Aleksandar Weisner – Predsednik širi paniku i dezinformacije

Razgovarala: Nadežda Radović, Izvor: Novi magazin

I bez (kontra)revolucije već imamo previše nasilja u društvu. Istražujući problem ljudske bezbednosti i posebno problem oružanog nasilja adolescenata, Aleksandar Weisner već godinama ukazuje na izuzetno problematično stanje i visok nivo ugroženosti građana Srbije. Najnovije rezultate istraživanja, gotovo šokantne, sa kojima ni stručna, ni laička javnost dosad nisu bili upoznati, predstavio je u nedavno objavljenoj knjizi Militarizacija detinjstava i oružano nasilje adolescenata (Centar za proučavanje društvenog razvoja). Problemom vršnjačkog nasilja i strukturalnog nasilja u školama počeo je da se bavi 1990-ih godina, kada je radio kao učitelj. Potom je masterirao na temu konstruktivnih potencijala društvenih konflikata na političkim naukama, a potom i studije konflikata na komunikologiji. Zabrinut razvojem događaja u Srbiji, za doktorat je izabrao baš temu Primarna i sekundarna prevencija oružanog nasilja adolescenata u Srbiji, čitavih pet godina pre prvog slučaja school shootinga u Srbiji, na koji je upozoravao u svojim radovima. Danas radi kao međunarodni ekspert, o konfliktima predaje studentima iz raznih zemalja na postdiplomskim studijama Univerziteta za mir UN, na Institutu za mir i dijalog u Švajcarskoj, i oseća bes i razočaranje zbog toga što su institucije u Srbiji, kojima je ponudio svoje znanje, ili ignorisale ili zloupotrebile njegove programe.

Predsednik Srbije je nedavno prezentovao nekoliko podataka o kriminalu u zemlji i zaključio da je Srbija danas jedna od „tri ili četiri najbezbednijih zemalja u Evropi“. Kako vi ocenjujete bezbednost građana u njoj danas?

Paušalno procenjivanje i iznošenje pojedinačnih podataka bez šireg konteksta uvek je moguće, ali nije dobrodošlo, jer nerealno oslikava stanje. Nemam potrebu da oponiram predsedniku države, ali postoje vrlo jasne činjenice koje pokazuju da Srbija nije bezbedna država kad je u pitanju ljudska bezbednost. Osim toga, on je dan ranije izjavio da je Srbija napadnuta sa svih strana, prošle godine je izjavio da je doveden u pitanje opstanak srpskog naroda i države, a predsednica parlamenta je učestalo u poslednje vreme ponavljala da nam se sprema građanski rat. Ako su te izjave, uz svakodnevne (kontra)revolucije, samo deo političkog marketinga, onda je u pitanju krivično delo širenja panike. Ako su istinite, onda građani nisu među najbezbednijim u Evropi. Izneću i nekoliko činjenica. U periodu od 2003. do 2012, u godinama neposredno nakon rata, Srbija je imala dva masovna ubistva sa ukupno 19 ubijenih i ranjenih, dok je u periodu od 2013. do 2023. u Srbiji bilo devet masovnih ubistava sa 102 ranjene i ubijene osobe. To nije samo ogromno povećanje u apsolutnom broju, već je ta brojnost slučajeva masovnih ubistava pozicionirala Srbiju na prvo mesto u Evropi po broju masovnih ubistava i broju žrtava u odnosu na broj stanovnika za poslednjih deset godina. Značajno ispred Francuske, Turske ili bilo koje druge zemlje u Evropi.

