Leto 2024. za pamćenje…
Autorka: Lela Milivojević, Izvor: Kaleidoskop
I, naravno, šta očekivati nego da vas u nekim godinama snađe npr. tumor na mozgu nakon što ste već imali iskustvo boravka na Institutu za onkologiju… Zaista, dijagnoza za padanje u nesvest svih oko vas, ali ne i vas samih, jer od svih „gluposti“ koje ste prošli do tada, ova jeste jedna od najstrašnijih, ali ne i neočekivana… i, naravno, „sreća u nesreći“ da je na dobrom mestu, da sve može da prođe dobro…
Dođu tako ti momenti u životu kada osetite da niste sami na svetu, kada osetite svu solidarnost i podršku ne samo porodice i prijatelja nego i ljudi koji vas uopšte ne poznaju, ali ostaju uz vas!
A onda sledi ulazak u zatvoren sistem! Lično nemam strah od tih stvari, pošto sam, jelte, više puta boravila u raznoraznim bolnicama, ali ipak nije prijatan osećaj kada znate da je to svet u kojem vladaju posebna pravila i procedure, doduše usmerene na obavljanje posla zbog kojeg ste i došli, ali zanemarujući vašu ličnost, ponekad i ponižavajući vas na neki način. Cilj je, naravno, da vam se pomogne i da što pre izađete iz tog sistema, jer nikome ne ide u prilog da vas zadržava duže nego što je to potrebno.
Pošto je reč o već čuvenoj Klinici za neurohirurgiju, ne mogu da izbegnem da je ne pomenem, ali ću se zato potruditi da ne pominjem imena svih onih koje sam srela tokom boravka na odeljenju pošto ne želim da nekoga slučajno izostavim, a oni kojima sam zahvalna i kojima se divim to i sami znaju, tako da – bez imena…
Svojevremeno sam radila u školi jezika, gde sam se suočila sa odlivom naših zdravstvenih radnika u Nemačku. Danima sam bila pod tim utiskom, jer je zaista bilo poražavajuće kada vidite da svi bukvalno beže odavde…
E pa nije baš sve tako crno! Već na prvom koraku, odnosno na pregledu kod očnog lekara, bila sam zadivljena saznanjem da mlada lekarka apsolutno razume koju vrstu sočiva nosim, iako nisu uobičajena i lično sam nekoliko dana ranije saznala za njihovo postojanje, mada sam još 1991. godine „skinula“ naočare i „progledala“ zahvaljujući onim starinskim tvrdim sočivima koja smo preko Studentske poliklinike naručivali iz Zagreba.
A ekipa neurohirurga i uopšte celog operacionog tima, šta reći, prvi put sam se osetila ponosnom na sve te ljude, i ne samo na hirurge nego i na sve sestre i braću, od onih koji su tek počeli da rade pa do iskusnih koji sitno broje do penzije…
Videti stručnjake, četrdesetogodišnjake, hirurge u najboljim godinama koji prate savremene trendove u medicini i sprovode ih ovde, kod nas, sarađuju i konsultuju se bez obzira na to da li rade u Kragujevcu, Beogradu ili Sremskoj Mitrovici, mogu da kažem da vraća veru u ovaj region, bez obzira na to koliko nam beznadežno izgledala ovdašnja situacija.
Međutim, treba imati na umu da se ništa ne događa preko noći, da je sve stvar procesa razvoja i negovanja kadrova, a što je zasluga uglednih profesora koji nesebično dele znanje i omogućavaju mladima da se na neki način „igraju“ istražujući nove metode i pomerajući granice, što je verovatno karakteristično za oblasti poput medicine. Zato su na ponos svih nas napori koji doprinose tome da se ne mora otići u Luven ili u Beč radi operacija uz asistenciju robota…
Tekst je prenet sa portala Kaleidoskop.
