima za jadikovke“ i to što piše dnevnik.

„Nemoguće je isključiti se iako imam dva slobodna dana“, rekla je Kosović.

Srdić je dok je snimao govor glumice Jelene Stupljanin ispred Železničke stanice u kom je ona vikala rečenice koje su počinjale „Ovo nije normalno“ shvatio da nije usamljen u tom osećaju.

„Taj njen govor je za mene bio katarzičan. U tom trenutku sam shvatio da nisam ja jedini koji je opsednut time da ovo nije normalno. Otišao sam da podržim kolege sa RTV koji izlaze od početka svakog petka na 15 minuta tišine. Kad staneš sa njima 15 minuta. To je sto, dvesta ljudi, koliko ih bude. To je katarza. Mi svi ćutimo i znamo zašto ćutimo. Ti si na Mišeluku, iznad grada Novog Sada i ne čuješ ništa, ni saobraćaj. To jeste u jednom trenutku horor film. A u nekom katarza“.

Savanović je rekao da su stranci pokrivali za Anadoliju događaje u Novom Sadu od prošlog vikenda, da je on mogao da ne radi i da oseti tu energiju petka, subote i nedelje i napuni baterije.

„To je bio manastir, meditacija na otvorenom. Opet zastrašujuće s takvom tragedijom. Ono što je dobro da su tih 15 minuta bili katarzični i za nas kao novinare i za medije“.

Dodao je da je uludo 15 života položena na oltar korupcije koja je sada počela i da nas ubija i da „tih 15 minuta tišine jeste katarzično jer tu imaš vremena da razmišljaš“.

„Mnogi su se za tih 15 minuta susreli sa sobom“.

„Mislim da su se neke stvari počele menjati i iskreno želim da se taj proces u RTS-u nastavi“.

Srdiću se obratio rečima da ga je divno slušati na tribini kada se već ne uključuje u program RTS-a i da ovde može da nadoknadi sve minute, na šta se publika nasmejala.

Pretplata i kriza novinarstva

Nekadašnji direktor RTV-a Siniša Isakov uključio se u razgovor i, između ostalog napomenuo da je najbolje kada su javni servisi i građani direktno povezani, a da poslednjih 30 godina imaju između posrednika – EPS.

Srdić je rekao da RTS finansiraju svi građani i da je pitanje za diskusiji da li treba ili ne treba.

„Meni to izgleda da kada se tebi ne sviđa program RTS-a, da je to kao da te tera neko da kupiš bajat sendvič svaki put i da moraš da ga platiš. To mislim, ali mislim da kada bi se informativni program RTS-a i RTV-a popravio na neki način pretplata bi trebalo da ostane i trebalo da bude veća“.

Rekao je da bi voleo da vidi i Sanju i Natašu, Stefana i Žarka (novinare iz publike, prim. nov.) na RTS-u ili na RTV-u, kao nezavisne profesionalce.

„Mislim da to treba da budu kuće najboljih profesionalaca“, rekao je i dodao da zna da u ovim kućama i sada rade „novinarski zmajevi, i da to neće da dovodi u pitanje“.

Kazao je da već dugo postoji kriza u novinarstvu, nažalost, i da je uzrok nepostojanje finansijske nezavisnosti i postojanje političkog pritiska.

Mislim da je RTS, rekao je Srdić, konačno zauzeo neki kurs i da mu treba pružiti šansu.

„Nadam se da će taj kurs da ostane – da nije samo zamazivanje očiju pošto vidimo u poslednjih deset godina, ja bih rekao i manje, šta se dešava na RTS-u“.

Vraćajući se na teme koje prolaze ispod radara Srdić je skrenuo pažnju da se u ovom trenutku menjaju i usvajaju zakoni o javnim servisima, a da ne donose dodatnu nezavisnot urednicima RTS-a.

Na predlog Đorđa Simovića prisutni su na kraju skupa minutom ćutanja odali počast preminulom novinaru Vremena Teofilu Pančiću.

Tekst prenet sa portala UNS.