I nije reč samo o ubistvima iz vatrenog oružja. O stepenu ugroženosti bezbednosti građana možemo zaključiti i na osnovu broja umrlih od zagađenja – Srbija je prva u Evropi i deveta u svetu po broju smrtnih slučajeva uzrokovanih zagađenjem. Dobro je poznato i da je broj preminulih u Srbiji, za vreme pandemije zbog virusa korona, bila među najvećim u svetu. Ugroženosti doprinosi i broj komada vatrenog oružja koje poseduju građani. I tu smo u svetskom vrhu. Koeficijent ukupnog broja raznog ubistva u Srbiji, u odnosu na broj građana, u porastu je poslednjih godina i jedan je od najvećih u Evropi. Broj preminulih zbog raznog kancera, broj femicida, samoubistava, stradalih radnika na gradilištima… brojni su razni podaci koji pokazuju da imamo izuzetno zabrinjavajuću bezbednosnu realnost. Važno je razumeti da u Srbiji postoji istovremena i svakodnevna izloženost građana raznim faktorima ugrožavanja ljudske bezbednosti. Nema dovoljno prostora da prikažem sve važne pokazatelje, a vrlo je široko polje ljudske bezbednosti. Ne smemo zaboraviti i egzistencijalnu ugroženost i strah od siromaštva, ilegalno deponovanje teških otrova, neobezbeđene divlje deponije, bakteriološki neispravnu vodu u vodovodima, ilegalno tržište oružja i droge… Čak je Ministarstvo prosvete i školsku godinu naprasno prekinulo zbog problema bezbednosti.

Ne, građani Srbije ne žive bezbedno i verovatno su najugroženiji u Evropi, a takvo stanje je intenzivno naraslo poslednjih desetak godina. To znači da naučno utemeljen zaključak može biti samo da je Srbija za svoje građane jedna od tri ili četiri najmanje bezbednih zemalja u Evropi.

Ne, građani Srbije ne žive bezbedno i verovatno su najugroženiji u Evropi, a takvo stanje je intenzivno naraslo poslednjih desetak godina. To znači da naučno utemeljen zaključak može biti samo da je Srbija za svoje građane jedna od tri ili četiri najmanje bezbednih zemalja u Evropi.

Vi ste jedini naučnik u Srbiji koji je objavio ove podatke o masovnim ubistvima i prvi ste koji se bavio problemom vršnjačkog nasilja i oružanog nasilja adolescenata u Srbiji. Osnovali ste program Škola bez nasilja još 1994?

Tada sam radio kao učitelj u Pančevu, i uvideo da postoji ozbiljan problem sa strukturalnim i institucionalnim nasiljem u školi, a da je značajan deo vršnjačkog nasilja reaktivno nasilje. Zato sam pokrenuo program Škola bez nasilja. Da postepeno reformišemo obrazovanje, radimo sveobuhvatno na prevenciji nasilja koje generiše sama škola, i da za učenike, nastavnike, roditelje… napravimo bezbedno, razvojno podsticajno, zdravo i dostojanstveno okruženje za učenje i razvoj. Naša škola je još uvek daleko od organizacije, funkcije i izgleda kakvi su neophodni za pripremu dece i mladih za budućnost. I to najskoriju – samo deceniju ili dve udaljenu. Tokom više od deset godina kvalitetnog i posvećenog rada na programu Škola bez nasilja, koji je bio zapažen i na međunarodnom planu, ja i kolege i prijatelji nikada nismo dobili nikakvu sistemsku podršku institucija u Srbiji, ali je 2005. UNICEF Srbija, kome smo se godinu pre obratili za pomoć i predali projekat, izvršio pravno nasilje i počeo program da predstavlja kao svoj, bez ikakvog kontakta sa autorskim timom. Ubrzo je ceo program zloupotrebljen, korišćen je da bi se na ime vršnjačkog nasilja prikupljale velike novčane donacije od javnih preduzeća, privatnih kompanija i građana, a ono što su deca i nastavnici dobili je bilo metodološki pogrešno i po efektima na prevenciju nasilja u školi minimalno. Na žalost, takav odnos je podržalo i Ministarstvo prosvete, koje je stručni tim UNICEF-a doveo u zabludu o tome šta treba da bude program prevencije vršnjačkog nasilja. Tako su oni postali problem, a ne rešenje, doprinoseći opštoj jalovosti nacionalnog programa prevencije nasilja nad decom i mladima i prevencije vršnjačkog nasilja i nanoseći veliku štetu. Kad analiziramo problem vršnjačkog nasilja, onda je važno to uzeti u obzir. U suprotnom, prosvetni radnici će izgubiti poverenje u smisao programa prevencije. Dugo je trajala borba za zaštitu autorskih prava i od 2016. UNICEF je konačno morao da prestane sa zloupotrebama programa Škola bez nasilja.

