Glumac Milan Kovačević: Znam da je ova generacija – TA!

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

U njemu su se ukrstile dalmatinska, bosanska i vojvođanska krv, nije čudo što nema dlake na jeziku. Glumac je starinskog kova, hedonista, ume s ljudima. Ima dara da se nadgornjava u kafani, zna da govori i pred seljakom i radnikom. Ume i s folirantima, naročito salonskim anarhistima: sa njima je na “glagolski pridev radni”.

Gaji – u ljudi – zaboravljenu osobinu: uvek čoveka gleda u oči, govori direktno, nema figu u džepu. Smatra da se uloge, glumačke i životne, grade na reči “da”, koliko i na onoj  potpuno kontra nje.  Jedan je od retkih koji ne popuje drugima šta treba da urade, njegovo je geslo drčno i odvažno – “za mnom”. To je pokazao i u proteklih godinu dana, tokom kojih je na braniku solidarnosti, zdrave pameti i svega onoga što su pokrenuli studenti, ovde u Srbiji, jedinoj mu otadžbini u kojoj želi da sve bude po zakonima, zemaljskim i nebeskim. Za Moj Novi Sad govori Milan Kovačević, glumac Srpskog narodnog pozorišta, aktivni građanin Srbije, otac maturanta Jovine gimnazije, čovek koji veruje da je stasala – ta generacija – ta koju smo dugo čekali…

Država se srušila 1. novembra. Državni udari na građane Srbije, u vidu poteza koji nemaju veze sa zdravom logikom, počeli su i pre toga, i pre Ribnikara, Dubone/Malog Orašja, Ria Tinta… Kako vam se sve ovo čini, kuda vodi, ima li kraja, odnosno ima li na vidiku nekog novog početka. Može li se to izdržati, ko mora izdržati?

– Po meni, Država je srušena mnogo ranije, ali tragedija koja se dogodila 1.11.2024. je ljude, koji su godinama spavali ili okretali glavu i bežali od problema, probudila i otreznila. Moramo izdržati, jer druge nam nema! I učiniti sve da prodrmamo i izvučemo iz fotelja tastatura ratnike. Sve – rodoljubive – snage moraju – zajedno – da nose ovu borbu. Za mene su to snage i levog i desnog, i crvenog i plavog, i bilo kog drugog spektra, jer lično ne delim ljude po tome – da li idu na liturgiju ili tehno party. Upoznao sam mnoge iz druge grupe, koji su veće patriote od prvih, kao što su mnogi Slovaci, Mađari, Bošnjaci, veći “Srbi od Srba”

Kad ti geni vrište slobodom

Neretko za čoveka rade njegovi preci, Hrabrost i etika koju su oni ispisali u svojim životima u vremenu prošlom, probude se kao reka podmornica u vremenu budućem, onom koje je sada. Natopljen tim rezervama hrabrosti, čovek ume da poleti visoko i ponese zastavu slobode. Tako je i u slučaju Milana Kovačevića. Otac, rođen u Kninu, koji je još kao beba, kad je pala Italija, deportovan za Srbiju – i to uz pomoć Nemaca i Italijana, što ljudi uglavnom ni ne znaju, da ih ustaše ne bi pobile. Majka mu je rođena u Sremu, a baba i deda su 1946. godine s Kozare kolonizovani ovde.

Vi ste dvostruko, trosutruko ugroženi: kao građanin, kao umetnik/glumac, kao otac. U potezima vlasti već dugo nema humanosti, dostojanstva, čojstva, pa ni trunčice patriotizma na koji se često površno pozivaju. Oni nemilice gaze srpsku kulturu i tradiciju, o kojoj nemaju pojma, toliko da se čini da neće preživeti ni sva ćirilična slova ako imamo u vidu čuveni grafit na ulazu u Jovinu gimnaziju. Kako vi izdržavate u višestrukim ovozemaljskim ulogama, kako se ostaje i opstaje kao čovek?

– Mi glumci često citiramo Šekspirovog Hamleta i njegovu čuvenu rečenicu: “Biti spreman, to je sve”! Kad vidim da postajem umoran od svega, počnem da posustajem, pogledam svoju porodicu, svoje sinove (14 i 18 godina) i njihove drugare, i znam da je to ono za šta sam spreman sve da dam, jer još par generacija “potrošene” mladosti je stvarno previše.

