„Da li su znali koliko sam ih voleo?“

Ovo je jedan u nizu tekstova u serijalu posvećenom žrtvama stravičnog masakra u selima Malo Orašje i Dubona, 4. maja 2023. godine. Nastao je iz potrebe da se ispravi bezimenost i pogrešno imenovanje zločina, i da se sačuvaju imena i mesta u kojima su stradali.

Tragično stradali mladi ljudi ne smeju ostanu bezimene “žrtve masakra iz okoline Mladenovca”

 Kristina i Milan Panić, sestra i brat iz Dubone. Imali su 18 i 21 godinu.

Ako deca mogu biti idealna, oni su to bili.

Njih nisu samo roditelji voleli bezuslovno, već su ih voleli svi. Drugovi, profesori, komšije. Ljudi su im se divili. Bili su lepi, vredni, uspešni, dobri. Deca koja su pažljivo negovana, vaspitavana srećna i voljena. Deca kakvu svako društvo želi, i kakvu, nažalost, nije umelo da zaštiti.

Njihovi roditelji danas čine sve da imena njihove dece ne nestanu u buci svakodnevice i zaborava. Pored puta kroz Dubonu stoji monumentalni spomenik u obliku srca. Vide ga i namernici i slučajni prolaznici. Stoje, gledaju, čitaju, ćute. I znaju da tu stoji jedna strašna priča o prelepoj Kristini i predivnom Milanu.

Njihov otac je imena svoje dece istetovirao na rukama.

Kristina. Milan.

Da ih nosi zauvek. Da mu budu uvek blizu. Da se nikad ne zaborave.

“Noćas nisam mogao da zaspim. Do četiri ujutru nisam sklopio oči. Ležao sam budan dok su sećanja dolazila jedno po jedno, bez pitanja i bez milosti. Bol za decom ne prolazi. Ona samo nauči da čeka trenutak kada si najslabiji.

U toj tišini, dok ceo svet spava, vraća mi se isto pitanje koje me progoni svake noći:

Da li su znali koliko sam ih voleo?

Da li su znali da je svaki moj umor nosio njihovo ime?

Da je svaki moj korak bio zbog njihove budućnosti?

Jurio sam za poslom. Za novcem. Za obavezama koje su mi govorile da sam dobar otac jer obezbeđujem sve za svoju decu.

Te večeri sam zaspao.

Zaspao sam umoran od posla, od briga, od života.

Dok sam ja odmarao telo, zlikovac mi je uzeo oba deteta.

Kada sam se probudio, njih više nije bilo.

Svet se nije zaustavio, ali moj jeste.

Tada je počeo moj pakao. Ne onaj koji se vidi spolja, već onaj koji izjeda iznutra. Pakao pitanja bez odgovora. Pakao saznanja da se nismo ni pozdravili. Nisam im rekao koliko mi znače. Nisam im rekao da mi je srce uvek kucalo jače kada su bili pored mene.

Nisam im rekao da sam grešio, ali da sam sve radio iz ljubavi.

Trošio sam vreme radeći da vam obezbedim sve što treba, iako sam znao da ste mi vi bili najveće bogatstvo. Danas imam sve ono za čim sam jurio. Imam i više od toga.

Ali nemam razlog zbog kojeg sam sve to stvarao.

Nemam vas. Moju Kristinu i moga Milana.

Kuća je tiša. Noći su duže. Jutra su teža.

A srce nosi ogromnu prazninu koju ništa ne može da popuni.

Živeo bih bez svega. Vratio bih se na početak. Samo da sam imao još jednu priliku da im kažem:

sine, kćeri: vi ste bili smisao mog života.

Ako me negde čujete, znajte da vas vaš tata nikada nije i neće prestati da voli. Znajte da je sve što sam bio, bilo zbog vas. I da ću vas u sebi nositi do poslednjeg daha.”

Ovo je tekst koji je Saša napisao na svom fb profilu i koji, uz njegovu saglasnost prenosimo.

Ova ispovest nije priča o krivici.

Ovo je priča o ljubavi koja nije stigla da se izgovori naglas, jer se podrazumevala.

Njegova deca, Kristina i Milan, bila su lepa, pametna, uspešna, vredna i voljena. Odrasla u porodici u kojoj su pažnja, rad i bliskost i posvećenost bili svakodnevica.

Ovo nije priča o ocu koji je zakazao. Ovo je priča o ocu koji je bio dobar otac u svetu koji je zakazao.

Njegov bol nikada neće nestati.Ali možda će jednog dana uspeti da ga preokrene u ponos.

Jer istina je jednostavna i surova: najbolja deca ne nastaju slučajno.

A ljubav koja toliko boli, nije mogla biti mala i obična.

Na uzbrdici iznad puta kroz Dubonu, prkosno stoji spomenik u obliku srca kao opomena i kao zavet.

Sa leve strane čarobna Kristina u predivnoj maturskoj haljini. Sa desne divni Milan, hrabar i plemenit. Na mermernoj plpči njihove diplome, značke, predmeti iz njihovih života. Da se pamti. Da se izgovaraju imena. Da se ne zaboravi.

Da se kroz godine i decenije koje će doći pričaju anegdote o njihovim životima i bezgraničnoj ljubavi kojom su bili okruženi u svojim srećnim kratkim životima.

I gde svako ima razloga da na svakog bude beskrajno ponosan.Deca, što su imala tako divne i posvećene roditelje. Roditelji, koji su uspeli da vaspitaju tako savršenu i divnu decu koja su zaslužila da žive u nekom boljem, uređenom svetu.