I tako smo izgubili dragoceno vreme, potrošili ogromne resurse, radili pogrešno i došli do problema masovnog ubistva u školi?

Škola Vladislav Ribnikar je bila među prvim školama u kojoj je UNICEF sprovodio svoj program prevencije vršnjačkog nasilja i prva škola, od samo ukupno dve u Srbiji, u kojoj je Miša Vacić, vođa ekstremnih organizacija, inače osuđen 2013. zbog širenja diskriminacije, pozivanja na nasilje i nedozvoljeno držanje oružja, sprovodio svoj vaspitno-obrazovni program društvenih igara sa učenicima, uz podršku stručnog tima škole i jednog broja nastavnika. Takođe, Ribnikar je od svih škola u Srbiji, verovatno bila osnovna škola koja je neposredno bila okružena najvećim brojem grafita i murala ekstremne desnice koji su veličali ratne zločine i pozivali na oružano nasilje. A takvo okruženje je gradska vlast podsticala, negovala, hranila…

Hoćete da kažete da odgovornost i krivicu za masovno ubistvo u školi, pa i ono u Duboni i Malom Orašju, ne snose samo direktni počinioci i optuženi članovi najuže porodice, već i šira društvena zajednica?

Bez imalo nastojanja da se umanji krivica neposrednih počinilaca, neophodno je sagledati društvene i političke okolnosti koje već čitave poslednje decenije kontinuirano podgrevaju atmosferu nasilja, vrše pripremu za razna ubistva i čine ih mogućim.

O tome pišete u knjizi Militarizacija detinjstva i oružano nasilje adolescenata? Mnogo ranije, analizirajući situaciju u društvu, nekoliko godina pre ubistva u školi u Beogradu i mladenovačkim selima, ukazali ste na rizik i mogućnost da se desi ovakav događaj?

Moja doktorska disertacija iz 2017. je o primarnoj i sekundarnoj prevenciji oružanog nasilja adolescenata u Srbiji, ali sam i pre toga pisao o tome da smo dotad samo sticajem srećnih okolnosti izbegli prvo ubistvo vatrenim oružjem u školi i upozorio na to da u Srbiji nemamo izgrađene ni institucije, ni programe, niti obučene nastavnike i pedagoge da bismo uspešno rešavali problem nasilja u školama. Najveći društveni problem, onaj koji generiše nasilje adolescenata, posebno oružano, jeste militarizacija društva, pre svega zato što je u pitanju državni projekat. Militarizacija i militarizam koji imamo u Srbiji poslednjih desetak godina su, u stvari organizovani kriminal sa teškim posledicama po društvo, a neke od posledica su i masovna ubistva i enormno povećanje ubistava koje čine maloletna lica. Srbija godinama raste na svetskoj rang-listi po količini vojnog oružja i oruđa, i kontinuirano opada na listi ulaganja u obrazovanje i socijalnu zaštitu, a po rezultatima Svetske banke i po kvalitetu vladavine. Početkom oktobra 2024, Ministarstvo prosvete je poručilo prosvetnim radnicima da država nema više para za prosvetu od onoga što već daje. Samo desetak dana kasnije, predsednik Srbije je izjavio da je posle Poljske, Srbija zemlja sa najvećim vojnim budžetom u celoj Evropi, u odnosu na BDP. Za to vreme, samo za godinu dana, broj ubistava koja su počinila maloletne osobe u Srbiji porastao je za 225 odsto! I to bez podataka o ubistvima počinjenim u maju 2023. Zabrinjavajuće je to što nam i posle svega toga nadležne institucije nisu ponudile ni privid sistemskih odgovora. Ali i nadalje nude pregršt problema.

Početkom oktobra 2024, Ministarstvo prosvete je poručilo prosvetnim radnicima da država nema više para za prosvetu od onoga što već daje. Samo desetak dana kasnije, predsednik Srbije je izjavio da je posle Poljske, Srbija zemlja s najvećim vojnim budžetom u celoj Evropi, u odnosu na BDP. Za to vreme, samo za godinu dana, broj ubistava koja su počinila maloletne osobe u Srbiji porastao je 225 odsto! I to bez podataka o ubistvima počinjenim u maju 2023.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.