Imate posebnu vezu sa Jovinom gimnazijom, koja je doživela neverovatno sramotnu sudbinu. Šta se tamo sada zbiva? Zašto profesori, deca, roditelji pristaju da se njihova deca tako muče i ponižavaju? Da li je tačno da je crkva bacila oko na zgradu i da će nova Jovina nići u Kamenici?

– Najradije bih upotrebio jednu domaću sočnu reč, ali nije prikladno. Ljudi su konformisti i boje se promena. Podržavaju, ali više navijački, jer su loši igrači i boje se povreda. Ne bih ulazio u spekulacije, s kojima se čak delimično slažem… Sve što bih rekao je: Odbranićemo Jovinu i obrazovanje!

Primer te škole  govori nam koliko je u borbi i opstanku u smislu važna solidarnost, koja bi morala biti obaveza svakog pristojnog čoveka. Novosađani je revnosno i uporno demonstriraju. Kako se ona vežba u umetničkom okruženju, jeste li u protekloj godini dana stekli više saboraca ili onih koje ste blokirali?

– Ljudi se umore, dođe do prezasićenja, izgore… I to je potpuno razumljivo. Ali su ideja i cilj tu. Ostalo su normalne životne lepote i problemi. Svako od nas je ličnost za sebe i ja sam to uvek poštovao, do trenutka ako me ne ugrožava. Imam svoje mišljenje i stav, i ne tražim da se bilo ko slaže sa njim, a tako pokušavam da sagledavam i druge. Zanimljivo je da su mi još uvek, i većini, najbolji prijatelji iz srednjoškolskih dana, zato me i boli ovo u Jovinoj.

Ko je kriv što se ćacad razmnožila i u kulturi, što je mnogo sedača na dvema stolicama? Mnogi su ćutali sve ove godine i obilno kusali pare u kulturi – a para u kulturi ima, samo što ih troši uzak krug ljudi, ovako ili onako blizak vlasti?

– Toga je uvek bilo. Nemam problema s tim. Svako od nas stane pred ogledalo, kada se šminka ili brije… Bitno je kako ga gleda taj čovek iz ogledala i šta mu kazuje. Pravda je nastala da bi se borila protiv nepravde. Nije bilo obrnuto!

Godinu dana posle, indeksi su ponovo u rukama glumaca. Ne znače li oni sada korak unazad? Nismo li sazreli za druge načine borbe? Neki predlažu smenu pogrešne uprave, imenovanje privremene i igranje repertoara ispred pozorišta….

– Opet dolazimo do zamora i sagorevanja. Ima tu mnogo kreativnih ideja, ali nas vreme, borba za egzistenciju i život razvuku na sto strana, te nekad ostaju mrtvo slovo na papiru. Šteta. Pozorište je specifična stvar. Ako je angažovano, a trebalo bi, bavi se kritikom društva. Ovde je društvo razbucano, tako da ne vidim svrhu kritike nečeg što ne postoji. Trenutno je u pitanju borba za opstanak. Pretpostavljam da imam 25 godina i da sam sam, da bi delovanje bilo znatno drugačije, nego sad. Pokušavam da pratim ove mlade ljude. Ako me pitaju za savet, dam ga, ako ne, ništa… A pitaju… I usvajaju… Zato znam da je ova generacija – ta !

Igra li se u pozorištu danas ono što tačno ispoveda bilo današnjeg sveta, ovde i sada? Kad vam je zaigrao stomak, kad vas je neko začarao tako da ste iz pozorišta izašli a da ne niste znali na koju biste stranu?

– Iskreno, za mene će u pozorištu uvek biti u modi emocija: suza, smeh… Volim i nove izraze, ali mi malo muka od “otklona” i hladnog. Tehničke stvari, svetlo, muzika kod mnogih reditelja preuzimaju primat, a glumačka igra se “krajcuje”. Glumci dođu kao nužno zlo, i još neposlušno! Pa se to buni, ne razume moderne pozorišne tendencije i izraze! A najiskrenije, sve je manje reditelja koji znaju da rade sa glumcima, i to ih i ne zanima. Za mene je spoj modernog i tradicionalnog dobitna kombinacija. Slepa poslušnost i izvođenje rediteljskog zadatka, jer je, zaboga, on odgovoran za proizvod, je prazna priča. Na kraju, on ode, a glumci ostaju da igraju. Najbolje i najuspešnije predstave i radost rada uvek sam doživljavao s najmanje sujetnim rediteljima, a što je reditelj i čovek veći, manje je sujetan…

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.